ANALIZA: 'BESKONACNO' SUDJENJE MILOSEVICU

Jedino sto se, nakon prve dve nedelje trajanja "sudjenja stoleca", moze pouzdano zakljuciti, jeste da ce sudjenje Slobodanu Milosevicu biti veoma dugo. I veoma mucno.

Sto se duzine tice, prve procene su govorile da bi zajednicko "mega-sudjenje" po sve tri optuznice - za Kosovo, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu - moglo trajati oko dve godine. Takva se procena zasnivala na obimnosti predmeta, kao i na velikom broju svedoka (njih oko 300) koje optuzba namerava da pozove pred sud.

Ispostavilo se, medjutim, da je to, kako bi se u Srbiji reklo, bio "racun bez krcmara". I da je "krcmar", u ovom slucaju, sam optuzeni!

Nakon sto je, tokom polugodisnje pred-procesne faze, uporno isticao kako "nema nameru da se brani od laznih optuzbi laznog suda", Milosevic je u svom trodnevnom uvodnom obracanju, kao i tokom prva cetiri dana dokaznog postupka, otkrio karte i pokazao da ce se veoma aktivno (i veoma agresivno) braniti.

Ta ce odbrana iziskivati veoma mnogo vremena: kako u fazi dokaznog postupka optuzbe (jer optuzeni nece propustiti priliku da vremenski neograniceno unakrsno ispituje njene svedoke, kao i da u svakoj prilici osporava njene dokaze), tako i u fazi dokaznog postupka odbrane (kada ce optuzeni uzvratiti pozivanjem vlastitih svedoka i iznosenjem vlastitih dokaza).

Rec je, naravno, o pravu kojim raspolaze svaki optuzeni, a koje Milosevic, kao sto se videlo tokom protekle dve sedmice, koristi kako najbolje zna. No, Milosevic osim toga vrlo vesto koristi i kompleks koji kod sudija ocito izaziva cinjenica da pred sobom, prvi put u kratkoj istoriji tribunala, imaju optuzenog koji nije angazovao profesionalne branioce.

Da sudije zaista imaju takav kompleks videlo se po tome sto su Milosevicu, tokom otvaranja postupka, dozvolili da govori citav dan duze nego sto je trajala uvodna rec tuzilackog "trija", kao i po tome sto je optuzenom zatim bilo dopusteno i da unakrsno ispituje svedoke optuzbe dvostruko ili cak trostruko duze nego sto je trajalo njihovo direktno ispitivanje.

To, inace, nije stil haskih sudija, pogotovo sudije Ricarda Meja, koji predsedava sudjenjem Milosevicu i koji je zbog svojih strogih ogranicavanja vremenskog i predmetnog okvira za ispitivanje svedoka stekao reputaciju sudije koji ne trpi besmislice. Pomenuta ogranicenja za sada, medjutim, vaze samo za tuzioca, te je otuda prosle sedmice medju izvestacima iz tribunala kruzila dosetka da nije vise u pitanju da li ce Milosevic imati fer sudjenje - nego: da li ce ga imati tuzilastvo?!

Da ce sudjenje biti ne samo dugo, vec i mucno, videlo se iz veoma agresivnog nacina na koji je Milosevic protekle sedmice ispitivao prve svedoke optuzbe, a narocito zrtve zlocina za koje je sam optuzen. Tesko da se taj nacin moze opisati kao unakrsno ispitivanje; vise bi mu odgovarala odrednica "unakrsno isledjivanje" ili cak "informativni razgovor" (tako su u bivsoj Jugoslaviji nazivana policijska saslusanja ideoloski "sumnjivih" gradjana).

Takva agresivnost prema zrtvama-svedocima u dosadasnjoj praksi tribunala nije tolerisana: sudije bi energicno intervenisale svaki put kada bi profesionalni branioci vodili ispitivanje svedoka na nacin koji dovodi do njihovog ponovnog traumatizovanja i dovodjenja u poziciju zrtve.

Sudije, dakle, tolerisu Milosevicev policijski stil "unakrsnog isledjivanja", i to verovatno opet zbog kompleksa koji imaju spram optuzenog bez profesionalne odbrane. Tuzioci, s druge strane, verovatno nemaju takav kompleks, ali za sada ne intervenisu kako bi svoje svedoke zastitili od Milosevicevog zastrasivanja. Po svemu sudeci, njihova taktika je da puste Milosevica da sto vise govori i tako otkrije sta je sve znao o dogadjajima o kojima je u sudnici rec, kao i na koje je sve nacine kontrolisao te dogadjaje.

Demagoskim iznosenjem vlastitog "slucaja", agresivnim "unakrsnim isledjivanjem" i uverljivim baratanjem poluistinama ili potpunim neistinama (koje predstavlja kao "opstepoznate cinjenice"), Milosevic je donekle impresionirao one koji nedovoljno poznaju njegov stil komuniciranja i vladanja, zatim one kojima nisu poznate mnoge cinjenice o dogadjajima na Kosovu i u Srbiji, pa konacno i one koji sudjenje posmatraju kao spektakl u kome je od presudne vaznosti "prezentacija", a ne same cinjenice. Otuda i ocene da je, tokom protekle sedmice, Milosevic uknjizio jedan broj "poena" .

Polazna pretpostavka za procenu ucinka i efekta pojedinih svedocenja trebalo bi da bude jasna predstava o tome sta je tuzilac zeleo da postigne, odnosno dokaze, pozivanjem odredjenih svedoka.

Prvi svedok optuzbe - Mahmut Bakali, bivsi visoki komunisticki funkcioner nekadasnje Jugoslavije, a sada poslanik Parlamenta Kosova - pozvan je da bi pred Vecem izneo samo dve stvari koje se odnose na njegove susrete sa Milosevicem u aprilu i maju 1998.

Prva stvar je okolnost da Milosevic nikada nije nameravao da sa predstavnicima kosovskih Albanaca - koje je Beograd pozvao na razgovore - stupi u ozbiljne pregovore o politickom resavanju kosovskog problema. On to pogotovo nije zeleo da ucini na platformi nezavisnosti Kosova, na kojoj su insistirali njegovi albanski sagovornici. Beogradski razgovori vodjeni u prolece 1998 bili su neka vrsta dimne zavese iza koje je pripreman vojno-policijski plan konacnog obracuna s albanskim "terorizmom" na Kosovu.

Bakaliju i ostalima je to postalo jasno vec na osnovu sastava delegacije koju je Milosevic poslao na "pregovore" u Pristinu, a u kojoj su se nalazila dvojica njegovih "najtvrdjih" saradnika (Nikola Sainovic, takodje optuzen za zlocine na Kosovu; Ratko Markovic, pisac Milosevicevih ustava i zakona kojima je ukinuta kosovska autonomija), dok je njen treci clan bio Tomislav Nikolic, zamenik ozloglasenog lidera srpskih radikalnih nacionalista, Vojislava Seselja.

Ovu Bakalijevu tezu Milosevic je pokusao da ospori tvrdnjom da je njegova delegacija cak 11 puta odlazila u Pristinu, a da se albanski pregovaraci - izuzev prvog puta - nisu pojavljivali na tim "pregovorima". Bilo je dovoljno jedno dodatno pitanje tuzioca da se rasvetli kakav je bio karakter tih putovanja u Pristinu. Na to pitanje - da li je albanska delegacija ikada pozvana na pregovore? - Bakali je odgovorio odrecno, objasnjavajuci da se o posetama Milosevicevih "pregovaraca" obavestavao iskljucivo posredstvom srpske televizije, koja je pak time "dokazivala" da albanska strana "bojkotuje pregovore".

Druga, i za tuzilastvo jos vaznija stvar koja je trebalo da bude postignuta Bakalijevim svedocenjem, jeste iznosenje onoga sto mu je Milosevic tokom aprilskog sastanka rekao o policijskoj operaciji u Drenici, s pocetka marta 1998, kada su ubijeni Adem Jasari i tridesetak clanova njegove porodice.

Na Bakalijevo pitanje "Zasto ubijate zene i decu?", Milosevic mu je - tvrdi svedok - odgovorio: "Dali smo im dva sata da odu." Tuzioca je interesovalo jos samo da li je svedok stekao utisak da je Milosevic bio obavesten o onome sto se tom prilikom dogodilo. "Da, apsolutno", kategoricno je odgovorio Bakali.

Sutradan, tokom "unakrsnog isledjivanja", Milosevic je na sebi svojstven nacin pokusao da te reci stavi svedoku u usta. Rekao mu je, sugestivno: "Juce ste rekli da im je policija dala dva sata da odu?" Pre nego sto je zapanjeni Bakali stigao da odgovori, intervenisao je sudija Mej: "Ne, ne. Njegovo svedocenje je bilo da ste mu vi, gospodine Milosevicu, to rekli." Sa grimasom iskreno zacudjenog coveka Milosevic je promrmljao: "Ja rekao?"

Sve ostalo o cemu je Bakali govorio, kako tokom 90-minutnog direktnog ispitivanja, tako i tokom dva i po puta duzeg "unakrsnog isledjivanja", bilo je irelevantno za sam slucaj. Irelevantno je da li Bakali zna "sociolosku definiciju aparthejda"; sta je 1981 - a kao tadasnji komunisticki funkcioner - govorio o studentskim demonstracijama na Kosovu; da li je uoci pregovora u Rambujeu bio "politicki savetnik OVK [Oslobodilacka Vojska Kosova]". A posebno je irelevantan bio "poen" kojim je Milosevic okoncao svoje "saslusavanje" Bakalija, optuzujuci ga da je izdao svoja nekadasnja "komunisticka uverenja".

Bilo je ocigledno da je optuzeni to ucinio po nalogu, ili na sugestiju, svoje supruge - lidera srpskih neo-komunista - ciji se ideoloski stavovi i literarni pasazi lako mogu prepoznati u pojedinim Milosevicevim recenicama. Naravno, njeno je pravo da doprinosi odbrani svog supruga, kao sto je i njegovo pravo da ulogu u predstavi u kojoj ucestvuje igra za samo jednog svog gledaoca, tj. nju.

Podjednako irelevantni bili su, sa aspekta slucaja o kome se pred sudom raspravlja, i "poeni" koje je Milosevic, navodno, postigao zestokim "unakrsnim isledjivanjem" dvojice svedoka-zrtava, Agima Zecirija i Fehima Eljsanija, koji su se pred sudom pojavili protekle sedmice. Irelevanto je da li se u okolini Zecirijevog sela nalazila jedna brigada OVK i da li su stanovnici sela tu brigadu samo "pomagali u hrani i odeci" (kako je izjavio svedok), ili joj "pruzali gostoprimstvo" (kako tvrdi Milosevic). Irelevantno je, takodje, da li je Eljsanijev sin bio pripadnik OVK, kao i da li je svedok 1991 bio "otpusten s posla" ili "penzionisan".

Tuzilastvo, cak i kad bi to htelo, ne bi moglo da negira postojanje OVK, niti njenu ulogu u oruzanom sukobu na Kosovu. Postojanje OVK je, stavise, tuzilastvu neophodno za dokazivanje stanja "oruzanog sukoba", bez kojeg nije ni moguce govoriti o zlocinima protiv covecnosti za koje je Milosevic optuzen.

Ta stvar je, sto se tuzilastva tice, razresena jos u leto 1998, kada je zakljuceno da na Kosovu postoji stanje oruzanog sukoba izmedju OVK i jugoslovensko-srpskih snaga, sto je bio i osnov za pokretanje kosovske istrage.

Cinjenica da je OVK ucestvovala u oruzanom konfliktu, i da je pri tome pocinila odredjene zlocine, ni na koji nacin medjutim ne umanjuje Milosevicevu odgovornost za ono za sta je on optuzen. Uostalom, nije bila umanjena ni odgovornost ostalih optuzenih pred Medjunarodnim sudom, koji su takodje pokusali da se brane ukazivanjem na zlocine druge strane.

Sve sto je tuzilastvo nastojalo da postigne svedocenjem dvojice seljaka iz sela Celine i Nogavac (okolina Orahovca) bilo je da ukaze na postojanje jedinstvenog "obrasca" po kojem su snage pod komandom optuzenog sprovodile "sistematsku i siroko rasprostranjenu" kampanju protiv albanskog civilnog stanovnistva na Kosovu. Pomenuti "obrazac" je, kako tvrdi tuzilastvo, primenjen na najmanje 24 razlicite lokacije sirom Kosova, o cemu ce narednih nedelja i meseci svedociti po jedan do dva svedoka za svaku od njih.

Kako je sve to izgledalo u slucajevima sela Celine i Nogavac, opisali su Zeciri i Eljsani. Dan nakon pocetka vazdusnih udara NATO, 25. marta 1999, srpska vojska i policija su najpre opkolile i granatirale njihova sela, da bi onda u njih usle paleci kuce i ubijajuci civile koji nisu na vreme pobegli. Civili su pred srpskim trupama odlazili u planinske zbegove, ali su nakon dva-tri dana bili opkoljavani i pod strazom sprovodjeni do granice, a zatim i proterivani, ili prebacivani na neko drugo mesto, odakle ih je svejedno cekala deportacija.

Milosevic je sve to pokusavao da ospori ubedjujuci svedoke da su oni zapravo bezali pred bombama NATO i da su vojska i policija bili prisutni kako bi ih "zastitili" od UCK, koja ih je pak "prebijala i ubijala" u zelji da ih natera da napuste svoje kuce i odu u Albaniju. Bili su to retki trenuci kada se videlo da ni sam nije ubedjen u ono sto govori.

Cetrdeset-sedmogodisnji Zeciri je pomenutog dana ostao bez zene, petoro dece (od kojih je najmladje bilo staro 18 meseci) i jos 10 clanova porodice koje vise nikada nije video. On sam je tokom sprovodjenja u Albaniju bio tako tesko pretucen da je danas invalid i da se nalazi na dijalizi. Za njega je, ocito, opisano Milosevicevo "ubedjivanje" i "isledjivanje" bilo nepodnosljivo, pa je drugog dana svedocenja odbio da dalje odgovara na pitanja optuzenog.

Sezdeset-osmogodisnji Eljsani nije, medjutim, dozvolio da bude zastrasen islednickim stilom optuzenog. Na Milosevicevu tvrdnju da "[srpska] vojska nije napadala civile", Eljsani je uzvratio pitanjima: "A otkud onda sve te zrtve? Ko je izvrsio te masakre? Vi znate te odgovore." Milosevic je slicno prosao i onda kada je svedoku sugerisao da je policija, koja je opkolila zbeg sa oko 20,000 ljudi, "samo pucala u vazduh, a nije dirala civile". Eljsani je na to uzvratio da je bio licno prisutan onda kada je ta policija "spalila tri starice", da je ucestvovao u sahranjivanju jedne od njih, a onda je, ledjima okrenut Milosevicu, zakljucio: "Spalili ste tri starice! To je necuveno! Necuveno je to sto ste vi uradili."

Mirko Klarin je visi urednik IWPR za pitanja tribunala za ratne zlocine i glavni urednik novinske agencije SENSE.