ANALIZA: Evropa Postupa Drugacije

Pise: Mirko Klarin iz Haga

Zasto su nedavne posete Vasingtonu i Parizu dvojice aktera srpske

"oktobarske revolucije" imale tako razlicite efekte. Da li to govori

vise o posetiocima ili o njihovim domacinima?

Od dolaska na vlast, 5. oktobra 2000, jugoslovenski predsednik Vojislav

Kostunica je uporno potiskivao Tribunal na dno liste svojih "prioriteta",

ukazujuci s neskrivenim nipodastavanjem kako nova vlast ima "mnogo vaznijih

stvari" kojima mora da se bavi.

Prosle sedmice, po povratku iz svoje prve posete Vasingtonu, predsednik

Kostunica je priznao svojim podanicima da je Tribunal postao " jedina

ozbiljna prepreka u saradnji sa medjunarodnom zejednicom sa kojom se suocava

Jugoslavija." Nije rekao, ali se podrazumevalo, da se otklanjanje te

poslednje "ozbiljne prepreke" - odnosno uspostavljanje saradnje sa

Tribunalom u skladu sa zahtevima medjunarodne zajednice - nametnulo kao

prioritet novih vlasti u Beogradu. Sa dna, Tribunal je tako stigao na celo

liste njihovih prioriteta.

Poseta Vasingtonu i ono sto je tom prilikom cuo od predsednika Busa,

drzavnog sekretara Pauela i drugih americkih zvanicnika su, ocito, delovali

prilicno otreznjavajuce na predsednika Kostunicu. Takvo dejstvo potvrdjeno

je i dva dana kasnije kada je Kostunica, u intervjuu nemackom nedeljniku

Focus, najavio da ce njegova vlada staviti na razmatranje parlamentu

usvanjaje zakona o saradnji s tribunalom do kraja ovoga meseca.

Jugoslovenski ministar pravde, Momcilo Grubac, dopunio je predsednikovu

izjavu najavom da bi pomenuti zakon mogao da regulise "svaki vidi saradnje

sa Hagom... ukljucujuci i predaju optuzenih za ratne zlocine."

"Kraj meseca" je, slucajno, rok u kojem americka administracija treba da

odluci da li ce ucestvovati na vaznoj donatorskoj konferenciji od koje FRY

ocekuje najmanje 1 milijardu americkih dolara ekonomske pomoci.

Nedelju dana ranije, premijer Srbije Zoran Djindjic je boravio u Parizu. Ne

moze se, medjutim, reci da su razgovori koje je tom prilikom vodio sa

predsednikom Sirakom, premijerom Zospenom i drugim francuskim zvanicnicima,

imali isto - otreznjavajuce - dejstvo na srpskog premijera. Naprotiv, na

kraju posete Francuskoj, u intervjuu za pariski Le Monde, Djindjic je

kategoricki izjavio da ce bivsem predsedniku Slobodanu Milosevicu u Beogradu

suditi ne samo za finansijske malverzacije i zloupotrebe polozaja, vec i za

ratne zlocine. Kao i da bi Milosevic mogao da bude poslat u Hag... tek ako

se, "za godinu ili dve", pokaze da Beograd nije u stanju da bivsem

predsedniku priredi fer sudjenje za ratne zlocine.

Razlitite reakcije beogradskih liderra upadaju u oci jer su se njihove

pozicije izmenile: smatralo se da je jugoslovenski predsednik izricit

protivnik Tribunala, dok se srpski premijer, kako se verovalo, zalaze za pragmaticniji

pristup. Sta se u stvari desilo? Jedino objasnjenje je da da su, od svojih

domacina - americkih odnosno francuskih zvanicnika - culi razlicite stavove

o meri u kojoj Beograd mora, ili moze, da saradjuje sa Tribunalom.

U Vasingtonu su, s tim u vezi, bili prilicno jasni i javni. Kostunici je

receno da "da americka pomoc zavisi od saradnje Beograda i Tribunala."

Buduci da nije zadovoljan trenutnim stanjem tih odnosa, Vasington je

"zamrznuo dodatnu pomoc i americku podrsku odrzavanja donatorske

konferencije".

Kolin Pauel je rekao Kostunici da ce" s paznjom pratiti sta ce Jugoslavija

da uradi tokom sledecih nedelja" kako bi Amerika "donela konacnu odluku".

Sudeci po potparolu Bele kuce, Meri Elen Kantrimen, Bus je "javno stavio do

znanja [Kostunici] da se Milosevicu mora suditi za njegove medjunarodne

zlocine". A pravo mesto za to, podrazumeva se, je Medjunarodni sud.

U Parizu su bili manje raspolozeni da javnosti otkrivaju detalje iz

razgovora francuskih zvanicnika sa srpskim premijerom Djindjicem. On sam je,

nakon razgovora, izjavio da je u njima "50 puta pomenuta ekonomija, a samo

dva puta Milosevic", i to kako je precizirao, "ne u kontekstu njegovog

izrucenja u Hag."

Tuziocu Carli Del Ponte, koja je u Pariz stigla dan posle Djindjica,

francuski zvanicnici su rekli da su kod srpskog premijera "insistirali" na

saradnji Beograda sa Tribunalom, ali da ekonomsku pomoc Srbiji i poslovne

odnose s njom nece "uslovljavati" stepenom njene saradnje sa sudom u Hagu.

Objasnili su to zabrinutoscu da bi "uslovljavanje" moglo kod Srba ponovo

probuditi osecanja "viktimizacije", "izolacije" i "globalne anti-srpske

zavere" i vratiti ih u stanje autizma u kojem su bili do 5. oktobra prosle

godine.

Takvo se objasnjenje u prilicnoj meri podudara sa izgovorima kojima je

Beograd, poslednjih meseci, pravdao ignorisanje zahteva Haga i oklevanje da

s Tribunalom uspostavi saradnju na koju ga obavezuje Statut izglasan u

Savetu bezbednosti UN.

Razliciti efekti koje su razgovori u Vasingtonu i Parizu imali na

predsednika Kostunicu i premijera Djindjica mogli bi se, dakle, pripisati

razlikama koje podrazumevaju termini "uslovljavanje" i "insistiranje." U

Srbiji kao i drugde, "uslovljavanje", ocito, postize brze i dramaticnije

efekte od "insistiranja."

Mada su, na zahtev Vasingtona, donatorsku konferenciju u medjuvremenu odlozili

za mesec dana (novi termin je 29. jun), Evropljani i dalje nisu spremni da

pomoc Srbiji uslove znacajnijim pomakom Beograda u saradnji sa Tribunalom.

Diplomatski krugovi u Briselu rekli su Dnevniku Tribunala da je do odlaganja

doslo "da bi se Beogradu dalo vremena da resi probleme sa Hagom". Insistiraju,

medjutim, da ce se konferencija odrzati u zakazanom terminu, "sa ili bez

Amerikanaca", cak i ako ovi "problemi" ne budu reseni do kraja juna.

Razlika, tvrde u evropskim diplomatskim kancelarijama, nije "u sustini", vec "u stilu."

Dokazuju, takodje, kako su Amerikanci - uprkos svojem "tvrdom stavu" - izbegli da postave

specificna merila za ocenu vladanja Beograda. Oni traze "da se preduzmu

konkretni koraci" ali ne preciziraju koji, da ne bi sebi vezivali ruke.

Mada su prvi definisali takozvanu "politiku uslovljavanja" za drzave bivse

Jugoslavije, u EU smatraju da u ovom trenutku iste ili bolje rezultate mogu

da ostvare "insistiranjem." Njihov je cilj, tvrde, isti kao i americki:

puna saradnja Beograda sa Tribunalom i transfer Milosevica i ostalih

optuzenih u Hag. Tvrde, takodje, da na ostvarenju tog cilja rade "podjednako

uporno, ali mnogo diskretnije nego Amerikanci."

Oni tome dodaju izvesnu "pedagosku", da ne kazemo "idealisticku", dimenziju:

zele, naime, da promena odnosa Beograda prema Tribunalu "ne bude samo

rezultat spoljnih pritisaka, vec narastajuce svesti srpske javnosti o

legitimnosti ICTY i njegovoj vaznosti za trajan mir i pomirenje na Balkanu."

Pri tome se ne objasnjava kako ce srpska javnost doci do te 'narastajuce

svesti', ako nove vlasti nastave da u odnosu na Tribunal javno podsticu

same predrasude i pogresna shvatanja koja su se ukorenila pod bivsim

rezimom. A u tome je, pre vasingtonskog "otreznjenja", prednjacio upravo

predsednik Kostunica.

Nije iskljuceno da bi, na duzi rok, evropsko "insistiranje" moglo da donese

iste ili cak bolje rezultate od americkog "uslovljavanja".

Tribunal, medjutim, nema na raspolaganju toliko vremena: svako odlaganje Milosevicevog

suocavanja sa medjunarodnom pravdom uveliko obesmisljava sadasnja haska

sudjenja drugim ili trecim violinama, ili nozevima, iz krvavog balkanskog

orkestra 1991- 1999. Dok je Tribunal mogao preziveti nedostatak saradnje sa

Milosevicevim rezimom, koji ni sa kim nije saradjivao, postoje ozbiljna

strahovanja da ova institucija mogla da bude tesko pogodjena nekaznjenim

uskracivanjem saradnje demokratskih vlasti iz Beograda koje uzivaju podrsku Zapada.

Istovremeno, produzenim Milosevicevim boravkom u Beogradu, svejedno da li u zatvoru

ili na slobodi, stvaraju se pretpostavke da bi se, kroz tri ili cetiri godine,

negde u Srbiji mogle odigrati reprize nedavnih fasistickih manifestacija u Trebinju

i Banja Luci, koje su direktni rezultat cinjenice da NATO, IFOR, SFOR i sile koje ih

cine, nisu imali petlju da pre cetiri ili pet godine uhapse Radovana Karadzica i

isporuce ga tamo gde mu je mesto.