ANALIZA: MILOSEVIC BI MORAO DA RAZMISLI O STRATEGIJI ODBRANE

pred sud pozove i ispita tridesetak zapadnih politicara

Pise: Mirko Klarin iz Haga (TU br. 258, 11-16. mart 2002)

Ako je uopste jos uvek u stanju da objektivno sagleda sta se oko njega

desava, Slobodan Milosevic bi - nakon protekle, pete sedmice sudjenja -

hitno morao da preispita svoju strategiju odbrane.

Miloseviceva odbrana zasniva se na tezi da su masovne deportacije kosovskih

Albanaca i ubistva vise hiljada civila - tokom proleca 1999. - posledice

bombardovanja NATO i teroristickih akcija Oslobodilacke vojske Kosova (OVK),

te da su bivsa Jugoslavija i Srbija zrtve neo-kolonijalisticke zavere sa ciljem

da se uspostavi dominacija nad Balkanom. Milosevic veruje da su to «neosporne

cinjenice», koje ce lako biti dokazane saslusavanjem tridesetak zapadnih

politicara cije pojavljivanje zahteva pred sudom.

Ovakva odbrana je, protekle sedmice, pretrpela nekoliko ozbiljnih udaraca,

dok je sam Milosevic doziveo pravi debakl pri svom prvom suocavanju sa

zapadnim politicarem na klupi za svedoke. Duel sa Pedijem Esdaunom, bivsim

liderom britanskih liberalnih demokrata i buducim visokim predstavnikom za

Bosnu i Hercegovinu, Milosevic je glatko izgubio kako na cinjenicnom, tako i

na politickom planu. Sama politicka ravan, istina, nije relevantna za ono o

cemu se pred sudom raspravlja, ali jeste bitna za licne sujete i publiku

pred kojom su obojica - i svedok i optuzeni - prosle sedmice nastupili.

Medjutim, i pre no sto je Milosevic izgubio dvoboj sa Pedijem Esdaunom, sam

temelj njegove odbrane vec je bio podriven statistickom analizom grupe

americkih naucnika, o kojoj je pred sudom svedocio sef projekta,

Patrik Bal.

Pri analizi obilja statistickih podataka o ubistvima i kretanjima izbeglica

na Kosovu tokom proleca 1999., kao i podataka o aktivnostima NATO i OVK,

americki naucnici su posli od provere zasnovanosti tri razlicite hipoteze: prve, da

su masovna kretanja stanovnistva i ubistva koja su ih pratila posledica

bombardovanja NATO; druge, da je sve to bilo podstaknuto vojnim i

teroristickim akcijama OVK; i trece, da su kretanja stanovnistva i ubistva

rezultat delovanja jugoslovenskih snaga bezbednosti.

Analiza je opovrgla prve dve hipoteze. Zakljucak studije je da ne postoji

uzrocna veza izmedju aktivnosti NATO i OVK s jedne, i ubistava i kretanja

izbeglica s druge strane. Samo su u neznatnom broju opstina na Kosovu -

pokazala je analiza - aktivnosti OVK ili NATO neposredno prethodile ili bile

istovremene sa kretanjem izbeglica i pristizanjem podataka o ubistvima.

U znatno vecem procentu opstina su aktivnosti - kako NATO, tako i OVK -

zapocete ili nakon vrhunca, ili znacajno pre vrhunca pomenutih dogadjanja. S

druge strane, kako se navodi u studiji, «nalazi potvrdjuju hipotezu

da su aktivnosti jugoslovenskih snaga bile uzrok ubistava i kretanja

izbeglica . . . Ubistvima se pribegavalo i da bi se podstakli odlasci, ali su

ubistva bila i rezultat sistematske kampanje.»

Kao posebno zanimljivu i znacajnu cinjenicu, autori studije navode da je

jedini period u kome je doslo do «drasticnog smanjenja broja ubistava i

kretanja izbeglica» bilo tokom jednostranog prekida vatre koji je proglasila

jugoslovenska vlada, a koji se poklopio sa proslavom pravoslavnog Uskrsa

(6-10. april 1999). U tom periodu je registrovan minimalan broj ubistava,

dok je talas izbeglica bio gotovo potpuno zaustavljen, premda su NATO i OVK

udvostrucili ili cak utrostrucili svoje vojne aktivnosti!

Tokom unakrsnog ispitivanja Patrika Bala, Milosevic je pokusavao da ospori

sve: od pouzdanosti podataka o izbeglicama i ubistvima na kojima se zasniva

analiza, preko naucne metodologije koja je primenjena, pa do samih

zakljucaka studije. Osporavao je i objektivnost americkog naucnika,

citirajuci jednu njegovu izjavu iz jula 2001. u kojoj je on pozdravio

Milosevicevo izrucenje Hagu. Svedok je potvrdio da je to zaista rekao, ali

je dodao da njegova naucna objektivnost ne moze biti dovedena u pitanje samo

zbog toga sto on podrzava medjunarodno humanitarno pravo.

Temelji Miloseviceve odbrane su potom dodatno potkopani svedocenjem

lorda Esdauna, koje je pokazalo da su proterivanja i ubistva kosovskih

Albanaca zapocela najmanje sest meseci pre vazdusnih udara NATO.

Pedi Esdaun se pred sudom pojavio kao ocevidac, svedok o cinjenicama, a ne

kao sudski vestak za politicka pitanja. On je svedocio o onome sto je licno

video i cuo prilikom svojih poseta Makedoniji, severnoj Albaniji i Kosovu

tokom 1998., kao i o razgovoru koji je sa optuzenim, krajem septembra iste

godine, vodio u Beogradu.

Pre pomenutog razgovora, Esdaun je na Kosovu bio ocevidac onoga sto je opisao

kao «nasumicne akcije odmazde» nad albanskim civilnim stanovnistvom od strane

jugoslovenske vojske i srpske policije. On je, samo u dolini Suve

Reke, izbrojao 16 granatiranih i spaljenih sela, dok se u brdima susreo sa

izbeglickim kolonama i zbegovima civila, koji su mu opisali pod kakvim su

okolnostima bili prinudjeni da napuste svoje domove.

Pri tom su izbeglice iz razlicitih sela opisale identican obrazac delovanja

vojske i policije: sve zapocinje ultimatumom da se napusti selo, potom sledi

bombardovanje iz tenkova i teske artiljerije, zatim vojnici ulaze u selo i

pljackaju kuce, pa se stvari odvoze velikim kamionima-sleperima (koje je sa

svog «osmatrackog punkta» video i sam Esdaun), da bi najzad samo selo bilo

spaljeno.

Pre nego sto su otisli kod Milosevica, Esdaun i tadasnji britanski ambasador

u Beogradu su od svog ministarstva spoljnih poslova trazili i dobili pravni

savet, odnosno objasnjenje da ono sto su na Kosovu videli predstavlja

krsenje Zenevske konvencije i ratni zlocin. Na razgovor sa Milosevicem 29.

septembra 1998. poneli su primerak Zenevske konvencije i kopiju Rimskog

statuta stalnog Medjunarodnog krivicnog suda.

Posto mu je Esdaun ispricao sta je u prethodna tri dana video na Kosovu i

kakve su pravne kvalifikacije svega toga, Milosevic je - kako tvrdi svedok -

najpre negirao da se ista od toga dogadjalo, zatim je dopustio mogucnost da to

ipak cine neki «nekontrolisani elementi», da bi se, na kraju, pozvao na

«legitimnu borbu protiv terorizma».

Lord Esdaun, takodje, tvrdi da je svom sagovorniku uputio i dva upozorenja:

da ce, ukoliko se takve neselektivne vojne operacije nastave, intervencija

medjunarodne zajednice biti neizbezna, kao i da ce Milosevic u tom slucaju

rizikovati da bude optuzen za ratne zlocine. Tokom unakrsnog ispitivanja,

Esdaun je optuzenog podsetio na ono sto mu je tom prilikom tacno rekao:

«Rekao sam vam doslovce da ce, ukoliko nastavite da se ponasate na taj

nacin, medjunarodna zajednica biti prinudjena da stupi u akciju, kao sto je

na kraju i ucinila. I upozorio sam vas da cete zavrsiti na ovom sudu. I evo

vas sada ovde!»

Milosevic se, po obicaju, pri unakrsnom ispitivanju nije bavio

cinjenicama koje je izneo svedok, vec je nastojao da s njim zapodene

politicku debatu o nezakonitosti agresije NATO i legitimnosti borbe protiv

terorizma. Posto je tako dosao u priliku da optuzenom Milosevicu kaze i

ponesto od onog sto septembra 1998. nije hteo ili smeo da mu kaze kao

tadasnjem sefu drzave, Esdaun je - a na ocajanje sudija, koji su

povremeno opominjali obojicu - prihvatio politicku debatu, da bi i iz nje

izasao kao nesumnjivi pobednik.

Cak i kada se slagao sa stavom optuzenog - kao sto se, recimo, slozio sa

njegovom ocenom da je OVK «teroristicka organizacija» - lord Esdaun nije

propustio da denuncira ono sa cime se nije slagao. «Medjutim nista,

apsolutno nista od toga [sto je radila OVK] ne moze na bilo koji nacin

opravdati prekomernu upotrebu sile od strane oruzanih snaga koje su bile pod

vasom kontrolom, u vidu osvete nad civilnim stanovnistvom, a u direktnoj

suprotnosti sa medjunarodnim pravom».

Na slican je nacin Milosevic prosao i sa pitanjem «U cemu je onda problem?»,

nakon sto je svedok potvrdio «pravo jugoslovenskih snaga da se bore protiv

terorizma». «Problem je» - odgovorio je Esdaun - u tome sto je «sila koja je

upotrebljena bila prekomerna, neselektivna, osvetnicka i protivna

medjunarodnom pravu».

«Vi cete nam, gospodine Milosevicu, mozda reci da je bilo neophodno ubijati

stoku, spaljivati kuce, razbijati peci u njima, urinirati po njima, a sve u

sklopu vojne kampanje protiv neprijatelja. Ali je, po mom misljenju, jedini

racionalan zakljucak da je sve to cinjeno u sklopu neselektivne politike

sprzene zemlje kakva nije vidjena jos od vremena nemacke okupacije.»

Nista bolje nisu prosle ni "teorije zavere" kojima Milosevic

objasnjava raspad bivse Jugoslavije. Nakon sto je optuzeni rekao kako jos od

vremena Austro-Ugarske Monarhije Zapad tezi «porobljavanju Balkana», Esdaun

je odgovorio:

«Gospodine Milosevicu, uz sve postovanje, ja sam od vas cuo mnogo

fantasticnih teorija zavere, ali mislim da ova prevazilazi sve ostale. Ideja

o nekoj velikoj hegemonistickoj zaveri zapadnih sila, koje teze da pokore

ostale zemlje, toliko je po mom misljenju nategnuta, da ne mogu ni da

poverujem da vi sami u to verujete.»

Tako se pokazalo da se u nadmudrivanju sa zapadnim politicarima Milosevic u

sudnici ne snalazi podjednako dobro kao svojevremeno u svom predsednickom

salonu. Ili obratno: da se zapadni politicari bolje snalaze u raspravi sa

Milosevicem koji se, umesto u predsednickoj fotelji, nalazi na optuzenickoj

klupi.

Upravo te, izmenjene okolnosti, optuzeni bi morao da ima u vidu kada

bude sastavljao spisak zapadnih politicara s kojima namerava da (pred

sudom) nastavi svoje nekadasnje (predsednicke) politicke debate. Pogotovo

sto bi neki od tih politicara, nakon sto su videli proslonedeljni nastup

lorda Esdauna, i sami mogli pozeleti da Milosevicu u sudnici kazu ono o cemu

nisu hteli, ili smeli, da mu kazu u vreme dok su sa njim raspravljali u

predsednickom salonu.

Mirko Klarin je visi urednik IWPR za pitanja tribunala za ratne zlocine i

glavni urednik novinske agencije SENSE.