Analiza: Odlozena Odgovornost

Na nedavnoj beogradskoj konferenciji posvecenoj odgovornosti za ratne zlocine, jedan jugoslovenski parlamentarac u publici zatrazio je od mene kopiju statuta nedavno formirane Komisije za istinu i pomirenje, buduci da sve do tada nikada nije video taj dokument.

Dvodnevna konferencija odrzana proteklog meseca, koju je otvorio predsednik Vojislav Kostunica, pruzila je mogucnost da se po prvi put pazljivije razmotri rad te komisije, ali i pokrene sire pitanje o odgovornosti Srbije za dogadjaje na Balkanu tokom protekle decenije.

Beogradska sastanak pod nazivom "U potrazi za istinom i pomirenjem", u organizaciji Radio-Televizije B92, predstavljala je pozitivan i plemenit cin. Medjutim, kada se malo bolje pogleda, cini se da politicka rasprava u Srbiji jos uvek vise nastoji da zamagli nego da osvetli pitanje odgovornosti za ratne zlocine.

Doista, i sam predsednik Kostunica je napustio konferenciju cim je zavrsio svoj govor, izbegavsi svaku diskusiju o Medjunarodnom krivicnom tribunalu za bivsu Jugoslaviju.

Sastanak je okupio veliki broj stranih i domacih strucnjaka, pruzajuci tako mogucnost da se konacno utvrdi da li je srpsko drustvo spremno da se suoci sa svojom ruznom prosloscu kako bi krenulo ka demokratskoj buducnosti.

Osim predsednika, medju govornicima bili su i predsednik Vlade Srbije Zoran Djindjic, ministar spoljnih poslova Goran Svilanovic, kao i predstavnici Haskog tribunala -registrar Hans Holtius i koordinator programa za SRJ Matijas Helman.

Prisutni su takodje bili i Aleks Borejn, kopredsedavajuci Komisije za istinu i pomirenje u Juznoj Africi, kao i profesor Vojin Dimitrijevic, istaknuti aktivista pokreta za ljudska prava, koji je nedavno podneo ostavku na clanstvo u jugoslovenskoj komisiji za istinu. Raspravom je predsedavala Sonja Liht, iz Fonda za otvoreno drustvo.

Iako Kostunica nije neposredno naveo ciljeve Komisije, ucesnici su se sagalasili da ona treba dovesti do toga da vise niko u zemlji ne moze da se poziva na neobavestenost kada je rec o zbivanjima iz nedavne proslosti.

Jedna od pozitivnih preporuka konferencije, koja predstavlja i njen jedini formalni zakljucak, bila je, kako stoji i na sajtu B92, da se "podstakne siroka javna rasprava" o odgovornosti za "sva krsenja ljudskih i manjinskih prava, ratne zlocine i druga krivicna dela pocinjena od 1991. do danas".

Medjutim, utvrdjivanje cinjenica je jedna stvar, dok je njihovo tumacenje nesto sasvim drugo.

Na primer, dok Bosnjaci (Muslimani) i medjunarodno pravo tumace zlodela u Srebrenici kao zlocin protiv covecnosti, prosecan Srbin bi ih mogao objasniti kao "legitimni deo borbe protiv mudzahedina".

Ovakva mogucnost dodatno je potvrdjena nedavnim otkricima koja je ucesnicima konferencije predstavila agencija "Strateski Marketing". Prema njihovom istrazivanju, vecina gradjana Srbije veruje da su razlozi za raspad bivse Jugoslavije bili hrvatski nacionalizam i interesi Sjedinjenih Americkih Drzava i NATO-a.

Oni veruju da i hrvatski i bosanski ratni predsednici, Franjo Tudjman i Alija Izetbegovic, snose vecu krivicu od Milosevica za ratove koji su se dogodili. Vecina Srba veruje da su osobe sa Haske poternice - general Ratko Mladic, Radovan Karadzic, Milosevic - zapravo najveci branioci srpskih nacionalnih interesa. Komisija bi itekako trebalo da doprinese rusenju takvih predstava i ubedjenja.

Ovakvi nalazi ukazuju i na konceptualni problem pred kojim se nalazi jugoslovenska komisija. Za razliku od modela Juzne Afrike, na koga se mnogi pozivaju, u Srbiji medju clanovima Komisije, kao ni u javnom mnjenju, ne postoji saglasnost o tome ko su najvece zrtve Milosevicevog rezima.

Preovladjujuci stav glasi da je Milosevic vise stete naneo vlastitim gradjanima nego drugim narodima, a drzavni aparat je jos uvek nesposoban da se pozabavi temom ratnih zlocina.

Kostunicina odluka o osnivanju Komisije za istinu zbog toga je u mnogome kontroverzna. Ne samo da je on sam imenovao clanove, nego je to ucinio u kontekstu svog dobro poznatog prezira prema Haskom tribunalu. Takodje, ova komisija je jugoslovenska jedino po svom imenu: u njoj nema nijednog clana iz Crne Gore, niti predstavnika manjina.

Dok neki radije izbegavaju da postave pitanje o ideoloskim ubedjenjima, drugi, poput Zorana Djindjica, srpskog premijera, stvari posmatraju iskljucivo sa pragmaticne strane. Djindjic je na skupu izjavio da ne veruje u bavljenje neprijatnim temama iz proslosti simultano sa nastojanjima da se sprovede proces tranzicije, buduci da bi ovo ugrozilo proces demokratizacije. Ukratko je istakao da stvaranje novih institucija i borba protiv korupcije imaju prioritet u odnosu na suocavanje sa prosloscu.

Ministar spoljnih poslova Goran Svilanovic bio je jedan od retkih koji su izrazili podrsku isporucivanju ratnih zlocinaca u Hag. Takodje je istakao da u domacem zakonodavstvu ne postoji nista sto bi drzavu sprecavalo da osumnjicene za ratne zlocine goni pred vlastitim sudovima.

Jelena Pejic iz Medjunarodnog komiteta Crvenog krsta rekla je da zadatak Komisije treba da bude utvrdjivanje politicke, a ne krivicne odgovornosti, koju pak treba prepustiti sudovima. Komisija bi, zaista, trebalo da se usredsredi na slucajeve kao sto su Hrtkovci (Vojvodina), iz kojih su Seseljeve paravojne snage proterale hrvatsko stanovnistvo, ili na slucaj otmice gradjana koja se dogodila u Strpcima.

Vojni sudovi podigli su izvestan broj tuzbi za zlocine pocinjene tokom rata, ali se one odnose na ugrozavanje civilnog poseda, a ne na krsenje Zenevske konvencije.

Drugim recima, izgleda da je - kako istice profesor Vojin Dimitrijevic, aktivista pokreta za ljudska prava - "gore biti lopov nego ubica".

Na otvaranju samog skupa, predsednik Kostunica je objasnio da je njegova odluka o formiranju Komisije bila inspirisana, pored ostalog, i cinjenicom da "u ovoj zemlji postoje ljudi koji su otvoreno pokazivali svoju humanost i iskazivali svoj protest u nehumanim vremenima".

Medjutim, vecina onih je uvrstio u Komisiju oskudevaju u ovakvim moralnim kvalitetima. Jakob Finci, predsedavajuci Nacionalnog koordinacionog komiteta za formiranje Komisije za istinu i pomirenje u Bosni i Hercegovini, istice da niko ko je na bilo koji nacin bio povezan sa prethodnom vlascu ne bi smeo da bude clan ovakve komisije.

Neki clanovi Komisije su javnosti gotovo nepoznati, a medju poznatijim imenima nalaze se i nacionalisti iz prethodne vlade. Na primer, Svetozar Stojanovic, koji je bio specijalni savetnik prvog predsednika nove Savezne Republike Jugoslavije Dobrice Cosica - vodeceg predstavnika srpske nacionalisticke elite koja je Slobodanu Milosevicu omogucila ubrzan uspon na vlast.

Za vreme Stojanovicevog mandata, 19 jugoslovenskih Muslimana oteto je iz voza i potom ubijeno od strane srpskih paravojnih snaga. Ali on nikada nije ni progovorio o tome, cak ni u periodu dok je i sam pripadao najvisim politickim krugovima.

S druge strane, pozitivno je to sto je u jednoj od zavrsnih preporuka Konferencije upucen poziv na objavljivanje onih dokumenata na osnovu kojih je moguce identifikovati donosioce kljucnih odluka vezanih za prethodne sukobe.

Radmila Nakarada, istrazivac Instituta za evropske studije i clan Komisije, te jedan od govornika tokom Konferencije, navela je da prioritet Komisije treba da bude utvrdjivanje uzroka ratova na Balkanu. Ali, ni ona nije pomenula nijedno konkretno zlodelo, nego je o razaranju i ubijanju diskutovala apstraktno.

Cini se da je jugoslovenska komisija neka vrsta akademske institucije, ili istrazivackog centra, pre nego telo koje ce zrtvama i zlikovcima omoguciti da svedoce o krsenjima ljudskih prava.

U vlastitom akademskom istrazivanju, Nakarada je, uostalom, vec nedvosmisleno iskazala stav da veliki deo krivice za sukobe snosi i medjunarodna zajednica. Ovakav pristup mogao bi dovesti do zapostavljanja ispitivanja odgovornosti same Srbije, dok Komisiju u svakom slucaju uvodi u dugotrajnu akademsku i politicku raspravu.

Sam Dimitrijevic ukazao je na to da ovakva komisija tesko moze obaviti svoj posao tamo gde je to najpotrebnije, tj. izvan Srbije, gde se nalaze zrtve.

Da bi se konacno krenulo ka pomirenju, oni od kojih se trazi oprostaj moraju imati priliku da saznaju za sta i kome treba da prastaju. Otuda se mozda jedan od najpozitivnijih zakljucaka Konferencije ticao iskazivanja potrebe za formiranjem "Medjunarodne komisije za istinu i pomirenje koju bi cinili predstavnici svih zemalja nastalih posle raspada bivse Jugoslavije".

Duska Anastasijevic je clan redakcije beogradskog nedeljnika "Vreme".