ANALIZA: Slucaj Milosevic - jednacina s vise nepoznatih

Iz razloga o kojima se moze samo nagadjati, Trecem Sudskom vecu (koje cine sudije Ricard Mej, Patrik Robinson i O-Gon Kvon) veoma se zuri da sudjenje Milosevicu sto pre zapocne - i da sto pre bude okoncano.

Posto su, u decembru prosle godine, odbacili zahtev tuzioca za "spajanjem" optuznica, odnosno jedinstvenim sudjenjem Milosevicu - i nalozili da se optuzenom najpre sudi odvojeno za Kosovo, a nakon toga zajedno za zlocine pocinjene u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini - sudije su protekle sedmice postavile scenu za sudjenje po kosovskoj optuznici, ciji je pocetak zakazan za 12. februar 2002.

Njihova zurba, ne samo da sto pre zapocnu nego i da okoncaju sudjenje po kosovskoj optuznici, bila je ocigledna vec i zbog nacina na koji su, bez preteranog obrazlaganja, listu od predlozenih 110 svedoka optuzbe srezali na 90, pozivajuci tuzilastvo da bitno smanji i broj planiranih pismenih izjava pod zakletvom (123), kao i da, po mogucnosti, prepolovi broj od ukupno 1400 najavljenih dokumenata i drugih dokaza koje namerava da izlozi na sudjenju.

Zurba je, takodje, provejavala i iz zahteva da se dokazni postupak tuzilastva okonca pre no sto u radu tribunala nastupi letnja pauza - do pocetka avgusta. Jedini argument kojim su sudije obrazlozile ovakva striktna ogranicenja nametnuta tuzilastvu ticao se "obima i slozenosti samog procesa", pa bi se na osnovu toga - a imajuci u vidu da su neka sudjenja pred istim vecem (proces protiv Korica i Cerkeza, na primer) trajala dva ili tri puta duze - moglo zakljuciti da Milosevicev slucaj nije isuvise obiman, niti komplikovan!

No, i pored sve zurbe, u ovom je trenutku neizvesno ne samo da li ce sudjenje Milosevicu poceti onda kada je i zakazano, nego i koliko ce sudjenja uopste biti, i koliko ce ona zapravo trajati. Milosevicev slucaj se - ne samo zbog stava i ponasanja optuzenog - pretvorio u jednacinu s velikim brojem nepoznatih.

Istog onog dana kada je Trece Sudsko vece - na pred-raspravnoj konferenciji - odredilo neuobicajeno stroge i uske okvire tuzilastvu za njegov dokazni postupak u okviru sudjenja po kosovskoj optuznici, panel trojice sudija Zalbenog veca tribunala (predsedavajuci Klod Zorda; sudije Dejvid Hant i Fausto Pokar) odobrio je tuzilastvu da ulozi zalbu na odluku da se Milosevicu sudi u dva dela.

Tuzilastvo, naime, ne odustaje od zahteva za jedinstvenim sudjenjem Slobodanu Milosevicu po sve tri optuznice, te je u podnesku od 20. decembra 2001. trazilo da mu se odobri ulaganje zalbe, tvrdeci da je Trece Sudsko vece "zloupotrebilo svoja ovlascenja" onda kada je odbilo, odnosno samo delimicno usvojilo, tuziocev predlog da se sudjenja spoje.

Takvu svoju odluku prvostepeno vece je obrazlozilo zakljuckom da je veza izmedju kosovskih zlocina s jedne, te zlocina u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini s druge strane, "isuvise maglovita" da bi ukazivala na postojanje "zajednicke zavere, strategije ili plana" (sto je, prema Pravilima postupka tribunala, neophodan uslov za spajanje optuznica).

U svom podnesku tuzilastvo se posebno - i za praksu komuniciranja u tribunalu neuobicajeno ostro - okomilo na tezu sudija da je Milosevic na Kosovu delao "direktno" (u svojstvu predsednika SRJ), a u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini "posredno" (u svojstvu predsednika Srbije).

Tvrdeci da je na Kosovu, u Hrvatskoj i Bosni - nezavisno od formalnog polozaja na kojem se nalazio - Milosevic "radio potpuno iste stvari", tuzilastvo ukazuje da "zarad pravde, Sudsko vece mora imati u vidu i ono sto je ostalo s onu stranu dimne zavese, iza koje se zlocinci cesto zaklanjaju", te da svi postupci optuzenog moraju biti sagledani "u pravom svetlu". Stav je tuzilastva da je "Sudsko vece pogresilo" sto je u tom pogledu "ostalo slepo".

Odobravajuci podnosenje zalbe, trojica sudija Zalbenog veca nisu se upustali u procenjivanje opravdanosti ovih i ostalih navoda sadrzanih u tuziocevom podnesku. Umesto toga, zakljucili su da pitanje "ispravnog tumacenja Pravila 49 iz Pravilnika o vodjenju postupka, koje se odnosi na povezivanje krivicnih dela u jedinstvenu optuznicu, nije bilo razmatrano od strane ovog zalbenog veca", te da "pojasnjenje tog pravila moze biti relevantno za postupke koji se vode pred tribunalom".

Tuzilastvu sada preostaje da u samoj zalbi podrobnije obrazlozi navode iz svog podneska, da bi se Zalbeno vece o njima izjasnilo - najverovatnije - kroz nekoliko nedelja.

Sve to, ipak, ne znaci i da se pocetak sudjenja za zlocine protiv covecnosti, pocinjene na Kosovu, odlaze do donosenja odluke Zalbenog veca o tome da li ce se Milosevicu suditi odjednom, dvaput, ili cak u tri navrata. U proslonedeljnoj odluci trojice sudija Zalbenog veca izricito se navodi da "ovo odobrenje da se ulozi zalba ne treba shvatiti kao sprecavanje Sudskog veca da, ukoliko tako odluci, zapocne sudjenje po optuznici za Kosovo onog datuma koji je vec utvrdjen".

Sudsko vece je, dakle, slobodno da donese odluku o tome da kosovski proces zapocne u predvidjenom roku, ali i da ga zatim - u zavisnosti od ishoda zalbe tuzilastva - nastavi ili prekine. Pri tom je i jedno i drugo - sta ce odluciti sudsko, odnosno, kako ce presuditi zalbeno vece - u ovom trenutku krajnje neizvesno i nepredvidljivo.

Jos je, medjutim, neizvesnije i nepredvidljivije kako ce se pred sudom ponasati sam optuzeni, a od toga ce u velikoj meri zavisiti tok i trajanje sudjenja, bez obzira na striktne vremenske i druge okvire koje pokusava da nametne sudsko vece.

Izlazuci program kosovskog procesa, sudija Ricard Mej je na proslonedeljnoj pred-procesnoj konferenciji detaljno naveo sve njegove faze, a posebno one u kojima bi mogao da ucestvuje sam optuzeni.

Ukoliko bude zeleo, Milosevic ce moci da dobije rec (bez polaganja zakletve i bez podvrgavanja unakrsnom ispitivanju) odmah nakon uvodne izjave tuzilastva. Sva je prilika da ce on to pravo iskoristiti, kako bi vec na pocetku jasno definisao sto je, po njegovom misljenju, osnovni predmet sudjenja.

Nakon toga, optuzeni ce imati pravo na unakrsno ispitivanje svedoka optuzbe. Pri tom je malo verovatno da ce Milosevic biti zainteresovan za unakrsno ispitivanje zrtava - izuzev da bi, eventualno, ukazao na njihove "teroristicke" korene ili veze.

On, medjutim, sigurno nece propustiti priliku da "diskredituje" dve kategorije svedoka tuzilastva: takozvane "politicke svedoke" (pogotovo strane posrednike koji su s njim pregovarali u vreme dogadjaja koji se pominju u optuznicama), kao i takozvane "insajdere", tj. licnosti iz politickog i vojnog vrha Srbije i Jugoslavije, koje su svoje usluge ponudile tuzilastvu svoje usluge, to jest svedocenja.

Tuzilastvo tvrdi da ce pozvati 25 do 30 takvih svedoka, koji ce "iz prve ruke" govoriti o ulozi i postupcima optuzenog u dogadjajima koji su obuhvaceni optuznicama. Po zavrsetku dokaznog postupka optuzbe, Milosevic ce imati pravo da podnese zahtev za oslobadjajucom presudom, a sudsko vece ce - kako je prosle srede naglasio sudija Mej - "morati da oslobodi optuzenog . . . u slucaju da ne bude dovoljno dokaza koji bi podrzali njegovu osudu".

Ukoliko, medjutim, ne bude oslobodjen, Milosevic ce imati sansu da - sam ili uz pomoc tima branilaca, koji je za svaki slucaj u pripravnosti - povede i dokazni postupak svoje odbrane. On moze dati uvodnu izjavu, pozivati svedoke i iznositi dokaze. Osim toga, on se moze pojaviti i u ulozi svedoka vlastite odbrane, premda se tada izlaze riziku da bude unakrsno ispitivan od strane tuzilastva.

Milosevic ne krije da sudjenje za Kosovo - ukoliko ono ostane izdvojeno - zeli da pretvori u sudjenje NATO zbog vazdusnih udara protiv Jugoslavije, izvrsenih u prvom polugodju 1999.

Na tom sudjenju, on sebe zapravo vidi u ulozi tuzioca protiv bivseg americkog predsednika Bila Klintona, kao i ostalih ucesnika "zajednickog zlocinackog poduhvata" zemalja-clanica NATO protiv Jugoslavije i Srbije.

U tu svrhu ce mu, nesumnjivo, biti potrebna i strucna pomoc onih zapadnih advokata, koji dele njegove anti-zapadne i anti-globalisticke poglede, i koji su mu vec ponudili svoje usluge (Remzi Klark, Kristofer Blek, Zak Verze i drugi). Ostaje, pak, da se vidi kako ce Milosevic izvesti ovakav zaokret, a da to istovremeno ne bude shvaceno i kao njegovo "priznavanje" Medjunarodnog suda.

Upravo zbog toga - da se ne bi stekao utisak o njegovom "priznavanju" tribunala, a ne zato sto ga je, kako tvrde njegovi beogradski advokati, "sprecio sudija Mej" - Milosevic se prosle srede uzdrzao od citanja za tu priliku (navodno) pripremljene liste sa imenima 35 svedoka koje namerava da pozove na sudjenje. Ne, naravno, da bi ga branili, vec da bi ih Milosevic - pred sudom koji "ne priznaje", ali i pred domacom i svetskom javnoscu za koje se citava predstava izvodi - optuzio za "zajednicki zlocinacki poduhvat" protiv Srbije i SR Jugoslavije.

Mada ga je sudija Mej, pored ostalog, pitao i koje svedoke namerava da pozove, Milosevic je odlucio da se o tome ne izjasnjava, prepustajuci svojim beogradskim advokatima da medijima, nakon pred-procesne konferencije, otkriju neka od imena sa njegovog spiska.

Pored Bila Klintona, na tom su spisku - kako je otkrio Milosevicev advokat Zdenko Tomanovic - jos i Medlin K. Olbrajt (nekadasnji drzavni sekretar SAD), Toni Bler (britanski premijer), Robin Kuk (bivsi ministar inostranih poslova u britanskoj vladi), Havijer Solana (bivsi generalni sekretar NATO), Vesli Klark (bivsi vrhovni komandant NATO), te ostali lideri vodecih zemalja-clanica NATO iz vremena vazdusnih udara protiv Jugoslavije.

Milosevicev problem, medjutim, nije samo u tome kako da zatrazi da se te i druge licnosti pozovu u Hag a da time ne "prizna" sud, nego i kako da sudije uveri da je njihovo svedocenje relevantno za slucaj o kome se pred sudom vodi rasprava.

Sudsko vece ce, kako je prosle sedmice najavio sudija Mej, "pomoci optuzenom u pozivanju svedoka . . . pod uslovom da su oni relevantni". U istoj prilici, sudija Mej je, obracajuci se trojici "prijatelja suda" (amici curiae), ukazao na potrebu da se razmotri i "eventualni znacaj kampanje NATO na Kosovu . . . ukoliko je to relevantno za slucaj o kojem se raspravlja".

Barem jedan od trojice "prijatelja suda" - beogradski advokat Branislav Tapuskovic - smatra da to jeste relevantno, pa je stoga vec i prigovorio da je "vremenski okvir obuhvacen optuznicom, koji pokriva period od kraja 80-tih do 1999, isuvise kratak da bi se sagledali svi problemi, posto to sto se na Kosovu dogodilo 1999 ima svoj koren u mnogo daljoj proslosti".

Uprkos izricitom zahtevu sudija da "svedocenja o istoriji" budu svedena na minimum, vrlo je verovatno da ce i na sudjenju (ili sudjenjima) Milosevicu - kao i na tolikim prethodnim sudjenjima pred tribunalom - biti prinudjeni da se vracaju u Srednji vek, a mozda cak i u period dolaska Juznih Slovena na Balkan (VII vek), kako bi utvrdili ko se prvi - Srbi ili Albanci - naselio na Kosovu.

A sve to ce se, jasno, tesko uklopiti u striktne i uske okvire koje su - u zelji da sto pre zapocnu i zavrse sudjenje Slobodanu Milosevicu - prosle sedmice odredile sudije.

Mirko Klarin je visi urednik IWPR za pitanja tribunala za ratne zlocine i glavni urednik Novinske agencije SENSE.