BIVŠOJ PORTPAROLKI TUŽILAŠTVA SUDI SE ZA NEPOŠTOVANJE SUDA

Suđenje francuskoj novinarki koja je optužena za otkrivanje poverljivih materijala Haškog tribunala – na kojem njena odbrana pokušava da ospori poverljivu prirodu podataka koje je ona otkrila i pozove se na njeno pravo na slobodu govora – počelo je ove sedmice.



Suđenje Florans Hartman (Florence Hartmann) održaće se pred istim onim sudom u kojem je ona od 1999. do 2006. godine bila zaposlena kao portparolka glavne tužiteljke Karle del Ponte (Carla Del Ponte). U pitanju su dve optužbe za uvredu suda, koje se tiču otkrivanja sadržine poverljivih odlluka koje su žalbene sudije donele na suđenju pokojnom srbijanskom predsedniku Slobodanu Miloševiću.



Prema izmenjenom nalogu koji je umesto optužnice izdat 28. oktobra 2008. godine, Hartmanova je podatke otkrila u svojoj knjizi Mir i kazna (Paix et Châtiment), objavljenoj 10. septembra 2007. Oni se tiču dveju odvojenih odluka žalbenog veća, donetih 20. septembra 2005. i 6. aprila 2006. – „uključujući sadržaj i navodne efekte tih odluka, kao i izričito pozivanje na poverljivi karakter tih odluka“.



Miloševiću se pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) sudilo za ratne zločine u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu, ali je on – pre no što je to suđenje moglo da bude okončano – u martu 2006. umro u svojoj ćeliji.



Hartmanova je prvobitno optužena 27. avgusta 2008. godine, a tereti se i za to da je podatke iz pomenutih dveju odluka objavila u svom članku „Prikriveni ključni dokazi o genocidu“, koji se 21. januara 2008. pojavio na internet-stranici Bosanskog instituta.



S obzirom na dokaze koji su izneti pred sudom, te odluke se tiču odobravanja poverljivog statusa za zapisnike sa sastanaka srbijanskog Vrhovnog saveta odbrane (VSO), pri čemu mnogi veruju da se u njima nalaze i ključni podaci o umešanosti Beograda u jugoslovenske ratove, a pogotovo u masakr koji je 1995. počinjen nad oko 8,000 bošnjačkih muškaraca i dečaka u Srebrenici.



Tužilaštvo je prošle sedmice – u sklopu nečega što je nazvalo „relativno jednostavnim slučajem“ – iznelo stav da je Hartmanova postupala sa punom svešću, te da je namerno objavila poverljive podatke o sudijskim odlukama.



„Slučaj će pokazati da mere koje je okrivljena preduzela, reči koje je koristila i komentari koje je iznosila u svojim publikacijama nisu bile posledica nepažnje, niti slučajne, nego namerne“, rekao je 15. juna sudu kanadski tužilac Brus MekFarlejn (Bruce McFarlane) u svojoj uvodnoj reči.



Reči same Hartmanove „predstavljale su otvoreno izražavanje prkosa“, dodao je on.



S druge strane, jedan od advokata Hartmanove, Karim Kan (Karim Khan), tvrdio je da njegova klijentkinja nije kriva ni za kakav svestan prekršaj, pošto su ostali novinari već navodili „te iste činjenice“ koje su se pojavile i u knjizi njegove klijentkinje.



Advokat je sudijama predočio članke koje objavio IWPR i u kojima se raspravlja o tome kako se Srbija i sud odnose prema dokumentima VSO-a.



On je rekao kako do kraja slučaja „tužilac sigurno neće uspeti u svom nastojanju da dokaže svesnu krivicu, što je zadatak koji je preuzeo na sebe“.



Pred sudom je ove sedmice izneto i to da je Hartmanova, nakon što je 2007. objavila knjigu, dobila upozorenje od sekretarijata suda koje se ticalo otkrivanja poverljviih podataka.



Po MekFarlejnovim rečima, sekretarijat suda je Hartmanovoj 19. oktobra 2007. poslao pismo upozorenja. Pomenuti datum je kasniji u odnosu na objavljivanje njene knjige, ali prethodi objavljivanju njenog članka – koji se pojavio 21. januara 2008. i na kojeg se takođe odnose optužbe.



Odbrana se usprotivila predlogu tužilaštva da navedeno pismo bude uvedeno u dokaze, pošto tužilaštvo to nije prethodno najavilo. Međutim, nastavak rasprave o tom dokumentu i tome da li će biti uveden u dokaze održan je iza zatvorenih vrata.



Tužilaštvo je u okviru svog dokaznog postupka izvelo dva svedoka. Prvi od njih je bio Jorik Kermarek (Yorric Kermarrec) iz francuske izdavačke kuće Flamarion (Flammarion), koja je 2007. objavila knjigu Hartmanove. Kermarekovo svedočenje se ticalo izdavačkog ugovora koji je Flamarion potpisao sa Hartmanovom. On je rekao da je izdavač imao poverenje u autorku kada je u pitanju zakonitost sadržaja knjige.



MekFarlejn je pozvao i Robina Vinsenta (Robin Vincent) – sekretara Specijalnog Tribunala za Liban, koji je nedavno osnovan u Hagu – da svedoči o važnosti poštovanja sudijskih odredbi o tajnosti, pogotovo kada je reč o državama koje podnose dokaze međunarodnim sudovima.



Vinsent je sudijama rekao kako kršenje takvih naloga o poverljivosti može da ugrozi nivo saradnje pojedinih država sa Tribunalom.



„Ukoliko je do sada postojao bilo kakav nedostatak poverenja u Tribunal od strane države koja je u poziciji da obezbedi dokaze . . . nakon što shvati da postoji opasnost od kršenja, malo je verovatno da će saradnja koju Tribunal traži uopšte uslediti“, kazao je Vinsent.



Prilikom unakrsnog ispitivanja Vinsenta, odbrana Hartmanove je pokušala da ublaži obavezujući karakter naloga kojima se garantuje tajnost odluka, pri čemu je istovremeno branila i tezu da je „Tribunal te činjenice pustio u javnost“ svojim ranijim odlukama koje su objavile upravo njegove sudije.



Kan je Vinsenta proveo kroz izvestan broj odluka sudija MKSJ-a, u kojima se kao pravni argument pominje i postojanje poverljivih odluka na suđenju Miloševiću, navodno upravo onih o kojima je raspravljala Hartmanova.



Vinsent se sa Kanom složio oko toga kako „nema ničeg neobičnog“ u tome da se sudije u svojim javnim dokumentima pozivaju na poverljive odluke.



Međutim, predsedavajući sudija Bakone Moloto nastojao je da od Vinsenta sazna šta su po njegovom mišljenju štitile odredbe o tajnosti koje su sudije donele – da li postojanje neke pojedinačne odluke ili sadržinu te odluke.



„Sadržinu odluke“, rekao je Vinsent.



Kan je potom upozorio sudije da bi se osuda Hartmanove za uvredu suda svela na ograničavanje slobode govora, koja predstavlja neophodan doprinos međunarodnoj pravdi.



„U okviru vaših ovlašćenja da potpuno ispunite mandat [Tribunala] ključno je ne proširiti parametre krivične odgovornosti kako time ne biste ugrozili neophodnu slobodu govora“, rekao je Kan sudijama.



Odbrana je pozvala bivšeg člana Potkomisije Ujedinjenih nacija za ljudska prava, Luja Žoinea (Louis Joinet), čiji su rad i preporuke u oblasti ljudskih prava pomogli da 1993. godine dođe do osnivanja Tribunala.



Žoine je sudijama rekao kako primena odluka o tajnosti poput onih koje je Hartmanova objavila i ograničavanje slobode izražavanja treba da predstavljaju izuzetak, a ne pravilo u sudskoj proceduri. On je rekao kako postoji princip reciprociteta koji se primenjuje pri utvrđivanju potrebe da se – uprkos tome što se funkcija suda sastoji u utvrđivanju istine – ograniči sloboda izražavanja.



„[Ograničenja] su prihvatljiva sve do trenutka kada počnu da ometaju pravosuđe u potrazi za istinom, koja je krajnji cilj [Tribunala]“, rekao je Žoine sudu.



Odbrana je kao svedokinju izvela i direktorku Fonda za humanitarno pravo (FHP) iz Beograda, Natašu Kandić. Ona je posvedočila da u knjizi Hartmanove nije otkriven nijedan podatak – u vezi sa umešanošću Srbije u rat i pogotovo u srebrenički masakr – o kojem se već nije raspravljalo u medijima ili organizacijama koje se bave ljudskim pravima.



Kandićeva je rekla i da sama dokumenta VSO-a za koja je Srbija želela da ostanu tajna, a ne važeća odluka kojom se garantuje njihova tajnost, objašnjavaju da je Srbija tu tajnost tražila kako bi se odbranila od optužbe Bosne pred Međunarosnim sudom pravde (MSP) da je sudelovala u srebreničkom genocidu. U februaru 2007. MSP Srbiju nije proglasio odgovornom za genocid u Srebrenici.



Unakrsno ispitivanje Kandićeve, koje je uglavnom održano iza zatvorenih vrata, nije okončano ni nakon tri predviđena ovosedmična zasedanja. S obzirom na zgusnuti raspored u sudnicama, suđenje je odloženo do 1. jula, kada bi – kako se očekuje – postupak protiv Hartmanove trebalo da bude okončan.



Simon Jennings je izveštač IWPR-a iz Haga.