BOSANSKI SRBI PODRIVAJU SREBRENICKU KOMEMORACIJU

Kravica, selo ususkano u dolini udaljenoj petnaest kilometara od Srebrenice, srediste je uzurbane aktivnosti.

Na ovaj savrseni letnji dan, zidari uzurbano privode radove kraju dok znatizeljni mestani svracaju da pogledaju kako poslovi napreduju i da radnicima donesu osvezenje.

Spomenik koji se gradi neminovno privlaci paznju. To je betonski krst, visok sedam metara, koji stoji u sredistu kruga koga opasuju tri kapije – svaka sa sopstvenim krstom na vrhu.

"Sve ovo cinimo radi uspomene na nase najdraze, koji su poginuli u ratu", kaze jedan od radnika, lokalni bosanski Srbin, za Izvestaj o balkanskoj krizi, BCR.

Zaista, sve one koji su upoznati s nedavnom prosloscu podilazi jeza na sam pomen sela Kravice – ali iz razlicitih razloga.

Ovo selo je stratiste na kome se odigrao najuzasniji pokolj nad bosnjackim stanovnistvom nakon pada srebrenicke "zasticene zone" u julu 1995. godine.

Dan nakon pada enklave, 12. jula, u selu Kravica, snage bosanskih Srba su izvrsile sistematsku egzekuciju vise od 1.000 bosnjackih muskaraca i decaka.

Srpska milicija je pobila oko 8.000 Bosnjaka, koji su bezali iz Srebrenice, tokom pet dana krvoprolica koji se smatra najgorim masakrom na evropskom tlu posle Drugog svetskog rata.

Ove godine 11. jula, preziveli, njihove porodice, politicari i diplomate iz citavog sveta okupice se u memorijalnom kompleksu u Potocarima da bi obelezili desetogodisnjicu masakra.

Dve nedelje uoci ovog dogadjaja, Srebrenicu, koja jos uvek izgleda jednako razorena kao i neposredno nakon okoncanja rata, preplavile su horde novinara koji su pristigli iz svih krajeva sveta da bi izvestavali sa komemoracije. Oni postavljaju pitanja lokalnom stanovnistvu malenog grada u istocnoj Bosni o povratku izbeglih, pomirenju, proslosti i buducnosti. Mestani ljubazno odgovaraju na njihova pitanja i nude im sveze skuvanu kafu.

Na samo petnaest minuta voznje kolima od mesta gde su se okupili novinari je Bratunac, grad bosanskih Srba koji je postao ozloglasen kao mesto iz koga je krenuo konacni napad na enklavu.

Deset godina posle masakra, cini se kao da je vreme stalo u gradu zrtava, ali i u gradu u kome su utociste nasli njihovi dzelati. Infrastruktura je propala, a oziljci koje je rat ostavio za sobom su jos uvek vidljivi na svakom koraku u ovim podeljenim zajednicama.

Nekoliko minuta voznje vijugavim putem deli Bratunac od Kravice.

Upravo ce ovde posetioci moci da se suoce sa najjezivijim podsecanjem na bezumno krvoprolice koje se ovde odigralo tokom pet vrelih dana u julu 1995. godine. Jer, upravo ovde se nalazi napustena zgrada poznatija kao "skladiste", ciji su zidovi prekriveni rupama od ispaljenih metaka.

Ovo je mesto gde su srpski vojnici pre deset godina smestili vise od hiljadu bosnjackih muskaraca i decaka, pre nego sto su ih pokosili paljbom iz mitraljeza i dokrajcili ih rucnim bombama.

Pre rata u Bosni, koji je trajao od 1992. do 1995. godine, magacin u Kravici je sluzilo za skladistenje poljoprivrednih proizvoda sa ovog podrucja.

Posle obilaska skladista, nekoliko meseci nakon sto je enklava pala u julu 1995. godine, osoblje Ujedinjenih nacija je izjavilo da su zapazili kosu, tragove krvi i delove ljudskog tkiva koji su ostali zalepljeni na unutrasnjim zidovima objekta.

Deceniju kasnije, ostale su samo rupe od metaka kao svedocanstvo o pokolju koji se odigrao unutra. Nema nikakve table ili znaka bilo koje vrste koji bi podsecao na ono sto se dogodilo u ovoj zgradi jednog vrelog julskog popodneva pre deset godina.

Preko puta, nekoliko metara dalje od skladista, nalazi se desetak kuca koje sacinjavaju selo Kravicu.

Seljani ne zele da govore o masakru. "Nismo bili ovde. Otisli smo sa nasim porodicama u Srbiju", kaze vecina mestana za Izvestaj o balkanskoj krizi, BCR.

Oni ne zele da govore o tome kako je to izgledalo. Umesto toga, oni posetioce upucuju niz put, na betonski krst koga zavrsavaju radnici koji kazu da je to prvi deo memorijalnog kompleksa posvecenog "srpskim zrtvama gradjanskog rata".

Kada kompleks bude zavrsen, klupe postavljene oko osnove krsta ce omoguciti ljudima da se mole za duse palih Srba. Oni, takodje, planiraju da izgrade stambenu zgradu u blizini spomenika u kojoj ce se smestiti porodice srpskih vojnika koji su poginuli tokom rata.

Spomenik u Kravici je samo jedna ilustracija bitke koja se vodi za istorijsku istinu sirom podeljene Bosne i Hercegovine. Slican, nesto manji, srpski spomenik vec je podignut u blizini zloglasnog zarobljenickog logora Trnopolje na severozapadu zemlje.

U Kravici su poceli da stvaraju sopstvenu verziju istorije pre tri meseca, uz pomoc regionalnog ogranka organizacije srpskih ratnih veterana.

"Zelimo da imamo mesto, gde bi mogli da se molimo za duse nasih zrtava, koje nece imati politicke konotacije kao sto je to slucaj sa memorijalom u Potocarima", izjavio je Milos Milovanovic, predsednik udruzenja lokalnih ratnih veterana, za BCR.

On je jasno stavio do znanja kako smatra da spomenik u Potocarima, koji je posvecen uspomeni na tragicnu smrt srebrenickih Bosnjaka, pociva na istorijskoj neistini.

Jovan Nikolic, koji je u upravnom odboru kravickog memorijalnog kompleksa, rekao je za BCR: "Zelimo da imamo uspomenu na nase zrtve iz oblasti Birac, gde je, kako se procenjuje, poginulo oko 3.500 branilaca i civila".

Biracki region obuhvata nekoliko gradova u dolini reke Drine u istocnoj Bosni, ukljucujuci Bratunac, Vlasenicu, Milice, Zvornik i Sekovice.

Prema Haskom tribunalu, u ovom kraju je doslo do nekih od najgorih slucajeva etnickih ciscenja Bosnjaka u citavom ratu.

Medjutim, u Kravici, lokalni Srbi tvrde da nista ne znaju o tome. Oni se bave sopstvenim patnjama i pogotovo dogadjajima na pravoslavni Bozic, 7. januara 1993. godine, kada su lokalne snage bosanske vojske zauzele selo.

Njihov komandant je bio Naser Oric, protiv koga je podignuta optuznica i kome se sudi u Haskom tribunalu. Kravica se pominje u njegovoj optuznici kao mesto u kome Oric nije sprecio pljacku i unistavanje kuca. Medjutim, on se ne tereti za pogibiju bilo kog civila.

Svedoci su u Hagu svedocili da su bosanske trupe pratile horde ocajnih "lesinara" poznatijih pod nazivom "torbari". Medjutim, svedoci tvrde da su vojnici i "lesinari" uglavnom tragali za hranom.

"U Srebrenici smo bili odseceni od sveta vise od godinu dana", kaze Ahmet Begovic, preziveli iz Srebrenice, za BCR. "Konvoji nisu mogli da se probiju do Srebrenice jer su Srbi iz Bratunca otimali humanitarne pakete pomoci. Prakticno nismo imali nista tako da su ljudi morali da tragaju za hranom".

Nura Begovic, koja se nalazi na celu organizacije prezivelih zrtava "Majke iz Srebrenice", ciji su muz i sin ubijeni 1995. godine, bila je medju "torbarima" u noci kada je Kravica pala u ruke bosanskoj vojsci.

"Bio je Bozic. Znali smo da ce imati dosta hrane dok smo mi umirali od gladi", kaze ona. "Uzela sam kcerku sa sobom i pratila vojnike do Kravice nadajuci se da cu doci do nekog zalogaja. Bilo je dosta nas, civila, uglavnom majki sa gladnom decom. Ulazili smo u njihove kuce i uzimali hranu".

"Bilo je 55.000 ljudi u Srebrenici – svi su bili izgladneli", priseca se Nedzad Mulabdic, jos jedan preziveli iz Srebrenice. "Nismo mogli da sedimo i cekamo da nam deca pomru. Tragali smo za bilo kakvim nacinom da dodjemo do hrane, a to je bio jedan od nacina".

Medjutim, Jovan Nikolic negira da su tragali samo za hranom. "Ako kazu da su trazili samo hranu u nasim selima, onda lazu", kaze on. "Njihov cilj je bio da spoje Kravicu sa Srebrenicom kako bi prosirili muslimansku teritoriju".

Nikolic, uvazeni sredovecni covek koji je sada direktor bratunacke srednje skole, izjavio je za BCR da je njegova uloga u neprijateljstvima bila kratkotrajna. On je komandovao srpskim snagama u Kravici od pocetka rata do decembra 1992. godine kada je ranjen, i nije imao znacajniju ulogu u borbama, kako tvrdi.

Ipak, pripadnici Ministarstva unutrasnjih poslova bosanskih Srba, postupajuci po nalogu bosanskog drzavnog tuzioca, uhapsili su Nikolica i jos drugih deset lokalnih Srba 23. juna zbog sumnje da su umesani u masakr u Kravici.

Do 1995. godine, on je bio direktor bratunacke poljoprivredne zadruge, koja je bila vlasnik skladista u Kravici.

U istrazi o pokolju u skladistu, koji je pokrenula policija bosanskih Srba, utvrdjeno je da je Nikolic dopustio vojsci bosanskih Srba da koristi zgradu za pritvor i potom ubistvo Bosnjaka iz Srebrenice. Sto je jos vaznije, u toj istrazi se ukazuje da je Nikolic ucestvovao u ubijanju.

Policija bosanskih Srba je utvrdila da je Nikolic, posle ubistava, bio saucesnik u prikrivanju tragova zlocina i premestanju tela zrtava na nepoznatu lokaciju.

Ministarstvo unutrasnjih poslova bosanskih Srba prosledilo je dosije o Nikolicu i jos deset drugih osoba specijalnom odeljenju za ratne zlocine drzavnog tuzilastva. Potom je izdat nalog za njihovo hapsenje i transport u Sarajevo.

Ipak, posle cetiri dana u pritvoru, Nikolic je oslobodjen. Prema izvorima iz suda BCR-a u sudu, sudije su saopstile da nema dovoljno dokaza za zadrzavanje u pritvoru.

Nakon pustanja iz pritvora, Nikolic je izjavio za lokalne medije da nije imao nikakvu ulogu u masakru u Kravici kao i da je za ubistva saznao dan nakon sto su se dogodila.

BCR je razgovarao sa jos jednim istaknutim Srbinom, Milosem Milanovicem. Osim sto vodi lokalni ogranak udruzenja ratnih veterana, Milovanovic je takodje clan Saveta za Srebrenicu ispred Srpske demokratske stranke, SDS, partije koju je osnovao i vodio lider bosanskih Srba i haski optuzenik Radovan Karadzic.

Milovanovic tvrdi da su Oricevi ljudi krivi za masovna ubistva u selu u decembru 1993. godine. "Na Bozic, 1993. godine, ubijeno je 83 ljudi, uglavnom civila, i njihova imena ce biti urezana na spomeniku koji gradimo", kaze on.

Njegova tvrdnja se ne poklapa sa secanjima drugih mestana koji svi kazu da su napustili selo kada su pocele borbe 1992. godine i presli preko granice u Srbiju.

Milovanovic takodje odbija da prihvati da je na hiljade muskaraca i decaka iz Srebrenice ubijeno 1995. godine, iako je vlada Republike Srpske, RS, sama priznala zlocin u izvestaju koji je objavljen pre vise od godinu dana. "Taj masakr je laz", rekao je on za BCR u februaru ove godine. Kada je intervjuisan cetiri meseca kasnije, ostao je pri istom stavu. "To je propaganda ciji je cilj da se srpski narod prikaze u losem svetlu. Muslimani lazu, manipulisu brojkama i preuvelicavaju ono sto se desilo. Mnogo je vise Srba poginulo u Srebrenici nego Muslimana".

Milanovic negira da se masakr Bosnjaka dogodio, mada je komandovao paravojnom jedinicom "Srpska garda" za koju se tvrdi da je ucestvovala u pokolju.

Izvori iz Haskog tribunala su rekli za BCR da sada poseduju dokaze da je Milovanovic bio na mestu gde se odigrao srebrenicki masakr. On, medjutim, tvrdi da je bio u Bratuncu u tom trenutku.

Kada su ga intervjuisali ovog meseca, Milovanovic je izneo drugaciju informaciju. "Bio sam tamo [u Srebrenici] u julu 1995. godine, ali sam bio obican vojnik, nista od nekog znacaja", tvrdi on.

Dodao je da je njegovo ime medju stotinama drugih na spisku onih koji su umesani u masakr. Ovaj spisak je sacinila Komisija Republike Srpske za Srebrenicu.

Milovanovic ne zeli da govori o skladistu u Kravici i kaze da ne zna koliko je Bosnjaka pobijeno tamo. Poput mnogih drugih Srba, on kaze da su dogadjaje u selu isprovocirali Muslimani koji su "upadali u srpska sela, ubijali, pljackali i spaljivali kuce".

Natrag u Kravici, BCR je pronasao Mija Jovanovica, mestanina koji se borio u redovima Vojske Republike Srpske, VRS. "Branio sam Kravicu kada je Oric usao sa svojim trupama 7. januara i mnogi civili su pobijeni", kaze on. "Spalili su selo, a nasa vojska je morala da se povuce jer su Oricevi ljudi bili znatno jaci".

On dodaje da bosnjacke zrtve u Kravici nisu bili civili vec vojnici, ubijeni u odmazdi zbog bosnjackih provokacija pocev od 1993. godine, pa nadalje.

"Muslimanski vojnici, koji su zeleli da predju na svoju teritoriju kod Tuzle, predali su se srpskim vojnicima koji su ih preuzeli i pobili", kaze on. "To nisu ucinili mestani, vec ludi vojnici koje je predvodio [komandant VRS general Ratko] Mladic".

U medjuvremenu, bosnjacki povratnici u oblast sela Kravice duboko su ogorceni zbog odluke bosanskih Srba da podignu memorijalni kompleks gde nece biti pomena o njihovim zrtvama iz sela. Neki medjunarodni zvanicnici su takodje kritikovali ovaj potez Srba. "Izgradnja ovog memorijalnog kompleksa je cinizam", izjavio je za BCR Carli Pauel, regionalni predstavnik Kancelarije visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini.

Datum predvidjen za svecanost otkrivanja srpskog memorijalnog kompleksa je sada pomeren. Prvobitno je ceremonija otkrivanja spomenika planirana za avgust, ali je pomerena za 12. jul ove godine, sto se skoro poklapa sa komemoracijom posvecenoj desetoj godisnjici srebrenickog masakra.

Ovaj datum, 12. jul, je simbolican i iz drugih razloga. To je dan Svetog Petra, dan na koji je, pre jedne decenije, general Mladic formalno poklonio "oslobodjenu Srebrenicu srpskom narodu".

Do 29. juna postavice se drvene klupe oko spomenika za goste na svecanosti otkrivanja memorijalnog kompleksa. "Imacemo vladiku Vasiljevica, predsednistvo Republike Srpske i druga velika imena ovde", uverava jedan radnik novinare BCR-a.

Ipak, predsednistvo srpskog entiteta nije saopstilo da li ce uopste prisustvovati ovom dogadjaju.

U Bibicima, srpskom selu na samom ulazu u Srebrenicu, mnogi mestani se ogorceno protive kako pomirenju tako i priznavanju zlocina koji su pocinjeni u njihovo ime.

"Dobili su ono sto su trazili 1995. godine", rekao je Radivoje Babic za BCR. "Devedeset-devet procenata Srba ce vam reci istu stvar".

Vukosava Bibic, ciji je sin poginuo boreci se u redovima Vojske Republike Srpske, se slaze. "Bilo bi bolje da smo ih sve pobili, ili da su oni pobili sve nas", kaze ona, "jer ne mozemo nikad vise ziveti zajedno".

Mirna Mekic je reporter na obuci u IWPR/BIRN-u. Nerma Jelacic je direktor IWPR/BIRN-a za Bosnu i Hercegovinu.