Ekstra-Legalna Intervencija

Posto je pretio vazdusnim napadima protiv Srbije od proslog leta, izgleda da je NATO sada primoran i da ih sprovede. Medjutim, legalne osnove na kojima pociva namera Alijanse da izvrsi intervenciju kao i njena tacna priroda, pogotovo sto se tice njenih limita, ostaju nejasne.

Ako, uoci svoje pedesete godisnjice, NATO odluci da bombarduje Srbiju iz vazduha, to ce biti druga velika vojna ofanziva Alijanse, posle vazdusnih napada protiv bosanskih Srba u avgustu i septembru 1995. godine. Medjutim, ovom prilikom NATO ce delovati unilaterlano bez podrske Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Ukoliko Srbija ne kapitulira odmah, Alijansa se takodje moze suociti sa odmazdom, pretrpeti zrtve, a vrlo je verovatno da ce na kraju morati da rasporedi kopnene trupe na Kosovu da bi zaustvavila srpsku ofanzivu koja je trenutno u toku.

Stratezi NATO-a su u osnovi ignorisali legalne prepreke intervenciji tezeci da nateraju Srbiju da prihvati plan za Kosovo koji je osmislila medjunarodna zajednica. Ovaj sporazum kojim se predvidja znacajna autonomija za Kosovo u okviru Jugoslavije uz snage predvodjene NATO-m koje bi nadgledale implementaciju, su potpisale vodje Albanaca u Parizu prosle nedeje ali ga je srpska delegacija odbila.

Za razliku od Bosne 1995. godine, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija nece podrzati vazdusne udare NATO-a jer se tome suprotstavljaju dve stalne clanice, Kina i Rusija. Stavise, jasno je da intervencija NATO-a nece biti odgovor ni na kakvu pretnju Srbije protiv neke zemlje clanice, vec ce biti rezultat nastavka sukoba u okviru zemlje. Mnogi analiticari strahuju da ovo moze postati opasan presedan.

Zapadne drzave smatraju da u stvari postoji pravna osnova za intervenciju kojom bi se sprecilo ono sto oni smatraju humanitarnom katastrofom. Medjutim, uprkos akcija srpskih snaga na Kosovu, medjunarodno pravo je na strani Jugoslavije. Beograd je svestan ove cinjenice tako da je u skladu sa njom trazio od Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija zastitu od NATO-a.

Stavise, intervencija ce verovatno nositi sa sobom vece rizike nego sto je bio slucaj sa bombardovanjem 1995. godine, kada je NATO izgubio avione ali nije bilo ljudskih zrtava jer Jugoslavija predstavlja mnogo veceg neprijatelja nego sto su to bili bosanski Srbi. Jugoslavija poseduje jaku protiv-vazdusnu odbranu, ukljucujuci i sovjetske mobilne rakete SA-6, ona kontrolise svoju teritoriju, a ima cak i neke ofanzivne kapacitete. Za razliku od nje, bosanski Srbi su posedovali samo deo vojne tehnike, vec su poceli da gube na bojnom polju, i bili suoceni sa snagama NATO-a za brza dejstva koja su vec bila rasporedjena na terenu.

Naredba za aktivaciju kojom su autorizovani vazdusni napadi NATO-a protiv Srbije je doneta prosle godine. Ona je ostala na snazi ali tada nije sprovedena posto je specijalni izaslanik UN-a Ricard Holburk ubedio jugoslovenskog predsednika Slobodana Milosevica da zaustavi srpsku ofanzivu, smanji prisustvo srpske policije na Kosovu i dozvoli medjunarodnim posmatracima da nadgledaju povlacenje policije.

Od trenutka kada su propali mirovni razgovori u Parizu proslog petka, stranci koji su stacionirani u Jugoslaviji su poceli da napustaju zemlju; svih 1.500 medjunarodnih posmatraca na Kosovu su se povukli u susednu Makedoniju, i Severno-atlantski savet je odrzavao sastanke svaki dan u pripremama za intervenciju. Ono sto je bila kapisla za NATO da odobri napade bio je neuspeh poslednjeg Holbrukovog pokusaja da ubedi Milosevica da ustupi i da potpise mirovni plan.

Planeri NATO-a se nadaju da se intervencija moze ograniciti na vazdusne napade, i da ona nece zahtevati rasporedjivanje kopnenih snaga u neprijateljskom okruzenju zbog ociglednih rizika.

Zasiceno bombardovanje, uz mogucnost pauzi kada bi se Beogradu dalo vreme da razmisli bi moglo da traje do tri nedelje. Ovo je najvecim delom zbog toga da bi se izbegla potreba za rasporedjivanjem kopnenih snaga. Ocekuje se da ce poceti napadima krstarecih raketa sa sest americkih brodova, dve americke i jedne britanske podmornice u Jadranu i americkim avionima B-52 koji dolaze iz Ujedinjenog kraljevstva. Cilj prvog talasa bombardovanja bi bio onesposobljavanje jugoslovenske protiv-vazdusne odbrane a njega bi pratili mnogi talasi koji bi ukljucivali letove aviona. Vise od 200 aviona, ukljucujuci i B2 stelt bombaske i F 1-17 stelt borbene avione iz 13 zemalja clanica NATO-a su spremne u regionu.

Odvojeno je nekih 28.000 vojnika za KFOR, ili Kosovo Force (Kosovsku snagu), mirovne snage koje bi predvodio NATO da bi nadgledao sprovodjenje mirovnog sporazuma, ali ne i da bi intervenisale protiv Vojske Jugoslavije. U ovom trenutuku, nekih 2.400 vojnika, koje su sacinjavale snage za izvlacenje koje bi pomagale pri povlacenju medjunarodnih posmatraca na Kosovu su rasporedjeni u susednoj Makedoniji pod komandom NATO-a. Tamo je jos i dodatnih 1.000 vojnika koji se nalaze pod komandom njihovih zemalja.

Najveca nepoznanica za NATO je srpska resenost. Ukoliko bombardovanje ne uspe da ubedi Milosevica da prihvati medjunarodni mirovni pan za Kosovo i rasporedjivanje NATO-a u pokrajini, NATO ce morati da razmotri opciju slanja kopnenih snaga.

Bez obzira da li vazdusni napadi nateraju Srbiju da se povinuje, NATO ce preci Rubikon. Posto je identifikovao Milosevica kao prepreku miru, i posto je onda, uprkos medjunarodnom pravu, bombardovao Jugoslaviju, NATO ce jasno staviti do znanja da je na Balkanu da bi tu i ostao. Dok su raniji mirovni sporazumi uzimali Milosevica kao kljucnog garanta, konacno resenje za Kosovo ce biti mnogo drugacije.

Kris Benet je autor knjige Krvavi raspad Jugoslavije (Yugoslavia’s Bloody Collapse, Chris Hurst, 1995) i bivsi direktor Medjunarodne Krizne Grupe na Balkanu.