EU BI TREBALO DA NASTAVI DA VRŠI PRITISAK NA BEOGRAD
Ublažavanje uslova za integraciju moglo bi samo da izazove zastoje u saradnji i onemogući provođenje pravde.
EU BI TREBALO DA NASTAVI DA VRŠI PRITISAK NA BEOGRAD
Ublažavanje uslova za integraciju moglo bi samo da izazove zastoje u saradnji i onemogući provođenje pravde.
Trinaest godina po okončanju sukoba u bivšoj Jugoslaviji, letos su uhapšeni bivši predsednik bosanskih Srba, Radovan Karadžić, i nekadašnji šef policije, Stojan Župljanin; počev od tada, čelnici EU-a ne prestaju da govore o dugoočekivanoj „punoj saradnji“ Srbije sa Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) i njenoj spremnosti za članstvo u EU-u.
No, Ratko Mladić – vojni komandant bosanskih Srba optužen za organizovanje srebreničkog genocida, u kojem je 1995. izvršen pokolj nad skoro 8,000 Bošnjaka – još uvek izbegava pravdu. U bekstvu je i bivši lider Srba iz Hrvatske, Goran Hadžić.
S obzirom na nedavna hapšenja – da i ne pominjemo težinu optužbi protiv Mladića – žalosno je da evropsko vođstvo stroge uslove za napredak u integracijama nastoji da ublaži baš sada, kada oni počinju da deluju.
EU je Srbiji prošle sedmice rekla kako pred-pristupni pregovori ostaju zamrznuti sve dok saradnja sa MKSJ-om ne bude potpuna, ali nije tajna da većina država članica već sada želi da ukine tu meru.
Po rečima jednog evropskog diplomate, „ogromna većina“ članica EU-a podržava primenu trgovinskog sporazuma i pre bilo kakvih novih hapšenja ili ostvarivanja pune saradnje s Tribunalom.
„Mi mislimo da srbijanska vlada u izvesnim aspektima odskora pokazuje veoma ozbiljan evropski stav i pristup“, kazao je on. „Ono što su oni pokazali nama, evropskim političarima, zaslužuje nekakav gest od strane Evropske Unije.“
Jedino Holandija i Belgija ostaju uistinu odlučne u stavu da se pravda za monstruozne ratne zločine ne može zameniti podizanjem morala trgovinskim sporazumom. Holandski ministar inostranih poslova, Maksim Ferhagen (Maxime Verhagen), zadivljujuće je čvrst u svom stavu, a tvrdi se da će tako i ostati sve dok Mladić ne bude u Hagu.
Sa druge strane, ostali državnici iz zemalja EU-a, kao i predstavnici Brisela, izgleda da uopšte ne shvataju u čemu je stvar.
Govorimo o genocidu koji se dogodio pre samo 13 godina i čoveku koji – uprkos tome što je mogući počinilac tog zločina – navodno sve vreme mirno živi u Srbiji.
MKSJ raspolaže Mladićevom fotografijom koja je 2002. snimljena u jednom beogradskom restoranu na nekoj svadbi; a prema pisanju medija, i sedam godina nakon Srebrenice stizala mu je penzija od vojske bosanskih Srba.
Još jedan sud Ujedinjenih nacija, Međunarodni sud pravde (MSP) u Hagu, naložio je Srbiji u februaru 2007. da Mladića preda MKSJ-u. Od tada je prošlo skoro dve godine.
Gotovo da nema sumnje u to da je čvrst stav u pogledu približavanja EU-u pomogao da dođe do pomaka u saradnji Srbije s MKSJ-om, kojoj smo svedočili u 2008. Zbilja, dokazi pokazuju da hapšenja mnogo više zavise od političke spremnosti Srbije da deluje, nego od sposobnosti pronalaženja samih begunaca; obojica nedavnih uhapšenika su doslovce živela Beogradu pod nosem.
Župljanin je uhapšen u gradu Pančevu, u neposrednoj blizini Beograda, dok je Karadžić naposletku uhvaćen u jednom autobusu u samom Beogradu. On je u tom gradu živeo relativno običnim životom, baveći se (pod lažnim imenom) alternativnom medicinom, zamaskiran dugom sedom bradom i konjskim repom.
U svom prošlosedmičnom obraćanju Savetu bezbednosti UN-a, glavni tužilac MKSJ-a, Serž Bramerc (Serge Brammertz), rekao je da u potrazi za Mladićem i Hadžićem, Srbija mora da „prevaziđe ranije propuste civilnih obaveštajnih službi“.
„Pogotovo su propustili da analiziraju i ponašaju se u skladu sa informacijama prikupljenim u potrazi za dvojicom begunaca“, kazao je Bramerc.
Međutim, uprkos tome što se propusti pripisuju staroj vlasti, trebalo bi da se odupremo iskušenju da odemo predaleko i letošnja hapšenja tumačimo kao politički zaokret u Srbiji.
Štaviše, nezavisno od hapšenja begunaca, Beograd sporo napreduje i u nekim drugim oblastima, kao što su ustupanje neophodnih dokumentarnih dokaza Tribunalu, ili sprovođenje obuhvatnijih političkih reformi.
Dalje dosledno manifestovanje moći EU-a je najsigurniji način da se Mladić napokon nađe u Hagu. A to je i ono što bi trebalo da bude krajnji cilj saveza, umesto iznalaženja kreativnih strategija zaobilaženja problema kako bi se zadovoljili Beograd i Brisel.
Zagovornici odmrzavanja procesa integracije tvrde da će proevropska vlada u Srbiji izgubiti podršku ukoliko ne dobije dodatno ohrabrenje od Brisela.
Iako se ne zalažu za ratifikaciju bilo kog sporazuma sve dok se ne ostvari puna saradnja s Tribunalom, oni početak razgovora o trgovini smatrtaju efikasnim načinom da se to i učini. Vlada koju vodi Demokratska stranka (DS) izabrana je u maju na temelju svojih obećanja o približavanju Evropi, pa često i iskazuje strah da će, ukoliko je Evropa ne podrži, uslediti povratak nacionalista.
Ali ta poruka je naprosto obmana, koju srbijanske vlade već dugo ponavljaju u nadi da će međunarodna zajednica popustiti i da neće morati da sarađuju.
„Već više od decenije, [u Srbiji] slušamo ovakvu pesmu: ’Morate da nam pomognete, ali mi sebi nećemo pomoći.’ Tu politiku je vodio i [pokojni predsednik, Slobodan] Milošević. Sada je primenjuje i postmiloševićevsko vođstvo, a parlament i vlada ne sprovode reforme“, izjavio je Džejms Lajon (James Lyon) iz beogradskog Saveta za demokratizaciju politike.
Ublažavanje uslova za evropske integracije bi moglo da izazove samo zastoje u saradnji i prestanak ostvarivanja pravde.
Doslednost holandskog stava pokazuje da EU to može i treba da spreči, jer bi time pomogla izručenju Mladića Hagu. Zabrinjavajuće je što i ostale članice EU-a ovaj problem ne sagledavaju na isti način.
Simon Jennings je izveštač IWPR-a iz Haga.
Stavovi izneti u ovom članku nisu nužno i stavovi IWPR-a.