GLEDISTE: Premalo i prekasno

Da je zivot kojim slucajem film, nevoljna odluka beogradskih vlasti da Slobodana Milosevica predaju Medjunarodnom krivicnom tribunalu za bivsu Jugoslaviju predstavljala bi neocekivano sretan, iskupljujuci zavrsetak balkanske tragedije. Pravda bi napokon pobedila nad zlom. Ova utesna mastarija, ukoliko zanemarimo strahovanja barem dela osoblja tribunala da ce Milosevica biti prilicno tesko osuditi, jeste nacin na koji ce mediji i zajednice aktivista pristupiti samom sudjenju.

Njujork Tajms je pomenuti potez pozdravio kao "potvrdu znacaja medjunarodne pravde", da bi potom u jednoj kolumni bio citiran i nekadasnji britanski komandant u Bosni, koji je uskliknuo: "Aleluja". Human Rights Watch je na svom sajtu Milosevicevo prosledjivanje u Hag oglasio kao "veliki trijumf za zrtve ratnih zlocina . . . koji ce pomoci da se ucvrsti sistem medjunarodne pravde u svom nastajanju".

Takvi komentari savrseno izrazavaju osecanje trijumfalizma koji trenutno preovladavaju u dobronamernim zapadnim krugovima. Ali izrucenje se dogodilo toliko kasno i proces je beskrajno kompromitovan. Za to vreme nasiroko hvaljeni sistem medjunarodne pravde, toboze unapredjen isporucivanjem Milosevica, toliko je narusen medjunarodnim protivrecnostima, da je tesko pasti u bilo kakav zanos zbog jednog jedinog slucaja, ma koliko on bio vazan unutar balkanskog konteksta.

Sve to medjutim niposto ne znaci da Milosevica nije trebalo izvesti pred medjunarodni sud. Ocigledno je bolje da se Milosevic nalazi iza resetaka zatvora Ujedinjenih nacija, nego na slobodi. (Poslednjih nekoliko meseci bio je zatvoren u beogradskom Centralnom zatvoru. Da su optuzbe beogradskih vlasti protiv njega odbacene, kao sto je bilo izgledno, on bi vec najesen morao biti pusten na slobodu.) Skromno slavlje je svakako prikladno, i aktivisti koji su dugo i naporno radili da bi se ovo dogodilo imaju pravo da se osecaju zasluzno i vredni hvale. Ali "veliki trijumf"? "Sistem medjunarodne pravde u nastajanju"? To je previse cak i za ovo doba medijske halabuke.

U stvari, Milosevicevo hapsenje je dobrim delom trgovinska transakcija izmedju jugoslovenskih vlasti i zemalja koje su zamoljene da priloze novac u njihove fondove kako bi se nekako prebrodila sledeca zima. Tesko da to predstavlja bilo kakav presedan, osim ako nemamo u vidu neposredan odjek koji to izaziva na Balkanu. Strucnjaci za medjunarodno pravo reci ce da se isporucivanjem Milosevica uspostavlja nova i bolja norma, da se time osnazuje Medjunarodni krivicni sud, itd. Ali u stvarnosti ta je norma - bez obzira kolika je postojeca saglasnost oko njene opste primenljivosti u glavama medjunarodnih advokata i srcima aktivista pokreta za ljudska prava - gotovo nesprovodiva, i dopusta samo pojedinacnu primenu.

Kao i u mnogim drugim oblastima, Balkan ostaje poseban slucaj - poseban po sramoti koju je izazvao, poseban u pogledu sredstava, koliko god da se ona cine nedovoljna aktivistima zaokupljenim ispravljanjem gresaka koje su tu pocinjene. I dok mi pricamo o pravdi, pravoj pravdi, mora se reci da ce, posle svega sto je ucinio, Milosevicevo sudjenje svakako biti predobro za njega, bas kao sto su i Nirnberski procesi bili isuvise dobri za sve Geringe i Spere za koje je Vinston Cercil svojevremeno predlagao da budu pohapseni i kolektivno pogubljeni.

Jedno je sigurno: s obzirom na to da statut tribunala ne dopusta smrtnu kaznu, kakvu god da presudu Milosevic dobije, bice znatno manja od one koju zasluzuje. U svakom slucaju, ako se racuna na prethodnu praksu, presude tribunala su blage. Veliki korak napred za covecanstvo moglo je biti hapsenje tiranina poput Milosevica nakon sto je pocinio izvestan broj laksih krivicnih dela - a ne nakon sto mu je bilo dozvoljeno da ubija i pljacka, sto je on sa zadovoljstvom cinio tokom vise od jedne decenije, unistavajuci tako citav region i nebrojene zivote.

Veliki korak napred moglo je biti i hapsenje Milosevica pre nego sto je postao toliko nepopularan u svojoj vlastitoj zemlji. Uprkos simbolicnim demonstracijama koje se u Beogradu ovih dana odvijaju, njegovo premestanje iz domaceg u medjunarodni zatvor ni na koji nacin nije bilo kontroverzno. Naravno, "sistem medjunarodne pravde u nastajanju", za koji Human Rights Watch tako sebicno sebe uverava da ga cuva, treba shvatiti ozbiljno samo ukoliko se Putin ili Jang Cemin, a ne Milosevic ili Fodej Sankoh, nadju na optuzenickoj klupi. Stvarna pravda iziskuje teske korake, da bi se blagovremeno sprecila nova zlodela; ona ne dolazi nakon dogadjaja da bi sustigla siledzije iz nevaznih ili relativno slabih zemalja i tako ublazila krivicu dobronamernih ljudi iz bogatog sveta u pogledu narocito fetisizovanih slucajeva uzasa.

Sve dok se takve stvari dogadjaju, tvrdnja da sada "nijedan drzavnik optuzen za zlocine protiv covecnosti nije izvan dometa medjunarodne pravde" jeste prazna prica, pa ostaje otvoreno pitanje da li Milosevicevo hapsenje predstavlja pobedu bilo kog drugog standarda ljudskih prava osim dvostrukog standarda. I zato, sve dok ne dodje taj trenutak, budimo odmereniji i oprezniji u svom slavlju i promisljeniji u svojim procenama onoga sto je uistinu postignuto. Srpski i zapadni zvanicnici bili su izrazito otvoreni kada je rec o povezanosti izmedju Milosevicevog dolaska u Hag i prikupljanja novcane pomoci za bivsu Jugoslaviju na donatorskoj konferenciji.

Nema niceg nuzno loseg u takvom uzajamnom cinjenju usluga. Ukoliko ce zemlje NATO-a u doglednoj buducnosti tretirati juzni Balkan kao protektorat, onda neka, na svaki nacin, u takvoj imperijalistickoj avanturi pocasno mesto zauzmu pravda i ljudska prava. Zaista, stvarni uspeh tribunala ogleda se u sramocenju zapadnih sila koje ljudskim pravima dodeljuju takvu ulogu da bi se ponovo ustolicile u jugoistocnoj Evropi. Ali zamisljati ljudska prava kao nesto sto prethodi, a NATO-vo nametanje sopstvene vlasti i sopstvenih standarda u regionu kao nesto sto dolazi naknadno, jeste samoobmanjivanje. To se zaista dogadja samo u filmovima.

U stvarnosti su NATO-sile - prekasno i nakon sto je Milosevicu dozvoljeno da prodje nekaznjen za preveliki broj zlocina - dosle na stanoviste da je nekadasnji predsednik pobunjenik protiv evropskog poretka koji mora biti zaustavljen i poverovale u to da i on, poput bezbroj odmetnika pre njega, mora biti izveden na optuzenicku klupu. To je ono sto se sada i dogodilo. Fasisticka pobuna koju je Milosevic podsticao i predvodio je okoncana, i on se sada nalazi u celiji dok tuzitelji hitaju da naslazu optuznicu na optuznicu. Treba li pozdraviti takav ishod? Da. Ali malo odmerenije, molim.

Ono cemu se treba nadati je da ce Milosevicevo sudjenje pruziti izvesnu utehu onima koji su doziveli strasne patnje u njegovim rukama, ili jos gore, zbog njegovih hirova, i ucvrstiti izvesno posthumno secanje na njegove zrtve. Ali nemojmo sebi prekomerno cestitati na pobedi pravde koja je toliko dugo odlagana. I nemojmo se zavesti patoloskim brbljanjima o "pokoju" zrtava koji je tako cesto bio prizivan da bi se opravdalo pogubljenje Timoti Mekveja u Sjedinjenim Drzavama.

Covek se nikada ne oporavlja od gubitka deteta, ili roditelja, ili brata, ili prijatelja. Najvise sto se postize na bilo kom sudjenju jeste da ljudi kojih se ono tice steknu privid da svet i nije potpuno nepravedan. To, samo po sebi, ne mora biti malo dostignuce. Ali ukoliko je to pobeda, ona je takva da se u njoj, posle Vukovara i Omarske, Sarajeva i Srebrenice, Drenice i Racka, tesko moze uzivati.

Dejvid Rif je visi saradnik Instituta za svetsku politiku u Njujorku i autor knjige Klaonica: Bosna i neuspeh Zapada. Zajedno sa Rojem Gatmanom, priredio je Ratni zlocini: Sta javnost treba da zna.

1