HARTMANOVA ĆE SE ŽALITI ZBOG OSUDE ZA UVREDU SUDA
Vodeća organizacija za zaštitu slobode medija tvrdi da presuda potkopava verodostojnost međunarodnog krivičnog suda.
HARTMANOVA ĆE SE ŽALITI ZBOG OSUDE ZA UVREDU SUDA
Vodeća organizacija za zaštitu slobode medija tvrdi da presuda potkopava verodostojnost međunarodnog krivičnog suda.
Bivša portparolka tužilaštva Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) žaliće se na presudu kojom je osuđena za uvredu suda zbog otkrivanja poverljivih podataka.
Florans Hartman (Florence Hartmann), koja je u periodu od 2000. do 2006. bila predstavnica za štampu tužiteljke Tribunala, kažnjena je sumom od 7,000 eura zbog svesnog kršenja sudskog naređenja i otkrivanja detalja koji se tiču dveju odluka žalbenog veća u slučaju protiv bivšeg srbijanskog predsednika, Slobodana Miloševića. Tužilaštvo se zalagalo za kaznu u rasponu od 7,000 do 15,000 eura.
„Žalićemo se na to i žao nam je zbog toga“, rekao je za IWPR advokat Hartmanove, Karim Kan (Karim Khan), samo dan nakon donošenja te presude. Tim odbrane ima rok od 15 dana od izricanja presude za podnošenje žalbe.
Podaci koje je Hartmanova otkrila tiču se naređenja koja su haške sudije izdale kako bi zaštitile pojedine segmente izvesnih vojnih dokumenata koja je Beograd koristio u slučaju Milošević. Suđenje bivšem predsedniku okončano je bez presude, nakon što je okrivljeni 2006. umro od srčanog napada.
Veruje se da su među tim dokumentima i zapisnici sa sastanaka srbijanskog Vrhovnog saveta odbrane (VSO), održavanih za vreme balkanskih ratova tokom devedesetih. Mnogi veruju da ti zapisnici sadrže i ključne podatke o umešanosti Beograda u ratove, pa su organizacije žrtava, advokati i mediji kritikovali odluku da ih se ne objavi.
Bivša novinarka, koja je za francuski dnevni list Mond (Le Monde) svojevremeno izveštavala iz Bosne, raspravljala je o poverljivim aspektima sudskog tretmana tih dokumenata u knjizi Mir i kazna (Paix et Chatiment), objavljenoj u septembru 2007., kao i u članku koji je 21. januara 2008. objavljen na internet-sajtu Bosanskog Instituta.
U tom članku, koji se još uvek nalazi na sajtu Bosanskog Instituta, Hartmanova tvrdi kako su zaštićeni dokumenti mogli da budu iskorišćeni u postupku za genocid koji je bosanska vlada pokrenula protiv Srbije pred Međunarodnim sudom pravde (MSP), i koji je u februaru 2007. okončan.
Iako su Srbiju proglasile krivom zbog toga što nije sprečila genocid koji je 1995. u Srebrenici počinjen nad Bošnjacima, kao i zbog toga što nije kaznila počinitelje, sudije MSP-a su presudile da ta država nije neposredno odgovorna za ovaj zločin.
Hartmanova je u svom članku navela kako je Srbija – pozivajući se na pravilo Haškog tribunala koje omogućava da takav materijal ostane u tajnosti ukoliko bi njegovo obelodanjivanje moglo da „ugrozi nacionalne bezbednosne interese“ – zahtevala da se za pomenuta dokumenta uvedu mere zaštite.
Prema njenom izveštaju, sudije su odobrile zahtev Srbije da pojedini segmenti tih dokumenata budu proglašeni poverljivima; one su zaključile kako „vitalni nacionalni interes“ države, koji se sastoji u tome da joj se ne naškodi u bosanskom slučaju pred MKSJ-om, može biti shvaćen kao „nacionalni bezbednosni interes“, što im je onda i omogućilo da, u skladu sa pomenutim pravilom, uvedu mere zaštite.
Čitajući ove sedmice sažetak presude protiv Hartmanove, predsedavajući sudija Bakone Moloto je rekao kako bi njeno ponašanje u narednom periodu moglo da odvrati države od podnošenja dokaza Tribunalu.
„To se, pak, neminovno odražava i na sposobnost Tribunala da obavi svoju funkciju gonjenja i kažnjavanja teških kršenja humanitarnog prava koja mu je propisana mandatom“, kazao je on.
Branioci Hartmanove su na suđenju tvrdili da su poverljivi podaci koje je ona iskoristila u svom članku i knjizi mnogima već bili poznati. Pomenuli su članke objavljene u nekim američkim novinama (The New York Times, The International Herald Tribune), kao i ovu internet-stranicu (britanskog Instituta za izveštavanje o ratu i miru) – na kojoj su, po njihovim rečima, bili preneti podaci o odlukama MKSJ-a.
No, sudije su saopštile kako su – iako su uzele u obzir činjenicu da su neke informacije koje je Hartmanova otkrila već bile plasirane u javnost – procenile da se to ne odražava na prirodu ponašanja Hartmanove. Navele su i to da u vreme njihovog objavljivanja javnosti ipak nisu bili poznati svi podaci iz njene knjige i članka.
Sudije su odbacile i tvrdnju odbrane da su se tužioci – pokrećući postupak protiv Hartmanove, a da pri tom nisu proveli istrage protiv drugih osoba koje se sumnjiče za slične radnje – poneli nepravično prema okrivljenoj.
„Veće zaključuje kako su dokazi o tome da su druge osobe možda počinile radnje slične onima koje se navode u optužnici beznačajni za ovaj slučaj, pošto se njima ne dokazuje niti opovrgava nijedna optužba protiv okrivljene“, kaže se u presudi.
U presudi se opisuje i kako je Hartmanova – uprkos tome što joj je sekretarijat Tribunala 17. oktobra 2007., nakon što je objavila knjigu, poslao pismeni nalog da se povinuje pravilima koja važe za osoblje Tribunala kada je u pitanju poštovanje poverljivosti sudskih dokumenata – ipak odlučila da objavi i članak.
Sudije su rekle i da je Hartmanova u razgovoru sa tužiocima Haškog tribunala izjavila da je njen članak bio zamišljen kao „engleska verzija“ pojedinih odlomaka iz knjige, koja je prethodno objavljena na francuskom. „To nije ništa novo“, navela je ona u svom saopštenju, koje je citirano u presudi.
Istraga povodom optužbi protiv Hartmanove za nepoštovanje suda počela je 23. januara 2008. – dva dana po objavljivanju pominjanog članka.
Na suđenju je branilac Kan tvrdio kako je, otkrivajući sporne podatke, Hartmanova ispunila svoju obavezu da kao novinar bude „nadziratelj institucija u demokratskom pluralističkom društvu – ne samo vlade, nego svih segmenata, uključujući sudstvo i zakonodavstvo“.
Odbrana je tvrdila i da je Hartmanova podatke o odlukama žalbenog veća otkrila verujući da su se sudije ogrešile o obavezu Tribunala da pomognu žrtvama da dobiju kompenzaciju za ratne zločine.
Stoga su kao svedoci bili pozvani francuski sudija Luj Žoine (Louis Joinet) – čija su specijalnost ljudska prava – i srbijanska aktivistkinja Nataša Kandić, koja se takođe zalaže da se ta prava poštuju.
Prilikom saslušanja Žoinea, odbrana je pomenula i pismo koje je on u Mondu objavio u decembru 2008., i u kojem je kritikovao sudski postupak protiv bivše portparolke.
Žoine je sudijama rekao da je dopisao još jedan pasus, koji je i pročitao pred sudom.
„Verujemo da međunarodno pravo, koje smo oduvek podržavali, može biti samo osnaženo u borbi protiv nekažnjivosti time što će se ohrabriti široko promišljanje njegove uloge i funkcionisanja. Njegova pouzdanost zavisi od toga“, rekao je on citirajući svoje pismo.
Svedok je rekao i da je taj pasus inspirisan njegovim višegodišnjim iskustvom izveštavanja o pitanjima slobode izražavanja, kojim se bavio radeći za Ujedinjene nacije.
Kandićeva je, pak, na svedočenju rekla kako u Srbiji mnogi ljudi znaju da dotična dokumenta postoje, te da se o njihovom postojanju dosta raspravljalo i pre no što ih je Hartmanova otkrila.
Govoreći o optužbi za uvredu suda protiv Hartmanove, Kandićeva je rekla: „Čini se potpuno nelogičnim da samo jedna osoba bude odabrana za raspravu o tome.“
Tužilaštvo je izvelo dvojicu svedoka: Jorika Kermareka (Yorric Kermarrec), koji je zaposlen u Flamarionu (Flammarion), tj. preduzeću koje je štampalo knjigu Hartmanove; i Robina Vinsenta (Robin Vincent), sekretara Specijalnog tribunala za Liban.
Tužilac Brus MekFarlejn (Bruce MacFarlane) je Kermareka pitao da li je Flamarion imao ugovor sa Hartmanovom o isplati autorskog honorara, a zatražio je i podatak o broju prodatih primeraka. Svedok je odgovorio da je ugovor postojao i da je do 8. juna 2009. bilo prodato 3,799 primeraka.
Tokom Vinsentovog saslušanja, MekFarlejn ga je pitao o značaju tajnosti državnih podataka u domenu međunarodne pravde.
Pozivajući se na sopstveni rad u libanskom Tribunalu, kao i na ranija iskustva sa MKSJ-om i Tribunalom za ratne zločine u Sijera Leoneu, Vinsent je rekao kako bi države nerado predavale poverljivi materijal da postoji bojazan da će on biti obelodanjen.
„Ukoliko postoji bilo kakav manjak poverenja u tribunal kada je u pitanju država koja je u stanju da obezbedi dokaze koji su ključni za dotični sud, čim se ispostavi da postoji ili bi mogla postojati opasnost od obelodanjivanja, postaje malo verovatno da će saradnja koju tribunal očekuje biti realizovana“, rekao je on.
Odluka da se Hartmanovoj sudi za uvredu suda naišla je na masovno negodovanje, a osuda je izazvala i dodatne kritike.
Reporteri bez granica (Reporters Without Borders, RSF) – organizacija koja se bori za slobodu štampe – u tekstu koji je na njihovom internet-sajtu objavljen 15. septembra kažu: „Ova osuda potkopava kredibilitet međunarodnog krivičnog prava.
„Kako da verujete sudu koji odlučuje da prikrije dokumenta koja bi mogla da pomognu ostvarivanje pravde, a potom uskraćuje i informacije o sopstvenom funkcionisanju?“
Bivši predsednik Slovenije, Milan Kučan, takođe je izrazio razočarenje ovom presudom.
Kučan je još pre početka suđenja potpisao peticuju podrške Hartmanovoj, a slovenački dnevni list Dnevnik i ostali lokalni mediji preneli su sledeću njegovu izjavu: „Bez razumevanja okolnosti u kojima sud funkcioniše, biće veoma teško osnažiti poverenje u njegov rad.“
Suprotstavljajući se Miloševiću, Kučan je Sloveniju 1991. doveo do nezavisnosti. U pitanju je bio proces koji je kulminirao desetodnevnim ratom između Slovenije i jugoslovenske vojske. Funkciju šefa slovenačke države Kučan je obavljao od 1991. do 2002.
Presudu je kritikovao i Marko Atila Hoare (Marko Attila Hoare) – istoričar koji se bavi bivšom Jugoslavijom i koji je u MKSJ-u bio angažovan kao istražitelj.
„To što su sudije u presudi Hartmanovoj odbile da priznaju da je obelodanjivanje u javnom interesu predstavlja otelotvorenje sve većeg raskoraka koji u Tribunalu postoji između pravičnosti kao principa i njihovog stvarnog rada“, izjavio je on za IWPR.
On tvrdi kako je – s obzirom na to da su mnogi koji se sumnjiče za ratne zločine na Balkanu još uvek slobodni – pokretanje ovakvog slučaja bilo krajnje pogrešno.
„Goniti samo Hartmanovu, dok se istovremeno protiv mnogih ključnih srpskih počinitelja ne podižu optužnice, pokazuje da Tribunal ima pogrešne prioritete“, kazao je on.
Rory Gallivan je saradnik IWPR-a iz Londona.
Florans Hartman (Florence Hartmann), koja je u periodu od 2000. do 2006. bila predstavnica za štampu tužiteljke Tribunala, kažnjena je sumom od 7,000 eura zbog svesnog kršenja sudskog naređenja i otkrivanja detalja koji se tiču dveju odluka žalbenog veća u slučaju protiv bivšeg srbijanskog predsednika, Slobodana Miloševića. Tužilaštvo se zalagalo za kaznu u rasponu od 7,000 do 15,000 eura.
„Žalićemo se na to i žao nam je zbog toga“, rekao je za IWPR advokat Hartmanove, Karim Kan (Karim Khan), samo dan nakon donošenja te presude. Tim odbrane ima rok od 15 dana od izricanja presude za podnošenje žalbe.
Podaci koje je Hartmanova otkrila tiču se naređenja koja su haške sudije izdale kako bi zaštitile pojedine segmente izvesnih vojnih dokumenata koja je Beograd koristio u slučaju Milošević. Suđenje bivšem predsedniku okončano je bez presude, nakon što je okrivljeni 2006. umro od srčanog napada.
Veruje se da su među tim dokumentima i zapisnici sa sastanaka srbijanskog Vrhovnog saveta odbrane (VSO), održavanih za vreme balkanskih ratova tokom devedesetih. Mnogi veruju da ti zapisnici sadrže i ključne podatke o umešanosti Beograda u ratove, pa su organizacije žrtava, advokati i mediji kritikovali odluku da ih se ne objavi.
Bivša novinarka, koja je za francuski dnevni list Mond (Le Monde) svojevremeno izveštavala iz Bosne, raspravljala je o poverljivim aspektima sudskog tretmana tih dokumenata u knjizi Mir i kazna (Paix et Chatiment), objavljenoj u septembru 2007., kao i u članku koji je 21. januara 2008. objavljen na internet-sajtu Bosanskog Instituta.
U tom članku, koji se još uvek nalazi na sajtu Bosanskog Instituta, Hartmanova tvrdi kako su zaštićeni dokumenti mogli da budu iskorišćeni u postupku za genocid koji je bosanska vlada pokrenula protiv Srbije pred Međunarodnim sudom pravde (MSP), i koji je u februaru 2007. okončan.
Iako su Srbiju proglasile krivom zbog toga što nije sprečila genocid koji je 1995. u Srebrenici počinjen nad Bošnjacima, kao i zbog toga što nije kaznila počinitelje, sudije MSP-a su presudile da ta država nije neposredno odgovorna za ovaj zločin.
Hartmanova je u svom članku navela kako je Srbija – pozivajući se na pravilo Haškog tribunala koje omogućava da takav materijal ostane u tajnosti ukoliko bi njegovo obelodanjivanje moglo da „ugrozi nacionalne bezbednosne interese“ – zahtevala da se za pomenuta dokumenta uvedu mere zaštite.
Prema njenom izveštaju, sudije su odobrile zahtev Srbije da pojedini segmenti tih dokumenata budu proglašeni poverljivima; one su zaključile kako „vitalni nacionalni interes“ države, koji se sastoji u tome da joj se ne naškodi u bosanskom slučaju pred MKSJ-om, može biti shvaćen kao „nacionalni bezbednosni interes“, što im je onda i omogućilo da, u skladu sa pomenutim pravilom, uvedu mere zaštite.
Čitajući ove sedmice sažetak presude protiv Hartmanove, predsedavajući sudija Bakone Moloto je rekao kako bi njeno ponašanje u narednom periodu moglo da odvrati države od podnošenja dokaza Tribunalu.
„To se, pak, neminovno odražava i na sposobnost Tribunala da obavi svoju funkciju gonjenja i kažnjavanja teških kršenja humanitarnog prava koja mu je propisana mandatom“, kazao je on.
Branioci Hartmanove su na suđenju tvrdili da su poverljivi podaci koje je ona iskoristila u svom članku i knjizi mnogima već bili poznati. Pomenuli su članke objavljene u nekim američkim novinama (The New York Times, The International Herald Tribune), kao i ovu internet-stranicu (britanskog Instituta za izveštavanje o ratu i miru) – na kojoj su, po njihovim rečima, bili preneti podaci o odlukama MKSJ-a.
No, sudije su saopštile kako su – iako su uzele u obzir činjenicu da su neke informacije koje je Hartmanova otkrila već bile plasirane u javnost – procenile da se to ne odražava na prirodu ponašanja Hartmanove. Navele su i to da u vreme njihovog objavljivanja javnosti ipak nisu bili poznati svi podaci iz njene knjige i članka.
Sudije su odbacile i tvrdnju odbrane da su se tužioci – pokrećući postupak protiv Hartmanove, a da pri tom nisu proveli istrage protiv drugih osoba koje se sumnjiče za slične radnje – poneli nepravično prema okrivljenoj.
„Veće zaključuje kako su dokazi o tome da su druge osobe možda počinile radnje slične onima koje se navode u optužnici beznačajni za ovaj slučaj, pošto se njima ne dokazuje niti opovrgava nijedna optužba protiv okrivljene“, kaže se u presudi.
U presudi se opisuje i kako je Hartmanova – uprkos tome što joj je sekretarijat Tribunala 17. oktobra 2007., nakon što je objavila knjigu, poslao pismeni nalog da se povinuje pravilima koja važe za osoblje Tribunala kada je u pitanju poštovanje poverljivosti sudskih dokumenata – ipak odlučila da objavi i članak.
Sudije su rekle i da je Hartmanova u razgovoru sa tužiocima Haškog tribunala izjavila da je njen članak bio zamišljen kao „engleska verzija“ pojedinih odlomaka iz knjige, koja je prethodno objavljena na francuskom. „To nije ništa novo“, navela je ona u svom saopštenju, koje je citirano u presudi.
Istraga povodom optužbi protiv Hartmanove za nepoštovanje suda počela je 23. januara 2008. – dva dana po objavljivanju pominjanog članka.
Na suđenju je branilac Kan tvrdio kako je, otkrivajući sporne podatke, Hartmanova ispunila svoju obavezu da kao novinar bude „nadziratelj institucija u demokratskom pluralističkom društvu – ne samo vlade, nego svih segmenata, uključujući sudstvo i zakonodavstvo“.
Odbrana je tvrdila i da je Hartmanova podatke o odlukama žalbenog veća otkrila verujući da su se sudije ogrešile o obavezu Tribunala da pomognu žrtvama da dobiju kompenzaciju za ratne zločine.
Stoga su kao svedoci bili pozvani francuski sudija Luj Žoine (Louis Joinet) – čija su specijalnost ljudska prava – i srbijanska aktivistkinja Nataša Kandić, koja se takođe zalaže da se ta prava poštuju.
Prilikom saslušanja Žoinea, odbrana je pomenula i pismo koje je on u Mondu objavio u decembru 2008., i u kojem je kritikovao sudski postupak protiv bivše portparolke.
Žoine je sudijama rekao da je dopisao još jedan pasus, koji je i pročitao pred sudom.
„Verujemo da međunarodno pravo, koje smo oduvek podržavali, može biti samo osnaženo u borbi protiv nekažnjivosti time što će se ohrabriti široko promišljanje njegove uloge i funkcionisanja. Njegova pouzdanost zavisi od toga“, rekao je on citirajući svoje pismo.
Svedok je rekao i da je taj pasus inspirisan njegovim višegodišnjim iskustvom izveštavanja o pitanjima slobode izražavanja, kojim se bavio radeći za Ujedinjene nacije.
Kandićeva je, pak, na svedočenju rekla kako u Srbiji mnogi ljudi znaju da dotična dokumenta postoje, te da se o njihovom postojanju dosta raspravljalo i pre no što ih je Hartmanova otkrila.
Govoreći o optužbi za uvredu suda protiv Hartmanove, Kandićeva je rekla: „Čini se potpuno nelogičnim da samo jedna osoba bude odabrana za raspravu o tome.“
Tužilaštvo je izvelo dvojicu svedoka: Jorika Kermareka (Yorric Kermarrec), koji je zaposlen u Flamarionu (Flammarion), tj. preduzeću koje je štampalo knjigu Hartmanove; i Robina Vinsenta (Robin Vincent), sekretara Specijalnog tribunala za Liban.
Tužilac Brus MekFarlejn (Bruce MacFarlane) je Kermareka pitao da li je Flamarion imao ugovor sa Hartmanovom o isplati autorskog honorara, a zatražio je i podatak o broju prodatih primeraka. Svedok je odgovorio da je ugovor postojao i da je do 8. juna 2009. bilo prodato 3,799 primeraka.
Tokom Vinsentovog saslušanja, MekFarlejn ga je pitao o značaju tajnosti državnih podataka u domenu međunarodne pravde.
Pozivajući se na sopstveni rad u libanskom Tribunalu, kao i na ranija iskustva sa MKSJ-om i Tribunalom za ratne zločine u Sijera Leoneu, Vinsent je rekao kako bi države nerado predavale poverljivi materijal da postoji bojazan da će on biti obelodanjen.
„Ukoliko postoji bilo kakav manjak poverenja u tribunal kada je u pitanju država koja je u stanju da obezbedi dokaze koji su ključni za dotični sud, čim se ispostavi da postoji ili bi mogla postojati opasnost od obelodanjivanja, postaje malo verovatno da će saradnja koju tribunal očekuje biti realizovana“, rekao je on.
Odluka da se Hartmanovoj sudi za uvredu suda naišla je na masovno negodovanje, a osuda je izazvala i dodatne kritike.
Reporteri bez granica (Reporters Without Borders, RSF) – organizacija koja se bori za slobodu štampe – u tekstu koji je na njihovom internet-sajtu objavljen 15. septembra kažu: „Ova osuda potkopava kredibilitet međunarodnog krivičnog prava.
„Kako da verujete sudu koji odlučuje da prikrije dokumenta koja bi mogla da pomognu ostvarivanje pravde, a potom uskraćuje i informacije o sopstvenom funkcionisanju?“
Bivši predsednik Slovenije, Milan Kučan, takođe je izrazio razočarenje ovom presudom.
Kučan je još pre početka suđenja potpisao peticuju podrške Hartmanovoj, a slovenački dnevni list Dnevnik i ostali lokalni mediji preneli su sledeću njegovu izjavu: „Bez razumevanja okolnosti u kojima sud funkcioniše, biće veoma teško osnažiti poverenje u njegov rad.“
Suprotstavljajući se Miloševiću, Kučan je Sloveniju 1991. doveo do nezavisnosti. U pitanju je bio proces koji je kulminirao desetodnevnim ratom između Slovenije i jugoslovenske vojske. Funkciju šefa slovenačke države Kučan je obavljao od 1991. do 2002.
Presudu je kritikovao i Marko Atila Hoare (Marko Attila Hoare) – istoričar koji se bavi bivšom Jugoslavijom i koji je u MKSJ-u bio angažovan kao istražitelj.
„To što su sudije u presudi Hartmanovoj odbile da priznaju da je obelodanjivanje u javnom interesu predstavlja otelotvorenje sve većeg raskoraka koji u Tribunalu postoji između pravičnosti kao principa i njihovog stvarnog rada“, izjavio je on za IWPR.
On tvrdi kako je – s obzirom na to da su mnogi koji se sumnjiče za ratne zločine na Balkanu još uvek slobodni – pokretanje ovakvog slučaja bilo krajnje pogrešno.
„Goniti samo Hartmanovu, dok se istovremeno protiv mnogih ključnih srpskih počinitelja ne podižu optužnice, pokazuje da Tribunal ima pogrešne prioritete“, kazao je on.
Rory Gallivan je saradnik IWPR-a iz Londona.
