HARTMANOVA SUMNJA U VOLJU ZAPADA DA UHVATI OSUMNJIČENE
Francuska novinarka tvrdi kako ne postoji politička volja za hapšenjem najvažnijih odbeglih optuženika za ratne zločine.
HARTMANOVA SUMNJA U VOLJU ZAPADA DA UHVATI OSUMNJIČENE
Francuska novinarka tvrdi kako ne postoji politička volja za hapšenjem najvažnijih odbeglih optuženika za ratne zločine.
Štaviše, trenutno nam poručuje da pripazimo. Ako Britanija, Francuska i Amerika ne insistiraju na tome da MKSJ nastavi s radom i nakon 2010. – kada bi trebalo da bude zatvoren – onda to po njenom mišljenju znači da te zemlje žele da srpski optuženici za ratne zločine, Radovan Karadžić i Ratko Mladić, ne budu uhapšeni.
Mladić i Karadžić su najznačajniji optuženici koji se još uvek nalaze na slobodi, a obojice se tiče i veći deo nove knjige pod naslovom „Mir i kazna: Tajni ratovi međunarodne politike i pravosuđa“, u kojoj Hartmanova govori o vremenu koje je provela kao predstavnica za štampu glavne tužiteljice, te na temelju dokumenata kojima je tada imala pristupa istražuje katkada suprotstavljene interese mira i pravde.
„Apsolutno izostaje nedvosmislen angažman [Britanije, Francuske i Amerike], a veliko je pitanje zašto“, izjavila je Hartmanova za IWPR.
„Srbija neće sama predati Mladića. Međunarodna zajednica mora da pomogne taj proces sredstvima kojima raspolaže. Imaju diplomatska sredstva, [ali] oni svu energiju troše bez rezultata. A u takvim slučajevima menjate strategiju ili priznajete da ga ne želite. Oni ne žele to da priznaju.“
Knjiga se još nije pojavila na engleskom: objavljena je najpre na francuskom, a sada i na bosanskom. Međutim, već je izazvala oprečne reakcije, jer se u njoj tvrdi da je bivši američki ambasador Ričard Holbruk (Richard Holbrooke) možda sklopio sporazum kojim je Karadžiću omogućeno da izbegne kaznu za učešće u maskaru koji se 1995. odigrao u Srebrenici, kao i za ostala zlodela počinjena u bosanskom ratu.
Holbruk je gnevno porekao postojanje bilo kakve nagodbe, izjavivši za sarajevski list Dnevni avaz da se radi o „prljavim lažima“.
Hartmanova je pak ustala u odbranu svoje knjige, rekavši da je pogrešno shvaćena, s obzirom da nigde ne tvrdi kategorično da je takav sporazum postignut.
„Ono što kažem [u knjizi] jeste da Karadžićevi ljudi tvrde da postoji taj sporazum, dok Holbruk i ostali zvaničnici kažu da sporazuma nije bilo“, izjavila je ona.
„Nisam uverena ni u šta. Nisu me razuverila poricanja, ali nisam ubeđena ni u tezu da sporazum postoji. To jeste u skladu s onim što se narednih godina dešavalo, ali to nije dovoljno.“
Hartmanova, međutim, direktno optužuje zapadne sile da – otkako su NATO-trupe zaposele region – ne čine dovoljno da bi se obezbedilo hvatanje Karadžića i Mladića, kao i da trenutno ne primoravaju srpske lidere da predaju begunce.
Ukazala je i na nedavno parafiranje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) između Evropske Unije i Srbije, koje je – kao mogući prvi korak ka članstvu Srbije u EU-u – usledilo uprkos činjenici da se veruje kako se Mladić još uvek skriva u Srbiji, što po njenim rečima dokazuje da Zapad nije ozbiljno zainteresovan za hvatanje ratnih zločinaca.
Balkanske zemlje, kaže Hartmanova, sa Haškim tribunalom sarađuju samo pod snažnim spoljašnjim pritiskom. A snažnom se pritisku, dodaje ona, nikada nije pribegavalo u slučajevima Mladić i Karadžić.
„To ne treba nužno shvatiti kao poseban tretman Srbije i drugačiji tretman Hrvatske. Ja to vidim kao poseban tretman Mladića i Karadžića“, nastavila je ona. „Oni sarađuju pod pritiskom. Ali svaki put kada je Mladić bio na redu, one [zapadne sile] bi odstupile.“
Hartmanova je zabrinuta i u pogledu planova za okončanje rada Tribunala. Prema prvobitnoj odluci, prvostepeni postupci moraju biti privedeni kraju do 2009., a žalbeni 2010. godine. Savet bezbednosti trenutno razmatra šta da se radi posle toga.
Predsednik Tribunala, sudija Fausto Pokar (Fausto Pocar), rekao je na skupu pravnih savetnika zemalja članica UN-a kako predviđa da će MKSJ sa nekim vidom rada – a možda i sa suđenjima beguncima – nastaviti u „radikalno smanjenom“ obimu, dok će ostale nadležnosti prepustiti međunarodnim institucijama.
Hartmanova je pak konstatovala kako nedostatak vremena u Tribunalu već izaziva probleme. Tužioci i branioci se udružuju u zahtevima da im se obezbedi dodatno vreme za dokazne postupke – a takva su savezništva zbilja retka u sudu čiji sistem počiva na njihovom međusobnom suprotstavljanju.
Ona tvrdi da je to takođe dovelo i do odluke da se ne goni nijedan od preostalih političkih i vojnih lidera Srbije koji su sudelovali u „zajedničkom zločinačkom poduhvatu“ etničkog čišćenja Hrvata, Bosanaca i drugih.
Mnogo kritike izazvala je odluka tužilaca da uporedo sa Slobodanom Miloševićem ne optuže civilni i vojni vrh Srbije. Tribunal nikada nije optužio dvojicu bivših jugoslovenskih ministara odbrane (Blagoja Adžića i Veljka Kadijevića), kao ni dvojicu bivših jugoslovenskih predsednika (Dobricu Ćosića i Borisava Jovića). A svi oni su tokom balkanskih ratova bili Miloševićevi bliski saradnici.
„Tribunal se predugo zadržao na neposrednim počiniteljima, i previše mu je trebalo da od počinilaca dođe do vrha“, kaže Hartmanova.
„A kada su dotle stigli, već su imali izlaznu strategiju . . . Bilo bi mnogo bolje kad bi Tribunal radio još pet do 10 godina.“
S druge strane, jasno je da Hartmanova smatra kako čitav svet – uključujući i stalni Međunarodni krivični sud (MKS) – može mnogo da nauči od Tribunala.
„Nikad ne bi bilo pravde za region da nije bilo MKSJ-a, to je više nego jasno. Milošević bi još uvek bio živ i obavljao bi dužnost visokog zvaničnika ili šefa države“, rekla je ona.
Osim toga – po rečima Hartmanove – i tužilac MKS-a Luis Moreno-Okampo (Luis Moreno-Ocampo) sada zna kako mora i javno da se založi za svoje optužnice, da bi tako otklonio ideju da se, u interesu mira, može odustati od kažnjavanja.
„Sada zna kako mora da progovori i da se bori, ili će u protivnom uslediti: ’Stavite svoju optužnicu u ormar. Potpisaćemo nagodbu o miru“, rekla je ona.
Brendan McKenna i Denis Džidić su izveštači IWPR-a.