Hrvatski general „pothranjivao atmosferu nekažnjivosti“
Tužilaštvo tvrdi da je general Gotovina izdavao naređenja da se nedela prikriju, dok odbrana tvrdi da je on nastojao da spreči zločine.
Hrvatski general „pothranjivao atmosferu nekažnjivosti“
Tužilaštvo tvrdi da je general Gotovina izdavao naređenja da se nedela prikriju, dok odbrana tvrdi da je on nastojao da spreči zločine.
Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 659, 3. septembar 2010.)
U svojoj završnoj reči, tužioci su ove sedmice naveli da je hrvatski vojni general Ante Gotovina izdavao „šuplja“ naređenja za sprečavanje spaljivanja i pljačkanja srpskih sela tokom Operacije Oluja, koja se odigrala 1995. godine.
„Bilo je jasno da je general Gotovina očekivao da se naređenja za sprečavanje pljačkanja i spaljivanja ne izvrše – a kada se tako i desilo, on nije želeo da [zna] ništa o tome“, rekla je advokatica tužilaštva Katrina Gustafson u sklopu završne reči, čije je iznošenje potrajalo skoro četiri dana.
Potom je dodala da se radilo o „ponovljenom bajanju istog šupljeg naređenja koje pre toga dva puta nije izvršeno“.
Gotovina se – zajedno sa generalima Ivanom Čermakom i Mladenom Markačem – tereti za izdavanje naređenja za granatiranje civilnih područja, ubijanje srpskih civila i uništavanje njihove imovine tokom i nakon Operacije Oluja. Procenjuje se da je oko 200,000 Srba napustilo svoje domove u vreme ofanzive, koja je počela 4. avgusta 1995. i čiji je cilj bilo ponovno zauzimanje hrvatske regije Krajine, koja je do tada bila pod kontrolom Srba.
Gotovina, Čermak i Markač se u devet tačaka optužnice terete za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti – uključujući progone, deportaciju, nemilosrdna razaranja i ubijanje.
Tužilaštvo je zatražilo da Gotovini bude izrečena zatvorska kazna u trajanju od 27 godina, a Markaču i Čermaku od 17. Odbrana je zahtevala da svoj trojici okrivljenih budu izrečene oslobađajuće presude.
Tužioci su ove sedmice pred sudom naveli kako je Gotovina znao da su njegove naredbe za sprečavanje pljačkanja i spaljivanja srpskih sela „potpuno neefikasne“.
„Da je iskreno želeo da zaustavi zločine, [Gotovina] bi smesta preduzeo mere za utvrđivanje razloga zbog kojih njegova naređenja nisu izvršena“, kazala je Gustafsonova.
Te mere bi uključivale i uspostavljanje kontrole nad potčinjenima kako bi se „sprečili dalji zločini“ i osiguralo da se naređenja izvršavaju, dodala je ona.
Umesto toga, po njenim je rečima „general Gotovina . . . pothranjivao atmosferu nekažnjivosti i ohrabrivao i praštao zločine svojih potčinjenih tako što svesno nije preduzimao ništa kako bi ih zaustavio.“
Iako je odbrana tvrdila da su Gotovinine naredbe zapravo bile usmerene ka sprečavanju zločina, Gustafsonova tvrdi kako „dokazi u celini pokazuju da je cilj tih naređenja bio da se zamaskira prihvatanje zločina, a ne da se oni spreče“.
Tužilaštvo tvrdi da je plan o granatiranju srpskih sela i proterivanju civilnog stanovništva sačinjen na sastanku koji je održan 31. jula 1995., i kojem su prisustvovali Gotovina, Markač i ostali visoki hrvatski zvaničnici, uključujući i tadašnjeg predsednika Franju Tuđmana.
Prema poslednjem podnesku tužilaštva, Tuđman je potčinjenima naredio da se pri artiljerijskom napadu na Krajinu „usredsrede na obezbeđivanje paničnog bekstva civila“.
Nakon što je to i učinjeno, „predsednik Tuđman i ostali zvaničnici preduzeli su mere . . . kako bi obezbedili da se Srbi ne vrate u broju u kojem bi ponovo mogli predstavljati demografsku pretnju“ – rekao je sudijama u svom ovosedmičnom izlaganju advokat tužilaštva Alan Tiger (Alan Tieger).
Tiger je primetio i kako „nije sporno da je hrvatski narod pretrpeo strašne zločine koje su [za vreme rata] počinile srpske snage, ali da – isto tako – ta viktimizacija i taj plan o proterivanju Srba nisu međusobno protivrečni. Oni logički i faktički uporedo postoje, u jednom zapravo zajedničkom krugu viktimizacije“.
Tužilac je rekao kako je Čermak, čiji je zadatak bio da se postara za područje Knina, „preusmeravao istrage i negirao zločine, te pokušavao da ograniči i kontroliše pristup i izveštavanje međunarodnih predstavnika i medija“.
Tužilaštvo je potom navelo i da je Markač, kao pomoćnik ministra unutrašnjih poslova i komandant specijalne policijske jedinice, „stvarao atmosferu nekažnjivosti tako što nije sprečavao, niti kažnjavao zločine“, te kako ih je čak i zataškavao.
A kada su Gotovinini advokati dobili reč, upustili su se u žestok napad na argumente tužilaštva.
„U našoj uvodnoj izjavi . . . rekli smo da tužilaštvo neće ponuditi ništa osim zamršene teorije zavere“, kazao je jedan od Gotovininih advokata, Luka Mišetić. „Nakon dvogodišnjeg suđenja, sa sigurnošću možemo reči da [smo] bili u pravu.“
Mišetić je ukazao na poslednji podnesak tužilaštva, u kojem se navodi da je Tuđman, zajedno sa trojicom saoptuženika, „preduzeo mere za proterivanje krajiških Srba na način da je zamaskirao stvarne namere, a kasnije i dozvolio hrvatskim vlastima da uverljivo negiraju odgovornost za egzodus srpskog stanovništva“.
Mišetić je rekao i da tužilaštvo zastupa tezu koja se svodi na „nevidljivo etničko čišćenje.
„[Tužilaštvo] zna da ćete, ukoliko se kao sudije oslonite na ono što ste videli svojim očima, vi zaključiti da Hrvati nisu izvršili etničko čišćenje Srba“, kazao je Mišetić.
On je takođe negirao i tvrdnju tužilaštva po kojoj su srpski stanovnici Krajinu napustili zbog bombardovanja, istakavši kako ne postoji „niti jedan“ medijski izveštaj iz tog vremena po kojem je bilo ko „napustio Hrvatsku zbog toga što je nad njim vršen teror granatiranjem.“
U svom završnom podnesku, Gotovinina odbrana tvrdi kako „nije bilo nezakonitog granatiranja, ni kampanje terora, ni masovnog izgona civila“. Umesto toga, ljudi su otišli jer su im u poslepodnevnim satima 4. avgusta naređenje za evakuaciju izdali srpski zvaničnici, koji su strahovali od toga da će njihove vojne snage i civilno stanovništvo biti opkoljeni od strane hrvatske vojske.
„Tužilaštvo nikada nije bilo u stanju da pronađe ključ za osuđujuću presudu, pošto takav ključ ne postoji“, kazao je ove sedmice Mišetić. „Ali to neće sprečiti tužilaštvo da to pokuša, koliko god apsurdno izgledali njihovi argumenti.“
Branilac je ostao pri stavu da je Gotovina preduzeo sve „neophodne i razumne mere za sprečavanje i kažnjavanje zločina“, te zapazio kako je tužilaštvo priznalo da je Gotovinino naređenje o „zaštiti većih gradova“ izvršeno.
„Tu dolazimo do još jedne suštinske protivrečnosti“, kazao je Mišetić. „[Tužilaštvo] . . . kaže da je naređenje o zaštiti većih gradova . . . izvršeno, ali [da je Gotovina] propustio da pomene seoska područja, čime je signalizirao kako želi da ona budu spaljena.“
Mišetić je taj argument nazvao „besmislicom“ i rekao da je Gotovina, onda kada je naređivao da se „ograniče sve negativne pojave“ imao na umu baš to. Štaviše, Mišetić tvrdi da je „svaki put kada je Gotovini bio prijavljen nekakav problem, on nešto preduzeo“.
„Da li vam je tužilaštvo objasnilo na osnovu čega su potčinjeni znali koja naređenja treba da poštuju, a koja da ignorišu?“, upitao je Mišetić sudije. „Na osnovu čega su potčinjeni mogli da zaključe kako postoji namera da se zaštite veći gradovi, ali ne i da se spreče zločini na ostalim mestima?“
Kada je reč o koracima koje je Gotovina trebalo da predzme radi sprečavanja i kažnjavanja zločina – poput izdavanja naređenja potčinjenim starešinama da istraže zločine i izreknu disciplinske mere – Mišetić je rekao kako tužilaštvo to uopšte nije ni pominjalo pre završne reči i poslednjeg podneska.
„Tužilaštvo iz nekog razloga tokom dvoipogodišnjeg suđenja nikada nije te jednostavne i očigledne mere spomenulo nijednom svedoku“, kazao je Mišetić. „Ono što smo juče čuli . . . [bili su] stavovi zastupnika tužilaštva. To su argumenti sačinjeni od neistina.“
Mišetić je odbacio i tvrdnju tužilaštva da se Gotovina samo „pretvarao“ da govori o zločinima koje su počinili oni koji su mu bili potčinjeni.
„Taj argument je uistinu smešan“, rekao je Mišetić. „Štaviše, [tužilaštvo] nije taj argument sugerisalo niti jednom svedoku u slučaju.“
A kada je reč bila data njima, Čermakovi branioci su naveli kako je, suprotno tvrdnjama tužilaštva, Čermak „ne samo javno osudio zločine, nego ih je i privatno osuđivao“.
Markačevi advokati su, pak, zaključili kako tužilaštvo „deklamuje opšte činjenice, navodi konkretne zaključke i ne nudi dokaze“.
„[Tužilaštvo] poziva ovo veće da počini faktičke i pravne greške“, rekao je Markačev advokat Tomislav Kuzmanović. „Verujemo da veće to neće uraditi.“
Otkako je suđenje trojici hrvatskih generala u martu 2008. počelo, ukupno se pred sudom pojavio 81 svedok optužbe, dok ih je 57 svedočilo na poziv odbrane.
Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.
