HRVATSKI GNEV ZBOG „BLAGIH“ KAZNI ZA VUKOVARSKU TROJKU
Premijer kaže da će Hrvatska zatražiti istragu o tome kako je sud doneo ovakvu presudu.
HRVATSKI GNEV ZBOG „BLAGIH“ KAZNI ZA VUKOVARSKU TROJKU
Premijer kaže da će Hrvatska zatražiti istragu o tome kako je sud doneo ovakvu presudu.
Presuda kojom je Miletu Mrkšiću – zapovedniku srpskih snaga tokom opsade Vukovara 1991. – ove sedmice izrečena dvadesetogodišnja zatvorska kazna za mučenje i ubijanje hrvatskih ratnih zarobljenika, u Hrvatskoj je izazvala veliko razočaranje.
Hrvati smatraju da je takva presuda Haškog tribunala preblaga za najveći zločin u Hrvatskoj nakon Drugog Svetskog rata, tim pre što se radi o jedinom okrivljenom koji je dobio značajniju kaznu. Jedan od njegovih saoptuženika je oslobođen, dok je treći okrivljenik osuđen na svega pet godina.
U vreme kada su na farmi Ovčara (nadomak Vukovara) 1991. godine ubijena 194 zarobljenika, Mrkšić je bio pukovnik Jugoslovenske Narodne Armije (JNA).
On je proglašen krivim za pomaganje i podsticanje ubistava, mučenja i okrutnog postupanja prema zarobljenicima koji su – po dolasku JNA i srpskih paravojnih snaga u novembru 1991. – izvedeni iz lokalne bolnice. No, sudsko veće je odbacilo sve optužbe za zločine protiv čovečnosti.
Ono tvrdi da su žrtve „precizno identifikovane i odabrane zavisno od njihovog, poznatog ili pretpostavljenog, pripadništva hrvatskim snagama u Vukovaru. Srpske snage koje su ih mučile i ubijale smatrale su da su njihove žrtve ratni zarobljenici, a ne civili“.
Za većinu Hrvata, Vukovar je i dalje simbol domovinske borbe za nezavisnost, pa se – u spomen na patnje koje je ovaj grad pretrpeo u jesen 1991. – tamo svakog novembra okupi više hiljada običnih ljudi i zvaničnika.
Veći deo grada je obnovljen, ali mnogi zidovi još uvek na sebi nose tragove granata. Ulice su prošarane ostacima kuća uništenih u ratu. Srpska i hrvatska zajednica još uvek žive odvojeno.
U Hrvatskoj su oni koji su preživeli vukovarski masakr veoma razočarani izrečenim kaznama.
„Izgleda da nema pravde za vukovarske žrtve. Oni od nas koji su preživeli opsadu grada, i koji su svedočili pred tribunalom UN-a, duboko su razočarani presudom“, izjavila je za agenciju AFP Vesna Bosanac, ratna načelnica vukovarske bolnice.
„[Sudije] očito nisu shvatile važnost zločina u Vukovaru i za šta su ovi ljudi krivi. Oni nikada neće sprati svoju krivicu . . . Sada pravdu možemo očekivati jedino od Boga.“
Kao Mrkšićev potčinjeni, Veselin Šljivančanin je kažnjen sa pet godina zatvora, jer je osuđen za pomaganje i podsticanje okrutnog postupanja prema zarobljenicima. Treći optuženik, Miroslav Radić, oslobođen je zbog toga što su sudije utvrdile kako nije bilo dokazat da je bio upoznat sa onim što se dešavalo na Ovčari.
U vreme kada su se zločini dogodili, Mrkšić je bio pukovnik JNA i zapovednik svih srpskih formacija na području Vukovara, u čiji su sastav ulazile JNA, Teritorijalna odbrana (TO) i paravojne snage.
Radić je pak bio kapetan JNA i komandant čete Prvog Bataljona Gardijske motorizovane brigade. A Šljivančanin je bio major JNA, koji je u to vreme obavljao funkciju načelnika za bezbednost Gardijske motorizovane brigade i Operativne grupe Jug.
Suđenje ovim optuženicima – odnosno, takozvanoj „vukovarskoj trojci“ – počelo je u oktobru 2005., a okončano je u martu ove godine. Saslušano je ukupno 88 svedoka i predočeno oko 800 dokaza. Tužioci su tražili da sva trojica budu osuđena na doživotnu robiju; najavili su da će se žaliti na dosuđene kazne.
Predsednik hrvatskog parlamenta, Vladimir Šeks, izjavio je da oseća gnev zbog toga što je Tribunal, po njegovom mišljenju, bio toliko blag. „Ovakva presuda je poput ponovnog ubijanja vukovarskih žrtava“, rekao je on izveštačima.
Odmah po saopštavanju presude, na mestu masovne grobnice u Vukovaru počelo je protestno okupljanje, u kojem je sudelovao i premijer Ivo Sanader.
„Želeo bih da kažem da je ovo, po mom mišljenju, poraz ideje Haškog tribunala“, rekao je on, najavljujući da će Hrvatska uputiti oštar protest Savetu bezbednosti UN-a. „Poštujemo Tribunal, ali je Hrvatska članica Ujedinjenih nacija i mi ćemo zatražiti da se preispitaju sve okolnosti koje su dovele do ovakve presude.“
A vukovarski ogranak najveće organizacije ratnih veterana saopštio je da je presuda ponižavajuća za porodice žrtava.
„Optužnica je možda i bila široka, ali je sramotno dosuditi samo 25 godina zatvora“, izjavio je za Večernji list Stipe Šeremet, predsednik Zajednice udruga Hrvatskih ratnih vojnih invalida Domovinskog rata (HVIDR-a) Vukovarsko-srijemske županije.
Sudsko veće je naglasilo da se ovakvom presudom ne nergira da je 20. i 21. novembra na Ovčari umrlo preko 200 osoba, od kojih su 194 identifikovane.
Ono je saopštilo da su stvarne ubice, mučitelji i oni koji su premlaćivali žrtve bili pripadnici srpskog TO-a – koje je predvodio Miroljub Vujović, pri čemu su mnogi bili sa područja samog Vukovara – i srpskih paravojnih formacija.
Mrkšić je proglašen krivim za pomaganje i podsticanje ubijanja, jer je – uprkos tome što je bio upoznat sa pretnjama lokalnih paravojnih snaga ratnim zarobljenicima – vojnicima koji su ih čuvali naredio da se povuku.
U presudi se navodi da je zahvaljujući tome lokalnim snagama bilo omogućeno da zarobljenike pobiju. Prethodno su snage JNA uspostavile nehumane uslove pritvora, pri čemu Mrkšić – koji im je komandovao – nije na efikasan način obezbedio da stražari JNA zarobljenike zaštite od mučenja srpske TO i paravojnih snaga.
Šljivančanin je osuđen zbog toga što nije obezbedio adekvatnu zaštitu zarobljenika od strane stražara JNA, kao i zato što nije sprečio zlostavljanje zarobljenika od strane lokalnih snaga.
Izvedeni dokazi potvrdili su da je Radić 19. novembra boravio u vukovarskoj bolnici, te da su vojnici JNA kojima je on komandovao u prvi mah uspostavili bezbednost; ali ne i to da je on sudelovao u razvrstavanju zarobljenika po grupama, da je bio upoznat sa zločinom, kao ni da su u svemu tome sudelovali vojnici kojima je on komandovao.
Prvobitna optužnica protiv Mrkšića, Šljivančanina i Radića podignuta je još 7. novembra 1995. Mrkšić se u pritvoru Tribunala nalazi od 15. maja 2002., dok je Šljivančanin izručen 1. jula 2003.
Optuženi su za zločine protiv čovečnosti i ratne zločine – jer su navodno učestvovali u zajedničkom zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bilo ubijanje i mučenje zarobljenika – te zbog lične i komandne odgovornosti za mučenja i pogubljenja.
Goran Jungvirth je saradnik IWPR-a iz Zagreba.
Hrvati smatraju da je takva presuda Haškog tribunala preblaga za najveći zločin u Hrvatskoj nakon Drugog Svetskog rata, tim pre što se radi o jedinom okrivljenom koji je dobio značajniju kaznu. Jedan od njegovih saoptuženika je oslobođen, dok je treći okrivljenik osuđen na svega pet godina.
U vreme kada su na farmi Ovčara (nadomak Vukovara) 1991. godine ubijena 194 zarobljenika, Mrkšić je bio pukovnik Jugoslovenske Narodne Armije (JNA).
On je proglašen krivim za pomaganje i podsticanje ubistava, mučenja i okrutnog postupanja prema zarobljenicima koji su – po dolasku JNA i srpskih paravojnih snaga u novembru 1991. – izvedeni iz lokalne bolnice. No, sudsko veće je odbacilo sve optužbe za zločine protiv čovečnosti.
Ono tvrdi da su žrtve „precizno identifikovane i odabrane zavisno od njihovog, poznatog ili pretpostavljenog, pripadništva hrvatskim snagama u Vukovaru. Srpske snage koje su ih mučile i ubijale smatrale su da su njihove žrtve ratni zarobljenici, a ne civili“.
Za većinu Hrvata, Vukovar je i dalje simbol domovinske borbe za nezavisnost, pa se – u spomen na patnje koje je ovaj grad pretrpeo u jesen 1991. – tamo svakog novembra okupi više hiljada običnih ljudi i zvaničnika.
Veći deo grada je obnovljen, ali mnogi zidovi još uvek na sebi nose tragove granata. Ulice su prošarane ostacima kuća uništenih u ratu. Srpska i hrvatska zajednica još uvek žive odvojeno.
U Hrvatskoj su oni koji su preživeli vukovarski masakr veoma razočarani izrečenim kaznama.
„Izgleda da nema pravde za vukovarske žrtve. Oni od nas koji su preživeli opsadu grada, i koji su svedočili pred tribunalom UN-a, duboko su razočarani presudom“, izjavila je za agenciju AFP Vesna Bosanac, ratna načelnica vukovarske bolnice.
„[Sudije] očito nisu shvatile važnost zločina u Vukovaru i za šta su ovi ljudi krivi. Oni nikada neće sprati svoju krivicu . . . Sada pravdu možemo očekivati jedino od Boga.“
Kao Mrkšićev potčinjeni, Veselin Šljivančanin je kažnjen sa pet godina zatvora, jer je osuđen za pomaganje i podsticanje okrutnog postupanja prema zarobljenicima. Treći optuženik, Miroslav Radić, oslobođen je zbog toga što su sudije utvrdile kako nije bilo dokazat da je bio upoznat sa onim što se dešavalo na Ovčari.
U vreme kada su se zločini dogodili, Mrkšić je bio pukovnik JNA i zapovednik svih srpskih formacija na području Vukovara, u čiji su sastav ulazile JNA, Teritorijalna odbrana (TO) i paravojne snage.
Radić je pak bio kapetan JNA i komandant čete Prvog Bataljona Gardijske motorizovane brigade. A Šljivančanin je bio major JNA, koji je u to vreme obavljao funkciju načelnika za bezbednost Gardijske motorizovane brigade i Operativne grupe Jug.
Suđenje ovim optuženicima – odnosno, takozvanoj „vukovarskoj trojci“ – počelo je u oktobru 2005., a okončano je u martu ove godine. Saslušano je ukupno 88 svedoka i predočeno oko 800 dokaza. Tužioci su tražili da sva trojica budu osuđena na doživotnu robiju; najavili su da će se žaliti na dosuđene kazne.
Predsednik hrvatskog parlamenta, Vladimir Šeks, izjavio je da oseća gnev zbog toga što je Tribunal, po njegovom mišljenju, bio toliko blag. „Ovakva presuda je poput ponovnog ubijanja vukovarskih žrtava“, rekao je on izveštačima.
Odmah po saopštavanju presude, na mestu masovne grobnice u Vukovaru počelo je protestno okupljanje, u kojem je sudelovao i premijer Ivo Sanader.
„Želeo bih da kažem da je ovo, po mom mišljenju, poraz ideje Haškog tribunala“, rekao je on, najavljujući da će Hrvatska uputiti oštar protest Savetu bezbednosti UN-a. „Poštujemo Tribunal, ali je Hrvatska članica Ujedinjenih nacija i mi ćemo zatražiti da se preispitaju sve okolnosti koje su dovele do ovakve presude.“
A vukovarski ogranak najveće organizacije ratnih veterana saopštio je da je presuda ponižavajuća za porodice žrtava.
„Optužnica je možda i bila široka, ali je sramotno dosuditi samo 25 godina zatvora“, izjavio je za Večernji list Stipe Šeremet, predsednik Zajednice udruga Hrvatskih ratnih vojnih invalida Domovinskog rata (HVIDR-a) Vukovarsko-srijemske županije.
Sudsko veće je naglasilo da se ovakvom presudom ne nergira da je 20. i 21. novembra na Ovčari umrlo preko 200 osoba, od kojih su 194 identifikovane.
Ono je saopštilo da su stvarne ubice, mučitelji i oni koji su premlaćivali žrtve bili pripadnici srpskog TO-a – koje je predvodio Miroljub Vujović, pri čemu su mnogi bili sa područja samog Vukovara – i srpskih paravojnih formacija.
Mrkšić je proglašen krivim za pomaganje i podsticanje ubijanja, jer je – uprkos tome što je bio upoznat sa pretnjama lokalnih paravojnih snaga ratnim zarobljenicima – vojnicima koji su ih čuvali naredio da se povuku.
U presudi se navodi da je zahvaljujući tome lokalnim snagama bilo omogućeno da zarobljenike pobiju. Prethodno su snage JNA uspostavile nehumane uslove pritvora, pri čemu Mrkšić – koji im je komandovao – nije na efikasan način obezbedio da stražari JNA zarobljenike zaštite od mučenja srpske TO i paravojnih snaga.
Šljivančanin je osuđen zbog toga što nije obezbedio adekvatnu zaštitu zarobljenika od strane stražara JNA, kao i zato što nije sprečio zlostavljanje zarobljenika od strane lokalnih snaga.
Izvedeni dokazi potvrdili su da je Radić 19. novembra boravio u vukovarskoj bolnici, te da su vojnici JNA kojima je on komandovao u prvi mah uspostavili bezbednost; ali ne i to da je on sudelovao u razvrstavanju zarobljenika po grupama, da je bio upoznat sa zločinom, kao ni da su u svemu tome sudelovali vojnici kojima je on komandovao.
Prvobitna optužnica protiv Mrkšića, Šljivančanina i Radića podignuta je još 7. novembra 1995. Mrkšić se u pritvoru Tribunala nalazi od 15. maja 2002., dok je Šljivančanin izručen 1. jula 2003.
Optuženi su za zločine protiv čovečnosti i ratne zločine – jer su navodno učestvovali u zajedničkom zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bilo ubijanje i mučenje zarobljenika – te zbog lične i komandne odgovornosti za mučenja i pogubljenja.
Goran Jungvirth je saradnik IWPR-a iz Zagreba.
