IWPR-ovi filmovi podstiču debatu među mostarskim učenicima
Dokumentarci su u nekada podeljenom gradu prikazani 20 godina nakon izbijanja rata.
IWPR-ovi filmovi podstiču debatu među mostarskim učenicima
Dokumentarci su u nekada podeljenom gradu prikazani 20 godina nakon izbijanja rata.
Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 751, 23. jul 2012.)
Nakon što su pogledali dva filma – čiji je koproducent bio IWPR i kojima je obeleženo dvadeset godina od početka rata – bosanski učenici različitih nacionalnosti sudelovali su u živoj debati o značenju pomirenja.
Misija i Oblaci nad Bijeljinom su filmovi koji su realizovani u produkciji IWPR-a i Mebius Filma, a u sklopu IWPR-ove serije Bosna i Hercegovina: Dvadeset godina poslije.
Prikazani su pred pedesetak mladih ljudi školskog uzrasta, koji su sudelovali u letnjoj školi posvećenoj miru i rešavanju konflikata, koju je u gradu na jugu Bosne 22. juna organizovao Koledž ujedinjenog sveta (United World College).
„Misija“ je priča o Zoranu Mandlbaumu, Jevrejinu koji je za vreme rata mogao da napusti Mostar, ali je ostao u njemu, jer je želeo da pomogne ljudima kako sa bošnjačke, tako i sa hrvatske strane podeljenog grada. U tu svrhu je prenosio poruke, pisma i pakete preko linija razdvajanja, pa je tako čak uspeo da prošvercuje i jednu ženu na bošnjačku stranu, gde ju je čekao verenik – te su tako mogli da se venčaju.
„Nebo nad Bijeljinom“ prikazuje snažnu povezanost dvojice ljudi iz grada Bijeljine – Bošnjaka Jusufa Trbića i Srbina Đorđa Krstića – koja je odolela i najtežim iskušenjima tokom 1992. godine, u vreme kada je taj grad bio zahvaćen nasiljem. Nakon što je izbegao pogubljenje od strane srpskih paravojnih formacija, Trbić se sklonio kod Krstića, koji se zakleo da će, zajedno sa svojom porodicom, radije dati svoj život nego dozvoliti da mu iko naudi.
Oba filma su naišla na izuzetno pozitivan prijem kod publike.
„Ovi filmovi prikazuju pravu humanost u ovoj zemlji. Trebalo bi da se ugledamo na te ljude“ – kaže Ilma, devojčica iz centralnobosanskog grada Zenice.
Stefan je pak – kao učenik srpske nacionalnosti iz Bijeljine – rekao kako ljudi u Bosni na rat ponekad gledaju jednostrano, ali da ovi filmovi omogućuju šire uvide.
„Mislim da ovi filmovi predstavljaju lep primer suživota, i ja zaista poštujem ono što sam video“, kazao je on.
Kao učenica bošnjačke nacionalnosti iz istočnobosanske opštine Goražde, Ajiša je rekla kako bi roditelji trebalo da ohrabre svoju decu u razvijanju pozitivnog odnosa prema drugim etničkim grupama.
„Sve pokupimo od svojih roditelja. Naše porodice su zapravo posejale seme mržnje u nas“, izjavila je ona. „Ukoliko se dovoljno potrudimo, možemo da oprostimo a da nikada ne zaboravimo ono što nam se desilo. Mi moramo biti bolji od svojih roditelja, i posejati bolje seme u svoju decu.“
Vladimir je, kao učenik srpske nacionalnosti iz grada Banja Luke (severozapadna Bosna), rekao kako on pokušava da ignoriše negativne stvari koje je od svojih roditelja čuo o drugim etničkim grupama.
„Moji roditelji su veliki nacionalisti i uopšte nisu tolerantni prema drugima – ali sam ja ovde, u Mostaru, ipak okružen pripadnicima svih etničkih grupa“, kazao je on. „Mi smo u ratu izgubili mnoge članove porodice, ali ja sebi nisam dozvolio da se zarazim mržnjom.“
Vladimir kaže i da se za zločine koje su počinili pojedinci ne smeju kriviti čitave nacije ili etničke grupe.
„Generalizacija pomirenje čini gotovo nemogućim“, rekao je on.
Dokumentarci bi trebalo da doprinesu ustanovljavanju činjenica o onome što se dogodilo i da olakšaju praštanje – kaže Ejna, bošnjačka učenica iz severoistočne opštine Tuzla.
„Da bismo prevazišli prošlost, neophodno je da imamo jednu istinu o nedavnom ratu, a to ne možemo imati bez svih činjenica“, rekla je ona. Dokumentarci poput ovih koje sam danas videla mogu da ubrzaju taj proces i učine da ljudi lakše praštaju jedni drugima.“
Sa time je saglasna i Nina, Hrvatica iz Mostara. Ona dodaje: „Ovi dokumentarci IWPR-a jasno pokazuju kako je mnogo bolje imati prijatelja iz druge etničke grupe koji je spreman da umre za tebe, nego da su ti oni neprijatelji.“
Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva. U pisanju ovog izveštaja sudelovale su Leslie Woodward i Caroline Hopper, iz Centra za postkonfliktna istraživanja u Sarajevu.
