IZVESTAJ IZ REGIONA:

Srbija: Pravda za mobilisane izbeglice

Beogradski sud je na svom ovomesecnom zasedanju pribavio nove dokaze o rutinskom hapsenju srpskih izbeglica od strane srpske policije, koja ih je zatim nasilno slala na front u Bosni.

Rec je o samo poslednjoj u nizu indikativnih presuda, koje posredno pomazu utvrdjivanju uloge Srbije u bosanskom ratu.

Sud je presudio da je srpska vlada odgovorna za nezakonito hapsenje Milana Tadica, a odlukom koja nema presedana njegovoj porodici je dodeljena i odsteta. Znacajno je, medjutim, da sud vladu nije proglasio krivom za Tadicevo slanje na bosanska bojista.

Tadic je poginuo na frontu, nadomak Mrkonjic Grada (severozapadna Bosna), nekoliko nedelja nakon sto je u Srbiju stigao kao izbeglica. Njegov slucaj, medjutim, iako jedan od mnogih, predstavlja prvi kome su srpski mediji posvetili paznju.

Tadic je iz kninske oblasti u Hrvatskoj pobegao avgusta 1995. godine, zajedno sa zenom, decom i talasom ostalih izbeglica, koji je usledio nakon sto je Zagreb uspesno zauzeo teritoriju pod srpskom kontrolom u operaciji "Oluja".

Nekoliko dana po dolasku u Beograd, krenuo je u posetu u Pancevo, u blizini Beograda, u drustvu svog komsije Radeta Petrovica. Petrovic je posvedocio da ih je policija zaustavila i zatrazila da pokazu dokumenta.

Petrovic je, kao drzavljanin Srbije, odmah pusten, dok je Tadic bio odveden u nepoznatom pravcu.

Kasnije, kada je Tadiceva supruga pozvala policiju u Pancevu kako bi saznala gde joj je muz, receno joj je da se on nalazi u policijskom pritvoru u Beogradu. Dana 21. septembra, Tadic se javio telefonom i obavestio svoju porodicu da je poslat na front u Bosnu.

Sredinom oktobra, porodica je saznala da se on nalazi na polozaju nadomak Mrkonjic Grada. To je bila i poslednja vest o njemu. Tadicu se nekoliko dana kasnije gubi svaki trag, nakon sto su u okolini grada izbile zestoke borbe. Sud u Kraljevu (centralna Srbija) utvrdio je, dve godine kasnije, njegovu smrt.

Slucaj Tadic potvrdio je izvestaje po kojima je za vreme trajanja jugoslovenskog sukoba policija rutinski hapsila srpske izbeglice iz Hrvatske da bi ih potom slala na front. To nije prva presuda ove vrste, ali jeste prva kojom je utvrdjen i iznos materijalne nadoknade koja ce biti dodeljena rodbini zrtve.

Za sada su 644 izbeglice iz Hrvatske pokrenule slicne parnice, optuzujuci srpske vlasti za protivpravno lisavanje slobode i ugrozavanje zivota slanjem na front. Od tog broja, 64 parnice pokrenula je rodbina poginulih.

U 14 slucajeva sud je vec doneo odluke, potvrdivsi nezakonito hapsenje, ali i izbegavajuci naplatu odstete.

Vecina prinudno mobilisanih bila je poslata na "obuku" u Erdut (istocna Slavonija, tada pod srpskom kontrolom), u centar koji je vodio mafijaski gospodar rata, Zeljko Raznatovic Arkan. Hag ga je optuzio za ratne zlocine, ali je on ubijen u revolveraskom obracunu u Beogradu pre vise od dve godine. Izbeglice tvrde da se sa njima u Erdutu postupalo brutalno i sadisticki. Brijane su im glave, dok su im licna dokumenta oduzeta, zajedno sa zlatom i ostalim dragocenostima. U sklopu obuke, bili su primoravani da tegle ogromno kamenje. Cesto su fizicki i mentalno bili zlostavljani od strane pripadnika Arkanovih elitnih jedinica, poznatih pod nazivom "Tigrovi".

Nakon obuke u Erdutu, koja je obicno trajala oko nedelju dana, upucivani su na front. Prema njihovim tvrdnjama, davano im najgore naoruzanje i oprema. U iscekivanju Dejtonskog mirovnog sporazuma 1995, neki su od njih - poput Tadica - izgubili zivot.

Oni koji su preziveli - kao i rodjaci onih koji su poginuli - kazu da su sama hapsenja obavljana zastrasujuce brzo. Jedna majka izjavila je da je njen sin zajedno sa muzem mobilisan svega nekoliko minuta posto sto se prijavio u privremeni izbeglicki centar Crvenog krsta u Vranju.

"Jedva da je proslo pola sata pre nego sto su uleteli policajci sa automatskim puskama i odvojili muskarce od zena i dece", tvrdi ona. "Rekli su da ce mi odvesti muza i sina, i da ne postavljam nikakva pitanja."

Jedan od onih koji tuze srpske vlasti izjavio je da ga je policija jednostavno zaustavila na ulici i uhapsila. Nikada mu nije pokazan bilo kakav nalog, niti je potpisao bilo kakve papire, a nije mu bilo receno ni kuda ga vode. Nakon nekoliko dana, bio je ubacen u kamion i prebacen u Bosnu.

Vlada Slobodana Milosevica oduvek je odlucno poricala bilo kakvu umesanost u bosanski konflikt. Ali, i on sam je priznao da je to laz u pismu koje je ovog proleca uputio javnosti iz zatvora, gde se nasao nakon silaska s vlasti. U tom pismu on kaze da je bilo potpuno prirodno ocekivati da ce Srbija materijalno pomoci Srbima koji su ostali izvan te republike u njihovoj borbi za vlastita prava.

Ali, desilo se i to da je ta "pomoc" podrazumevala i mobilisanje ljudi koji su se nasli na teritoriji Srbije a da nisu posedovali srpske isprave. Vecina ih je, poput porodice Tadic, posedovala jedino dokumenta samoproklamovane srpske drzave u Hrvatskoj, Srpske autonomne oblasti Krajine (SAO Krajina).

Kao izbeglice, oni nisu bili previse poznati u novoj sredini, u Srbiji, pa nije bilo verovatno ni da ce protestvovati i time rizikovati da im porodice budu lisene humanitarne pomoci.

U Tadicevom slucaju, sud je presudio da ga je drzava Srbija nelegalno lisila slobode. Ali time nije obuhvacena i odgovornost za ono sto se Tadicu dogodilo u Bosni. Kao rezultat toga, utvrdjena odsteta iznosi svega 450.000 dinara, ili 15.000 nemackih maraka.

Mojca Sivert iz Fonda za humanitarno pravo, koji je podnosilac sudskih zahteva u ostalim slucajevima nalik Tadicevom, izjavila je: "Stav je da je Srbija odgovorna jedino po optuzbi za nezakonito hapsenje i da je nadlezna samo za onu stetu koja je izazvana na njenoj teritoriji."

Nade da bi sud mogao izmeniti ovakav stav nakon pada Milosevicevog rezima u oktobru 2000. su izneverene. Ranije ove godine, Vrhovni sud vec je razmotrio slucajeve izbeglica prisilno poslatih na front i ponovio da Srbija ne snosi nikakvu odgovornost za ono sto se tim ljudima dogodilo izvan njenih granica.

Fond za humanitarno pravo nada se da ce Vrhovni sud ponovo razmatrati ovaj slucaj tokom novembra i da ce izmeniti ovakav stav. Fond ocekuje da ce ta promena znaciti i vece obaveze Jugoslavije u zastiti izbeglica na njenom tlu, buduci da je ona potpisnik Konvencije o polozaju izbeglica iz 1951. godine, kao i Medjunarodnog ugovora UN o izbeglicama iz 1967.

"Mi se uvek pozivamo na clan 33 Konvencije [UN] o izbeglicama", izjavila je Sivert. "Po tom clanu, drzava-potpisnica obavezuje se da nece prisilno vracati ljude na teritorije gde su im zivoti bili u opasnosti zbog njihove nacionalne pripadnosti ili iz bilo kog drugog razloga."

Sivert kaze da bi Vrhovni sud mogao presuditi da se Srbija ima smatrati odgovornom zbog toga sto su izbeglice koje su potrazile skroviste na njenom teroriju izgubile zivot ili pretrpele strahovit stres.

Medjutim, do ovog trenutka pokazano je, nazalost, veoma malo interesovanja za sudbine tih ljudi. Suocavanje Srbije sa krivicom za rat nije popularna tema. U vremenu razorne ekonomske krize, ispitivanje dogadjaja od pre nekoliko godina ne dozivljava se kao prioritet.

Pitanje je da li ce Vrhovni sud iskoristiti ovu ravnodusnost javnosti i potvrditi odluku po kojoj je Srbija kriva iskljucivo za nezakonito hapsenje izbeglica.

Marina Grihovic je nezavisni novinar iz Beograda i clan dopisnicke mreze IWPR za ratne zlocine.