IZVESTAJ IZ REGIONA: SRBI CUVAJU SVOJE TAJNE

Mada su ovdasnje vlasti zvanicnicima tribunala obezbedile pristup poverljivim informacijama iz ratnog perioda, ipak se ne ocekuje da ce sam taj gest preterano doprineti rasvetljavanju uloge koju je Beograd odigrao u sukobima vodjenim na tlu bivse Jugoslavije.

Pod snaznim pritiskom iz Haga, srpski premijer Zoran Djindjic je nedavno obecao da ce i najosetljivija arhivska gradja biti dostupna haskim istraziteljima. Iako je do kraja maja odobreno 14 zahteva za uvid u policijska dokumenta, malo je verovatno da ce se na taj nacin otkriti ista vazno, s obzirom da su mnoga kljucna dokumenta unistena prije ili poslije pada Milosevica. U medjuvremenu je Djindjicev rival, jugoslovenski predsednik Vojislav Kostunica blokirao cetiri tribunalova zahteva koji se odnose na vojne arhive. Kostunica inace kontrolise federalne snage i jos uvek nije spreman obelodaniti sve njihove tajne.

Hag vec duze vreme zahteva da mu se omoguci pristup dokumentima kojima bi se rasvetlile aktivnosti lica osumnjicenih za ratne zlocine. Upravo to je, pored ekstradicije optuzenika, bio i jedan od glavnih uslova za deblokadu obecane americke pomoci u iznosu od 115 miliona dolara.

Medjutim, medju najvaznijim dokumentima republickog i saveznog ministarstva unutrasnjih poslova nalaze se i licne beleznice pripadnika tajnih sluzbi srpske policije i jugoslovenske vojske. Kada su te beleznice u pitanju, i pored sve volje da saradjuje s tribunalom, Djindjic ih nece moci obezbediti buduci da one uglavnom vise ne postoje.

Izvor IWPR, blizak bezbednosnim krugovima u srpskoj policiji, kaze da su pripadnici tajnih sluzbi te beleznice predavali nadredjenim oficirima, koji su - posle izvesnog vremena - naredili da se one uniste. No, agenti koji su unosili podatke u te beleznice sigurno pamte njihov sadrzaj. Tako bi se - teoretski posmatrano - tribunal jos uvek mogao nadati da ce zahvaljujuci tim ljudima doci u posed vaznih informacija.

Anti-haski lobi u federalnim snagama, kojeg predvodi sam Kostunica, protivi se otvaranju bilo kakvih vojnih arhiva, tvrdeci da njihovo obelodanjivanje ugrozava drzavne interese. Vrhovni Savet Odbrane je, kao najvisi organ vojne vlasti, jos proslog decembra odlucio da sud za ratne zlocine nece imati slobodan pristup dokumentaciji koju zahteva. Ali IWPR, iz izvora bliskih armijskom rukovodstvu, saznaje da je ono ipak spremno da, ukoliko se pojaca pritisak, ustupi izvesna dokumenta, ali samo ona koja njega samog ne kompromituju.

Tribunal je narocito zainteresovan za podatke o operativnim metodama vojnih tajnih sluzbi, kojima bi bio omogucen veoma sirok uvid u ratna desavanja. IWPR je iz izvora bliskih vrhovnoj komandi saznao i da je postojao paralelni lanac prikupljanja podataka i izdavanja naredjenja. Zavisno od stepena osetljivosti same operacije, mnoge naredbe izdavane su iskljucivo usmenim putem, tako da u pismenom obliku nikada nisu ni postojale.

Uobicajena praksa - pogotovo kada je rec o srpskim vojskama u Bosni i Hrvatskoj - bila je i da se operativnom komandantu, upotrebom citavog lanca saradnika, izda naredjenje sasvim suprotno od onog koje je dobio od svog neposredno pretpostavljenog. Arhive otkrivaju samo formalna naredjenja, a ne i tajna uputstva koja su prosledjivana od usta do usta.

Vojne tajne sluzbe prikupljale su i podatke o zlocinima koje je pocinila neprijateljska strana (Hrvati, Bosanci i Oslobodilacka Vojska Kosova). Izgleda da je federalno vojno rukovodstvo raspolozeno da te podatke ucini dostupnim, ali da to nece uciniti sve dok ne donese i formalnu odluku o saradnji s Hagom.

Imajuci sve to u vidu, cini se da zvanicnike tribunala - koji su zasigurno bili ohrabreni Djindjicevom spremnoscu da im omoguci uvid u poverljive vojne materijale - ocekuje veliko razocarenje.

Aleksandar Radic je analiticar agencije VIP iz Beograda.