KARLA DEL PONTE: USPEŠNA, PREMDA NE U POTPUNOSTI

Iako je Karla del Ponte (Carla Del Ponte), kao glavna tužiteljka jugoslovenskog tribunala na odlasku, opravdano ponosna zbog toga što je tokom njenog osmogodišnjeg mandata tim tužilaštva uspeo da osudi više desetina balkanskih ratnih zločinaca, kritičari kažu da je upravo ona dopustila da mnogi zvaničnici, koji su takođe mogli biti proglašeni krivima, ostanu nekažnjeni.



Oni ističu kako zahvaljujući njoj tužioci Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) nisu uspeli da obezbede brzu presudu bivšem jugoslovenskom predsednika Slobodanu Miloševiću, kako su propustili da optuže i njegove osumnjičene saradnike, te kako nisu uspeli da pravdi privedu osumnjičenike najvišeg ranga – Radovana Karadžića i Ratka Mladića.



Otkako je stupila na dužnost, Del Ponteova je neprestano vršila pritisak na zemlje regiona da predaju begunce, a njen je tim u pritvor poslao ukupno 91 osumnjičeno lice.



Portparol Tribunala u Bosni, Refik Hodžić, taj uspeh pripisuje njenoj upornosti.



„Nisam siguran da bismo inače mogli da vidimo sva ova suđenja u Haškom tribunalu, koja su veoma važna zbog činjenica koje se na njima otkrivaju“, rekao je on.



Isuviše lako se zaboravlja šta je sve MKSJ ostvario otkako je Del Ponteova 1999. stupila na dužnost.



„Tužilaštvo je van svake razumne sumnje dokazalo da je u Srebrenici počinjen genocid, da su silovanja vršena u sklopu sprovođenja terora i da ih treba smatrati zločinom protiv čovečnosti, te da zločini koji su nad civilima počinjeni tokom opsade Sarajeva zaslužuju najstrožu kaznu“, rekla je sama Del Ponteova, kada su od nje zatražili da navede svoje najveće uspehe.



Međutim, kritičari se pitaju neće li MKSJ ipak ostati upamćen po onima koji su umakli pravdi.



Mnogi smatraju da je to što je Del Ponteova tako uporno gonila Miloševića doprinelo da ostali zvaničnici, pod čijom je kontrolom Srbija bila tokom ratova koji su na Balkanu vođeni devedesetih, ne budu optuženi. A kada je u martu 2006. bivši predsednik umro posle četvorogodišnjeg – predugog i isuviše komplikovanog – suđenja, žrtve balkanskih sukoba bile su duboko razočarane.



„Mislim da je kao šef tužilaca i neko ko je rukovodio tužilačkim procesom po svim merilima bila jako loša“, izjavio je o Del Ponteovoj američki istoričar Robert Donja (Robert Donia).



„Pokušala je da se usredsredi isključivo na Miloševićev slučaj, koji je raspodelila između tri tima, čiji rad nije u dovoljnoj meri bio usklađen, te je tako ne samo sudskom veću, nego i najširoj javnosti, uskratila celovitu sliku o Miloševićevim namerama i onome što je kao lider bivše Jugoslavije činio.“



S ovom vrstom kritike slaže se i direktor sarajevskog Istraživačko-dokumentacionog centra, Mirsad Tokača.



Iako po njegovim rečima krivicu snose i raniji tužioci, „činjenica da nisu optuženi najviši srbijanski zvaničnici iz Miloševićevog okruženja, koji su na vlasti bili u vreme raspada Jugoslavije, predstavlja veliki neuspeh tužilaštva, i Karla del Ponte je svakako, barem delimično, odgovorna za to“.



Ali, tu ne prestaju kritike na njen račun. Taktika koju je njen tim tužilaca primenio protiv Miloševića takođe je – po rečima američkog advokata i predsednika Udruženja branilaca MKSJ-a, Majkla Karnavasa (Michael Karnavas) – sporna.



„Milošević je prvobitno optužen za Kosovo, ali su tužioci onda to pokušali da pretvore u nešto što nije samo suđenje pojedincu za zločine za koje je on možda odgovoran, nego i proces koji teži utvrđivanju neke vrste istorijske istine – o tome ko je započeo rat i kako je on započet. Oni su na njega svalili krivicu gotovo za sve“.



Rezultat je, po njegovim rečima, bilo „mega-suđenje, koje od strane tužilaštva nije vođeno na najbolji način“.



„Mislim da je ona to suđenje pretvorila u spektakl i to je žalosno“, zaključio je on.



Međutim, većina posmatrača priznaje da je Del Ponteova pokazala impresivnu sposobnost da MKSJ zadrži u središtu medijske pažnje. Ona je održavala medijski pritisak na balkanskim zemljama i sarađivala sa Evropskom Unijom kako bi obezbedila da pristup novih država toj asocijaciji bude uslovljen njihovom spremnošću da sarađuju s MKSJ-om.



Taj nemilosrdni stil bio je odlika svega što je ona činila – izjavio je Jovan Spaić, šef Sekretarijata za odnose s Tribunalom u Republici Srpskoj (srpskom entitetu u Bosni).



„Bila je prilično agresivna u nastojanjima da za svoje timove pribavi dokaze iz zemalja koje nisu želele da sarađuju s Tribunalom. Ali to je osobina koju tužilac u izvesnim situacijama treba da ima“, rekao je on.



Njen uporni, višegodišnji pritisak na Srbiju da izruči osumnjičene za ratne zločine – pogotovo generala Mladića – doveo je do toga da ona u toj zemlji nikada nije bila popularna. Tamo su je doživljavali kao nekog ko se isuviše koristi metodom zastrašivanja, pa su je prozvali „Novi Gestapo“.



No, i pristalice i protivnici Del Ponteove se slažu oko toga kako je malo verovatno da bi bez te vrste pritiska Srbija ikada pristala na saradnju s Tribunalom u meri u kojoj se to desilo u poslednjih nekoliko godina.



Donja kaže da je „najveći uspeh“ Del Ponteove to što je „pitanje optuženih [osoba] ostalo u središtu pažnje međunarodne zajednice“.



Čak je i Karnavas saglasan sa time da se glavna tužiteljka našla u nezavidnoj situaciji, jer je sa balkanskim državama morala da pregovara oko načina na koji će izaći u susret Tribunalu.



U poslednjih nekoliko godina njenog mandata, Del Ponteovu su mnogi kritikovali zbog toga što je navodno sklopila sporazum sa Srbijom o tome da se u svrhu dokaznog postupka optužbe na suđenju Miloševiću otvore arhivirani zapisnici sa sastanaka Vrhovnog saveta odbrane (VSO), održavanih tokom devedesetih – ali uz uslov da izvesni delovi te građe ostanu daleko od očiju javnosti.



I dok njena kancelarija oštro poriče te navode, napominjući kako je „svaka tvrdnja da je tužilaštvo umešano u prikrivanje dokaza potpuno neosnovana“, glasine o tome ipak ne jenjavaju.



Donja smatra da Del Ponteova nije dovoljno radila na tome da oznaka poverljivosti bude skinuta sa tih dokumenata, što bi omogućilo da i ostatak dokumentacije, koja je ključna za procesuiranje ratnih zločina, bude predat tužiocima.



„Mislim da javnost nema nikakvu predstavu o važnosti činjenice da je Srbija zadržala ne samo ključne delove zapisnika sa sastanaka VSO-a, nego i celokupnu dokumentaciju Jugoslovenske Narodne Armije (JNA) i Ministarstva odbrane, koja bi nam mnogo toga otkrila o onome što se tokom devedesetih dešavalo u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu“, rekao je on.



Glavna tužiteljka je, po njegovim rečima, pogrešila utoliko što se u toj meri usredsredila na izručenje begunaca, dok je pitanje dokumenata ostavila po strani.



U poslednjih osam godina se sve više suđenja za ratne zločine odvija i pred nacionalnim sudovima balkanskih zemalja, a eksperti tvrde da dobar deo zasluga za to pripada upravo Del Ponteovoj.



Kada potkraj ove decenije MKSJ bude zatvoren, njegov će posao nastaviti da rade sudovi u regionu.



„Sve što je u vezi sa suđenjima za ratne zločine učinjeno na nacionalnom nivou, učinjeno je tokom mandata Karle del Ponte“, izjavila je direktorica Fonda za humanitarno pravo, Nataša Kandić.



„Mislim da bez njene upornosti ne bi bilo nikakvog organizovanog međunarodnog pritiska na države bivše Jugoslavije da počnu sa procesuiranjem ratnih zločina pred vlastitim sudovima.“



Savetnik srbijanskog vice-premijera, Vladimir Todorić, kaže da je još uvek prerano za ocenu učinka Del Ponteove. Uprkos tome, i on se slaže da je zahvaljujući njoj „pitanje procesuiranja ratnih zločina ostalo među najvažnijim političkim problemima u svim zemljama bivše Jugoslavije“.



„Želeli mi to da priznamo ili ne, zemlje regiona su poboljšale svoje odnose tako što su polako ali sigurno osumnjičenike za najteže ratne zločine slale u Tribunal“, rekao je on.



„Postupajući na taj način, one su otvorile put novim generacijama, koje će uspostaviti i nove kulturne, ekonomske i političke veze između tih zemalja.“