Komentar: Balkanski mediji podrivaju Haski Tribunal

Haski tribunal je institucija dobro poznata razlicitim zajednicama u citavoj bivsoj Jugoslaviji.

Vecina ljudi - bilo da se radi o zapustenom gradicu u centralnoj Srbiji, ili uzurbanom luckom pristanistu na jadranskoj obali - cula je za sud za ratne zlocine u bivsoj Jugoslaviji i ima svoj stav o nacinu na koji ta institucija. Taj stav je pretezno negativan, zbog nerazumevanja i negativne propagande koja im se servira.

Jedan od problema je cinjenica da se sediste suda nalazi u Hagu. To znaci da obican svet nema direktnog pristupa sudu, zbog cega su razlicite strane u mogucnosti da oblikuju informacije u skladu sa sopstvenim interesima.

Tokom prvih godina postojanja Tribunala, najveci uticaj na njegov imidz su imali drzavni elektronski mediji i tirazni dnevni listovi.

I jedni i drugi su bili deo drzavnog aparata i bliski nacionalistickim rezimima, ciji su lideri i pripadnici neposredno bili umesani u oruzane sukobe i, neretko, u zlocine koji su u nadleznosti medjunarodnog suda u Hagu.

Tribunal se cesto predstavljao kao politicka institucija u najnegativnijem smislu. Jezik koji se koristio u takvim izvestajima je cesto bio govor mrznje, ranije rezervisan samo za neprijatelja sa druge strane fronta.

Sud se mahom opisivao kao mehanizam kojim se velike sile koriste da bi potcinile male nacije.

U tom razdoblju, osim pokusaja koje su cinili neki nezavisni mediji, nisu se ulagali istinski napori da se obezbede verodostojne informacije o Tribunalu i njegovom odnosu prema postojecim drzavnim zakonima u zemljama bivse Jugoslavije.

Ipak, kako su se zahuktavale demokratske promene, tako se postepeno menjalo izvestavanje o medjunarodnom sudu u Hagu. Upotreba govora mrznje je znacajno smanjena, a novinarski standardi u izvestavanju su se podigli. Ali, jos uvek ima problema, pogotovo pri medijskom koriscenju medjunarodnog suda za ratne zlocine u politicke svrhe.

Na primer, politicari jos uvek pribegavaju medijskoj eksploataciji ovog pitanja da bi naneli stetu svojim protivnicima, jer se u dnevnim listovima neprestano objavljuju spekulacije o tome ko se nalazi na tajnim optuznicama i koga ce Hag optuziti za ratne zlocine.

Sve to predstavlja atraktivno stivo za popunjavanje praznog novinskog prostora, ali je od male ili nikakve vrednosti u smislu pruzanja pravih informacija citaocima. Osim toga, sto je jos vaznije, ovakvim izvestavanjem se odvlaci paznja sa cvrstih cinjenica koje se svakodnevno iznose u Tribunalu.

Primeri su brojni, a medju njima je takodje izvestavanje o slucaju generala Janka Bobetka u Hrvatskoj.

U ovom slucaju je medjunarodni sud podigao optuznicu protiv bivseg nacelnika Generalstaba hrvatske vojske u vezi sa navodnim zlocinima tokom vojne operacije u kojoj su pobijeni srpski civili i spaljena srpska sela.

Hrvatski mediji su doslovce bombardovali javnost izvestajima o tome kako ova optuznica predstavlja bezobziran napad na hrvatsku nezavisnost i Domovinski rat.

Mediji su se takodje usredsredili na razlicite opcije koje vlasti u Zagrebu imaju na raspolaganju da bi izbegle izrucenje generala Hagu.

Drzavna televizija i dnevni listovi nisu uspeli da ponude ozbiljnu analizu ili uravnotezene izvestaje kojim bi se demantovale izjave i saopstenja koje su pristizale od Bobetkovih pristalica.

Umesto toga je otvoren prostor za vestacku debatu o tome da li bi general trebalo da ide u bolnicu, kako bi izbegao izrucenje, ili bi trebalo da ostane kod kuce i stavi hrvatsku vladu u neprijatnu situaciju zbog nemogucnosti da ispuni svoje medjunarodne obaveze.

O zlocinima pocinjenim nad srpskim civilima i navodnoj ulozi generala Bobetka u tim zlocinima se malo ili nimalo izvestavalo u medijima, sa izuzetkom nekoliko nezavisnih magazina.

Na kraju je hrvatski predsednik Stipe Mesic u obracanju naciji jednostavno nabrojao cinjenice kojima se delotvorno pobija retorika Bobetkovih pristalica. On je ucinio ono sto je na samom pocetku trebalo da urade glavni hrvatski mediji.

S obzirom na pristrasno i ispolitizirano izvestavanje, Haski tribunal je sveden na jednu od strana u previranju na politickoj sceni u regionu. Krajnji ishod toga je percepcija Tribunala kao institucije koja je u sustini politicka.

Jedna od glavih zabluda u tom pogledu je da se dogadjanja u Hagu tempiraju tako da uticu na politicka dogadjanja u bivsoj Jugoslaviji. Ovakva procena se prvenstveno odnosi na podizanje novih optuznica, ali i na tajming svedocenja ili pojedina saslusanja.

Cinjenica je da su balkanske vlade ucinile malo ili nimalo na promovisanju ciljeva Tribunala.

Ciljevi Haskog suda su kaznjavanje pocinilaca zlodela, bez obzira na njihovu etnicku pripadnost, i pravda za zrtve kako se takvi zlocini vise ne bi ponovili. Lideri u zemljama bivse Jugoslavije tvrde da podrzavaju ove ciljeve, ali niko nije pokusao da pokrene ozbiljnu javnu raspravu o potrebi za kaznjavanjem ratnih zlocinaca iz sopstvene etnicke grupe.

Hag se automatski predstavlja u medijima kao faktor koji vrsi pritisak na vlade u regionu, a Tribunal, zapravo, jedino zahteva od vlada da sprovedu u delo ono zasta se javno zalazu.

Mediji bi trebalo da odigraju kljucnu ulogu u pokretanju javne rasprave o ratnim zlocinima, a neki nezavisni mediji su ulozili puno truda da bi obelodanili zlocine koje su pocinili pripadnici sopstvene zajednice.

To bi mogao biti izuzetno opasan zadatak u drustvima gde se mnoga lica osumnjicena za ratne zlocine smatraju narodnim herojima. Nadajmo se da ce njihovi napori podstaci siri krug medija, pogotovo elektronskih, da podrze takve inicijative.

Nije preterano reci da mediji igraju kljucnu ulogu u ispunjavanju ciljeva Haskog tribunala - koji su zajednicki svima nama. Tesko bi bilo naci bilo koga u Sarajevu, Beogradu, Zagrebu, Pristini, Skoplju ili bilo gde drugde ko se ne bi slozio sa takvim gledistem.

Da bi Tribunal mogao da obavlja svoj posao, ljudi iz zemalja bivse Jugoslavije bi trebalo da budu na odgovarajuci nacin informisani o tome kako radi Haski sud. U suprotnom, uspeh Haskog tribunala ce biti ozbiljno ugrozen, a presude ce biti vazne samo optuzenima i studentima medjunarodnog prava.

Refik Hodzic je direktor Outreach ureda u Bosni i Hercegovini Medjunarodnog suda za ratne zlocine u bivse Jugoslavije.