KOMENTAR: NEDOVRSENI POSAO U SREBRENICI

Kljucni momenat desete godisnjice pada Srebrenice, koja je obelezena proslog meseca, bio je u onome sto jos nedostaje. Radovan Karadzic i Ratko Mladic, ljudi optuzeni kao glavni organizatori masakra koji je tada usledio – najveceg ratnog zlocina u Evropi jos od Drugog svetskog rata – i dalje su u bekstvu.

Mladic je predvodio srpske snage u Srebrenici, navodno radeci pod komandom Beograda, dok je Karadzic, kao politicki lider Bosanskih Srba, izdao direktivu za napad.

Posle napada, srpske snage su zarobile i pogubile vise od 7.000 muslimanskih muskaraca i decaka. Njih vise od 2.000 pouzdano je identifikovano. Veruje se da se Karadzic i Mladic kriju u delu Bosne koji kontrolisu Srbi, u Srbiji i u srpskim manastirima u Crnoj Gori.

Optuzeni pre vise godina pred Medjunarodnim tribunalom za ratne zlocine u bivsoj Jugoslaviji, obojica su i danas slavne figure u regionu u kojem se kriju, mada ih ostatak sveta smatra zlocincima.

Zasto je sve ovo bitno? Odgovor na to pitanje slican je koncentricnim krugovima koje proizvodi kamen bacen u vodu. Dok se krugovi sire, svaki talas postaje sve manji, ali doseze sve dalje.

Ovo pitanje je, ocigledno, vazno onima ciji su voljeni tom prilikom ubijeni. Njihovi zivoti nikada ne mogu biti isti, ali oni ipak ocekuju da pravda bude izvrsena. Oni takodje ocekuju naknadu od Srbije, koja do danas nije prihvatila odgovornost za zlocin, uprkos iskrenim izrazima zaljenja njenog sadasnjeg predsednika.

To je, takodje, bitno zbog onih koji su pre deset godina podrzavali Karadzica i Mladica, a danas nastavljaju da ih kriju.

Virulentni srpski nacionalizam buja na pruzanju otpora Hagu. Ali kada njegovi heroji jednom budu izvedeni pred sud, on ce biti politicki neutralisan i u Srbiji i u Republici Srpskoj, RS, delu Bosne pod srpskom kontrolom. To se dogodilo sa bivsim predsednikom Srbije, Slobodanom Milosevicem, tokom njegovog dugotrajnog procesa u Hagu: mada mnogi i dalje zale za njim, a njegova politicka stranka pomaze da se odrzi sadasnja vlada u Beogradu, on sam vise ne predstavlja ozbiljan politicki faktor. Neuspeh u hapsenju i izvodjenju pred sud dvojice najpoznatijih osumnjicenika za ratne zlocine doprineo je razvoju kulture poricanja, mrznje i nepoverenja u mnogim srpskim zajednicama, ukljucujuci i dijasporu. Ukoliko buduce generacije u Bosni i Srbiji treba da se oslobode ovog tereta, oni koji su optuzeni kao ljudi sa najvecom krivicom za zlocine pocinjene u Srebrenici moraju biti izvedeni pred sud. Srbi kao grupa nisu krivi – krivi su konkretni pojedinci.

Za teritorije na kojima se Karadzici Mladic navodno kriju takodje ce biti vazno kako ce i gde biti uhapseni. Ako hapsenje obave snage bezbednosti iz Crne Gore, ova republika ce na taj nacin naglasiti svoju posebnost u odnosu na Srbiju i spremnost da prihvati svoje medjunarodne odgovornosti – jacajuci tako argument za nezavisnost. Ukoliko srpske snage bezbednosti uhapse Mladica – ili ako se on "dobrovoljno" preda – Srbija ce odmah znacajno poboljsati svoje odnose sa Sjedinjenim drzavama i Evropskom unijom.

Ako Republika Srpska uhapsi bilo kog osumnjicenika, odnosi ovog entiteta sa SAD i EU ce odmah biti znacajno unapredjeni, ali ako hapsenje izvrse NATO snage unutar Bosne, Republici Srpskoj nece biti pripisane nikakave zasluge. Ako se Karadzic sam preda, on ce time poboljsati svoju reputaciju u RS, ali vlasti od toga nece imati mnogo koristi.

Tuzna je cinjenica da mnogi u RS – ukljucujuci i vladajuce stranke – smatraju da u Srebrenici nije ucinjen nikakav veliki zlocin, uz argument da je sve sto je uradjeno bila odmazda za zlocine protiv Srba. Javno fer sudjenje doprinece suzbijanju kod Srba popularne ideje da se masovno ubistvo sa predumisljajem moze opravdati kao samoodbrana. Balkanski region u celini imao bi koristi od hvatanja Karadzica i Mladica. Mnogi u Hrvatskoj, Makedoniji i na Kosovu smatrali bi da izvodjenje pred sud onih koji su optuzeni kao odgovorni za zlocine protiv covecnosti u Srebrenici predstavlja izvrsenje pravde. Kosovskim Albancima, Makedoncima i Hrvatima bice daleko lakse da prihvate sudjenja ljudima iz njihovih zajednica – od kojih se neki vec nalaze u Hagu – ako se tamo nalaze i glavni osumnjicenici iz Srbije. Hrvatska je narocito vazna, buduci da do sada nije uspela da isporuci Hagu optuzenog generala Antu Gotovinu. Ako se Mladic, srpski ratni heroj, nadje na sudjenju, Hrvati ce biti spremniji da prihvate ideju da i njihov ratni komandant treba da izadje pred sud.

Sire od toga, izvodjenje Karadzica i Mladica pred sud ce svima onima koji uzimaju oruzje u ruke da bi ga upotrebili protiv svojih sugradjana poslati jasnu poruku da ce morati da snose odgovornost za svoje postupke, bez obzira na to sta govore da bi opravdali to sto cine.

Vojske i paravojske koje se snabdevaju ili kontrolisu sa susednih teritorija uobicajene su u nasem posthladnoratovskom svetu: setite se Nikaragve, Demokratske Republike Kongo i Istocnog Timora. One su cesto nesvesne svoje duznosti da zastite civile, a cesto ih i svesno uzimaju na nisan ne bi li ih proterale iz njihovih kuca. Pravila ratovanja se ne odnose samo na ratove izmedju suverenih zemalja, vec na sve oruzane snage gde god se one nalazile, ukljucujuci i samoprokloamovane borce za slobodu. Konacno, hapsenje Karadzica i Mladica ce znacajno uvecati kredibilitet i prestiz Sjedinjenih Drzava i Evropske unije.

Pozivanje na odgovornost ce doprineti sprecavanju buducih zlocina, dok ce nekaznjavanje samo ohrabriti cinjenje takvih dela. Cinjenica da su Karadzic i Mladic i dalje na slobodi jeste znak nemoci medjunarodne zajednice. Njihovo uveliko okasnelo hapsenje i prebacivanje u Hag poslace poruku da se pravda, cak i kada kasni, ne moze izbeci. Daniel Server je potpredsednik i direktor za operacije za mir i stabilnost u Institutu SAD za mir. Izrazeni stavovi prestavljaju njegova licna uverenja.