Komentar: Prepirke Medju Kosovskim Albancima Moraju Prestati

NATO i Sjedinjene Drzave optuzili su jugoslovenskog predsednika Slobodana Milosevica da postice nasilje u etnicki razdvojenom kosovskom gradu u kome je izgubilo zivot 11 osoba u poslednjih nekoliko nedelja.

Domaca albanska stampa citira nepotvrdjene izvore koji navode da su autobusi puni pripadnika srpskih paravojnih jedinica i bivsih policajaca stigli u severni deo grada, naseljen pretezno srpskim stanovnistvom.

Vrhovni komandant NATO snaga, general Wesley Clark, povrdio je u ponedeljak (21.februar) da mu je poznato da jedna naoruzana srpska organizacija operise na podrucju Mitrovice. Medjutim odbio je da dalje prokomentarise ovaj podatak, s obzirom da je istraga u toku. NATO je takodje izrazio zabrinutost zbog povecanog broja srpskih snaga duz istocne kosovske granice, koje se nalaze blizu podrucja u kome zivi pretezno albansko stanovnistvo.

S druge strane, raste napetost izmedju Crne Gore i Beograda i preti da ce se pretvoriti u sukob. Na jugu, odnosi izmedju Makedonaca i etnickih Albanaca i dalje su teski. Nesigurna situacija u samoj Albaniji bi mogla da utice na buduci razvoj dogadjaja.

Medjutim, kako albanske politicke vodje reaguju na ovu eskalaciju napetosti i nasilja?

Moglo bi se sa sigurnoscu tvrditi da njihove unutrasnje svadje sprecavaju resavanje brojnih problema, i odvlace njihovu paznju od stvari koje su od velike vaznosti za buducnost ove pokrajine. U slucaju Mitrovice, jedinstvena strategija bila bi od velike pomoci medjunarodnoj zajednici i domacem stanovnistvu.

Desetine hiljada ljudi marsiralo je ulicama Mitrovice, domaca stampa procenjuje da ih je bilo izmedju 50,000 do 400,000. Ovaj podatak ilustruje da je albansko stanovnstvo jedinstveno u zelji da zivi u miru. Demonstranti su jasno stavili na znanje da se nece tolerisati nikakve srpske enklave ili podela Kosova.

Medjunarodne institucije, vlade i politicari vise su puta ponovili da ne postoji osnova za ovakva strahovanja Albanaca o podeli pokrajine.

Albanske politicke partije posredovale su naravno u organizovanju ovih demonstracija, ali bilo bi bolje da su se pokrajinski politicki lideri sastali i zauzeli jedinstven stav po pitanju buducnosti pokrajine. Zauzimanjem zajednickog stava ispred medjunarodne zajednice imalo bi veci uticaj u odredivanju pravca buduce politike.

Sada lideri tri glavne politicke grupe ucestvuju u radu UN misije na Kosovu, ali je njihov udio ogranicen na ulogu savetnika sefa UNMIK Bernarda Kouchnera, a ne u odredjivanju i primenjivanju politike. Drugim manjim politickim partijama ne pridaje se nikakav znacaj.

Da su albanske vodje bilo vise ujedinjene one su mogle vrsiti veci pritisak da osiguraju da gradovi poput Mitrovice ne budu podeljeni po etnickoj liniji. Pre pocetka NATO bombardovanja, severna Mitrovica bila je pretezno naseljena albanskim stanovnistvom. Medjutim, od ulaska KFOR trupa na Kosovo, Srbi koji su bezali iz svojih domova sa Kosova potrazili su zajedno ovde skloniste. Srbi odavde mogu lako prelaziti u Srbiju.

Osim toga, zasto se albanske vodje nisu pobunile protiv ideje da jedinice KFOR-a odredjene nacionalnosti okupiraju pojedine delove, narocito Francuzi u Mitrovici? Usled tenzija koje je izazvala etnicka mrznja, jedinice mesovite nacionalnosti bolje bi odgovarale situaciji. Da su oni zauzeli zajednicko stanoviste u vezi sa ovim pitanjem, mozda ove iste vodje ne bi sada optuzivale KFOR ili policiju UNMIK za nemar pri pruzanju zastite njihovim zemljacima u srpskom delu grada.

Sada je suvise kasno za albanske lidere da napadaju "berlinski zid" koji poput barijere preko ibarskog mosta razdvaja Srbe iz Mitrovice od Albanaca. KFOR i UNMIK se suocavaju sa zadatkom rusenja ovog zida, a za to ce biti potrebne godine.

Zvanicnici iz medjunarodne zajednice na Kosovu se zale da je delom krivica albanskih lidera sto je doslo do eskalacije napetosti izmedju Albanaca i Srba, jer se nisu dovoljno angazovali da nagovore narod da prihvati ideju o multi-etnickom drustvu.

Ubistva predstavljaju nedeljna desavanja i ma kakve bile stvarne okolnosti svake pojedine smrti, ona se uvek pripisuju etnickoj mrznji.

Rukovodstvo kosovskih Albanaca treba da prikaze jasne ideje o buducnosti multietnicke koegzistencije na Kosovu, o tome kako bi Albanci trebalo da zive zajedno sa mnogim Srbima koji nisu bili umesani u zlodela.

Jedinstveno albansko rukovodstvo bi se pokazalo mnogo uspesnijim u oslobadjanju 1,600 Albanaca koji se trenutno nalaze u srpskim zatvorima. Njihovi pozivi medjunarodnoj zajednici da prizna da sporazum u Kumanovu nije uspeo da se pozabavi sudbinom ovih zatvorenika ne bi naisao na gluve usi.

Albanski lideri trebalo je da insistiraju da se zatvore srpske institucije koje su povezane sa Beogradom u severnoj Mitrovici. Trebalo je poduzeti konkretne korake da se uveri srpska manjina da udje u zajednicku vlast Kosova i da se uveri da PAVK zeli da zadovolji njihove bezbednosne potrebe i ispuni svoje obaveze prema Srbima koji se zele vratiti na Kosovo.

Da je albansko rukovodstvo bilo ujedinjeno bilo bi lakse zahevati nacionalne a ne lokalne izbore. Nastupajuci lokalni izbori stvorice lokalne vlasti. Medjutim kako ce one funkcionisati? Da li ce vlast biti podeljena izmedju jednog Albanca i jednog stranca, poput zajednicke administracije? Ovakav aranzman ne najavljuje znatnu promenu u odnosu na sadasnju situaciju.

Bavljenje ovim pitanjima je tesko, a dovesti do nekih rezultata je jos teze. Da bi se doslo do poboljsanja bice potrebne godine, ako ne i decenije. Nema sumnje da se zlocini koje je jedna zajednica pocinila nad drugom nikada ne zaboravljaju. Medjutim, sve dok albanski politicari ne postignu neku vrstu konsenzusa medju sobom, do napretka ce doci sporo.

Llazar Semini je direktor projekta IWPR u Pristini.