Komentar: Srpski Rat Sa Istorijom

Dok Srbija izaziva Zapad, mnogi Srbi se hvalisu da da uprkos neravnopravnosti u oruzju, oni nikad nece biti pobedjeni. Jer, takva je njihova istorija.

Problem je u tome sto verzija proslosti koja se hrani u Beogradu zaista ne stoji.

Srbija se ne bori samo sa NATO-om, ona je I u ratu sa istorijom. Strast sa kojom Srbi pricaju nadugacko o svojoj herojskoj proslosti krije deprimirajuci nedostatak ravnoteze I razumevanja.

Misljenja su skoro zacementirana na predrasudama. Od zloglasne bitke na Kosovu (1389) do dogadjaja iz ovok veka, istorija I mitovi su bili isprepletani u kvazi-naucnu nacionalnu religiju.

Bilo ko da preispituje pretpostavke te religije zigosan je kao jeretik. Prema kosovskoj legendi, srpskom vodji, caru Lazaru, uoci bitke bio je ponudjen izbor izmedju kraljevstva na zemlji ili na nebu.

On se zavetovao: “Bolje je poginuti u bici nego ziveti u sramoti.” Izabrao je carstvo nebesko I bio ubijen sledeceg dana sto se od tada proslavlja kao slavni I casni poraz srednjevekovnog srpskog carstva I uvodjenje u skoro petovekovnu tamu pod Otomanskom imperijom.

Doista, bitka se odigrala na Vidovdan 1389. godine na Kosovo Polju, polju crnih ptica, na kojem su obojica careva Lazar I Sultan Murat, otomanski vodja, bila ubijena. Toliko je bar za sada jasno.

Ipak, skoro svaki drugi aspekt bitke, ukljucujuci I sam ishod, ostaje misterija. Po istorijskom nalazu, I srpska I otomanska vojska su verovatno bile multietnicke.

Verovatno je da je vecina Hriscana na Balkanu, ukljucujuci Albance, ucestvovala sa trupama na srpskoj strani. Uzimajuci u obzir ishod bitke, izgleda da ona nije bila odlucujuca kao sto je kasnije prikazana.

Rezultat je bio vise neresen nego cista otomanska pobeda, jer su turske snage posle povucene iz regiona.

Srpsko carstvo se I samo dezintegrisalo nekih 30 godina ranije, dok je nezavisno ostalo jos 70 godina.

Istorijski mitovi nisu ni u kom slucaju iskljucivo srpski, naravno, niti su neizbezno stetni. Vecina drustava, u stvari, izvlaci snagu iz legendi, bilo o kralju Arturu ili o Vasingtonu koje ako se kriticki ispitaju I nemaju istorijsku verodostojnost.

Razlika sa kosovskim mitom je ipak ta sto je on zloupotrebljen da ulije Srbima osecaj zrtve I zaslepi ih za nesrecu drugih ljudi na Balkanu.

Smrtonosna agenda Velike Srbije u kasnom 20. veku izrasla je iz misljenja I pisanja Dobrice Cosica, jednog od najuglednijih srpskih novelista, pisca popularnih, istorijskih epika.

Cosic je bio partizan za vreme Drugog svetskog rata I vise od 20 godina Titov prijatelj. Ipak, on nije mogao da se slozi sa Titovim pokusajem emancipacije jugoslovenskih Albanaca I bio je politicki sklonjen zbog nacionalizma 1968 godine.

U svojim frustracijama posle gubitka pozicija, Cosic je razvio kompleks I paradoksalnu teoriju srpskog nacionalnog progona. Tokom dve decenije, to se razvilo u program Velike Srbije koji je Slobodan Milosevic prvi preoteo I ovaplotio.

Srpska nacionalna svest koja je toliko revoltirala svet od 1991. godine znaci nije produkt vekovne istorijske evolucije vec je bila namerno proizvedena I intezivno uzgajana od strane srpskih medija od Milosevicevog dolaska na vlast 1987. Mitovi, fantazije, poluistine I bestidne lazi su bile servirane svake noci na televizijskim vestima.

Teorija zavere sanjana od strane frustriranih nacionalista kakav je Cosic u kasnim sezdesetim, sedamdesetim I osamdeseim godinama prihvacena je bukvalno.

Svaki shvatljiv dogadjaj iz srpske istorije je bio prekopan I iskrivljen da bi pothranio osecaj proganjanja kod obicnih ljudi, koji su, u vreme kolapsa zivotnog standarda, rado stali na branik ksenofobije.

Atmosfera je bila toliko uzavrela I kampanja toliko suluda da su ljudi izgubili dodir sa realnoscu. Prema novom pravoslavlju, Srbi su bili zrrtve izrabljivane I pod pretnjom drugih naroda Jugoslavije.

Dok su imali velike krvave zrtve da bi napravili Jugoslaviju I bili pobednici u ratu, oni su navodno prevareni u miru I podeljeni izmedju vise republika u Titovoj decentralizovanoj drzavi.

Kao bilo koja teorija zavere, bilo je I jezgra istine u novom srpskom pravoslavlju. Ali to je vrlo malo jezgro. Uzmimo u obzir, na primer, odnose izmedju Srba I Hrvata. Dok savremeni propagandisti (na obe strane) tvrde da ovi narodi bili jedni drugima za vratom od pamtiveka, srpsko-hrvatsko rivalstvo je u stvari fenomen 20. veka.

U 19. veku, hrvatski nacionalisti, koji su bili preokupirani borbom protiv Austrougara, su u stvari bili veliki postovaoci Srba I najveci zagovaraci jugoslovenske drzave. I vladajuca partija Hrvatskog parlamenta 1914. godine koja je izglasala ulazak u rat sa Srbima je bila srpsko-hrvatska koalicija.

I onda dolazi Drugi svetski rat. Za Srbe, ovaj konflikt je najveci dokaz da imaju monopol nad patnjom I da imaju opravdanje pa da ne mogu ciniti nista lose.

Posle svega, oni ce vam reci da su se borili zajedno sa saveznicima protiv nacista I da su pretrpeli velika stradanja. Ali, da li je ovo zaista precizna slika o tome sta se stvarno dogodilo?

Dobrim delom drugi svetski rat u Jugoslaviji je bio vise gradjanskih ratova koji su malo imali sa svetskim ratom koji je besneo izvan zemlje. Sve grupe, sa izuzetkom Slovenaca, su se borile protiv Srba, ipak ne ujedinjeno, dok su ekstremni nacionalisti na svim stranama mogli da zadovolje svoje najdivljije fantazije.

Oslonac Titovih partizana se sastojao od Srba koji su izbegli zlocine hrvatskih fasista, ustasa u Hrvatskoj I Bosni, ali ne I od Srba iz Srbije.

Nevezano sa momentalnim pobunom u 1941, koja je divljacki ugusena, Srbija je ostala manje vise mirna do kraja drugog svetskog rata. Hitler je postavio kvislinskog lidera, generala Milana Nedica, koji je bio lojalan nacistima.

U nedostatku otpora, Nedic je mogao da pocisti srpsku jevrjsku zajednicu pod nemackim nadgledanjem, efikasnije nego sto su to mogle da urade ustase Jevrejima u Bosni I Hrvatskoj.

Ipak, srpski propagandisti u devedetim godinama nisu se uzdrzavali od pominjanja posebne bliskosti izmedju Srba I Jevreja. Slika o broju poginulih u ratu je takodje bila iskrivljena.

Zvanican broj Jugoslovena poginulih u ratu protiv Sila Antante je bio 1.7 miliona. Cifra je bila samo gruba racunica izvrsena odmah po kraju rata iskoriscena za reparacije I u propagandne svrhe. Tito je ciljao da maksimizira ratnu kompenzaciju od Nemacke I da demonstrira svetu skalu jugoslovenskog heroizma I patnje. Ali u srpskim nacionalistickim krugovima, koji su funkcionisali po principu “sto vise to bolje” procene broja poginulih Srba su se protezala do apsurdnog nivoa - nesto vise od 700.000 samo u ozloglasenom koncentracionom logoru Jasenovac.

Ipak, tokom osamdesetih , nezavisno istrazivanje ovog pitanja od strane dva coveka, Bogoljuba Kocovica, Srbina emigranta, I Vladimira Zerjavica, Hrvata, postiglo je vrlo slicne rezultate. Oba istrazivanja nisu bila bazirana na brojanju tela ili secanjima prezivelih vec na kompjuterskoj analizi popisa povrataka izbeglica I demografskih indikatora.

Prema Kocovicu, cije su cifre zanemarljivo vece od Zarjavicevih, oko 1.014. 000 ili 6.4 odsto od ukupne populacije Jugoslavije u 1941 godini, je poginulo u toku ili odmah po kraju Drugog svetskog rata na svim stranama.

Prema njihovim nalazima, Srbi su bili najveci gubitnici sa 487.000 mrtvih. Cifre su sokantne, a brojevi sami po sebi ne mogu adekvatno preneti uzas.

Ali srecom, te brojke su dosta ispod zvanicnih brojeva I sigurno ispod onih kojih su dali ekstremni nacionalisti.

Doprinos Jugoslavije potpunim naporima Alijanse je takodje bio uvelicavan, prvo od samih zrtava I u skorije vreme od drzavnih reprezenata koji su zeleli da opravdaju politiku neintervenisanja u sadasnjem konfliktu.

Nemacka nikad nije morala da posveti veliki broj trupa podrucju Jugoslavije zbog ekstenzije I haosa samih gradjanskih ratova unutar Jugoslavije.

Jedini put kad je znacajniji broj trupa bio u Jugoslaviji bio je tokom prvih 12 dana invazije 1941, I u 1944. kada su se jedinice stacionirane u Grckoj povlacile preko zemlje.

Nemacka se oslanjala na svoje saveznike, Italijane, Madjare, Bugare I lokalne kolaboratore da bi odrzala Jugoslaviju pod kontrolom. Sama borba se odigravala uglavnom u Bosni.

Ma koji aspekat srpske istorije neko uzme da proucava, zvanicna verzija Beograda izgleda da je u suprotnosti sa faktima. Posebno je deprimirajuce to sto je ne mnogo godina pre pojavljivanja Milosevica, Srbija bila u mnogim stvarima najliberalnija I najprogresivnija jugoslovenska republika.

Srpski mediji su bili neverovantno otvoreni u odnosu na standard Istocne Evrope I politicka opozicija je bila tolerisana ako ne I podrzavana.

Gledajuci dalje u srpsku istoriju moguce je interpretirati mnogo dogadjaja na veoma drugaciji nacin I cak podvuci periode prosvecivanja I kooperacije izmedju Srba I ne-Srba.

Kakav god bio rezultat NATO-ove kampanje , buducnost Srbije moze najvise zavisiti od ishoda rata sa svojom istorijom.

Cristopher Benett je bivsi direktor International Crisis Group na Balkanu I autor “Krvavog kolapska Jugoslavije “, New York University Press.