Kostunica prigrlio Crkvu

Nova jugoslovenska vlada prigrlila je pravoslavnu veru takvom zestinom da se srpska liberalna javnost plasi da ce doci do uspostavljanja drzave pod dominacijom crkve.

Nova srpska vlast zalaze se za uvodjenje veronauke u skole, vojsku, policiju, popravne domove. Takodje, planira se vracanje imovine crkvi koja joj je oduzeta pod Titovim rezimom.

Jugoslovenski premijer Zoran Zizic obecao je srpskom patrijarhu Pavlu polovinom novembra izradu novog zakona o odnosima drzave i crkve, koje ce se ubuduce “prozimati”.

Sudeci po srdacnim i zivim kontaktima izmedju predsednika Kostunice i visokih svestenih lica, izlgeda da je polozaj Srpske pravoslavne crkve, SPC, najvaznije pitanje koje treba resiti posle Milosevicevog odlaska. Zbog svega toga je tim novog jugoslovenskog predsednika u diplomatskim krugovima u Beogradu dobio nadimak “Amisi”.

Simpatije su obostrane. Izrazavajuci svoj stav prema Kostunici pocetkom novembra episkop sremski Vasilije kaze: “Mi verujemo da cemo sa novim predsednikom imati prisne odnose, a u stvari razgovarati o problemima srpskog naroda sa istom savescu i odgovornoscu.”

Liberalni deo javnosti, kome se srastanje crkve i drzave ne svidja, zestoko se buni. Filozof Nenad Dakovic je pocetkom decembra upozorio da je u Srbiji, koja ima 36 konfesija, na sceni pravoslavni kleronacionalizam, koji nikad nije bio spojiv sa demokratijom.

Da se radja neobican fenomen, nije tesko dokumentovati. Neposredno posle preuzimanja vlasti, Vojislav Kostunica, savezni premijer i ministri svakodnevno su posecivali patrijarha Pavla, vodili ga na drzavna i privatna putovanja. A posle toga postala je moda i stvar prestiza biti vidjen u drustvu nekog s mantijom.

Kostunica je s velikom pompom pocetkom decembra posetio pravoslavni srpski manastir Hilandar na Svetoj Gori u Grckoj. S njim je bilo 18 ministara, a pratili su ih i drugi politicari, javni radnici i novinari, ukupno oko 40 osoba. Poseta je bila oznacena kao privatna, iako je troskove platila vlada Srbije. Ovaj dogadjaj je bio dominantan u medijima nekoliko dana, a vise je puta repriziran na svim TV kanalima.

Ova poseta odmah je izazvala reakcije. Mirko Djordjevic, ekspert za religiju izjavio je 5.decembra da poseta “mirise na fundametalizam”. To je anahrono, besmisleno i nece dobra doneti ni crkvi ni drzavi, misli on.

Bez obzira na sve kritike, nove vlasti su dosledne svom pristupu. Savezni ministar vera Bogoljub Sijakovic, cak, savetuje druge savezne ministre da poput njega posecuju patrijarha Pavla i od njega traze blagoslav za svoje odluke.

Da ce SPC u srpskom drustvu igrati vaznu ulogu postalo je jasno odmah posle promene vlasti, kada je crkva dozivela nevidjenu medijsku promociju. U pobednickoj euforiji ucestvovala je i crkva, na celu sa patrijarhom Pavlom, jer je i sama doprinela toj pobedi, insistirajuci na ujedinjenju opozicije

Nova vlast je odmah opipljivo pocela da pokazuje svoju zahvalnost. Jugoslovenski premijer Zoran Zizic je u novembru saopstio da je vlada poklonila SPC preko 300.000 nemackih maraka za Hram Svetog Save u Beogradu. Istom prilikom javnost saznaje da se u Srbiji gradi oko 600 hramova. A prosecna primanja gradjana ne prelaze 80 nemackih maraka.

Fenomen je interesantan i zato sto istrazivanja pokazuju da Srbi nisu posebno posveceni religiji. Na primer, sociolog iz Novog Sada Lazar Zolt kaze da je prema rezultatima istrazivanja u centralnoj Srbiji samo 36 odsto ispitanih bilo religiozno.

Bez obzira na stvarnu religioznost, vecina stanovnika ovu novinu docekuje s odobravanjem, kao i u proslosti kad je bio na snazi Milosevicev populizam.

Ni vlast ni SPC ne govore o ulozi SPC u minulim ratovima, niti o politici podrzavanja bivseg rezima dok je te ratove vodio. Kako podseca Radmila Radic, naucni saradnik u Institutu drustvenih nauka u Begradu, SPC nije napustila Milosevica zato sto je gresio vec zato sto nije ispunio njena ocekivanja i ostvario velikosrpski san: “Sad preko Kostunice pokusava da resi ono sto nije uspela sa prethodnim predsednikom”.

Olga Popovic-Obradovic, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, smatra da se u Srbiji sada postavlja pitanje da li ce se graditi gradjanska ili klerikalna drzava, iako Ustav jasno odredjuje da to treba da bude gradjanska drzava.

Sabor SPC, kao najvise crkveno telo, u novembru je najavio ono sto je vec dogovoreno sa novim vlastima: formirana je komisija za izradu nastavnog plana i programa za uvodjenje veronauke u osnovne i srednje skole. U jeku je razradjivanje planova o uvodjenju veronauke u vojsku, policiju, popravne domove, mada crkva sama priznaje da za sada nema kadrovske mogucnosti da plan realizuje.

Nacelnik Generalstaba Vojske Jugoslavije, genral Nebojska Pavkovic, koga je od Milosevica nasledio Kostunica, posle susreta sa patrijarhom Pavlom izjavio je da pozdravlja uvodjenje vojnih svestenika kao jedan od nacina obezbedjivanja punih verskih prava i sloboda pripadnika Vojske Jugoslavije.

Cinici u Beogradu podsecaju da isti general o verskim pravima i slobodama nije razmisljao dok je “oslobadjao” od svojih domova, a bogami i od zivota, tokom proteklih ratova, nekadasnje sugradjane u bivsoj Jugoslaviji.

Protivnici ovakvog preplitanja religije i politike smatraju da je odvojenost crkve od drzave civilizacijska tekovina i da je nova vlast retrogradna.

Helsinski odbora za ljudska prava u Srbiji upozorio je u novembru da su SRJ i Srbija svojim ustavima definisane sekularne drzave, da su zakonom drzava i crkva jasno razdvojene.

To znaci da za veronauku nema mesta u javnim institucijama i da bi njeno uvodjenje u skole i druge drzavne institucije jos vise diskriminisalo one koji ne pripadaju vecinskom srpskom narodu.

Vladini kriticari smatraju da je veroispovest privatna stvar svakog pojedinca. Profesorka sociologije Zaga Golubovic se protivi uvodjenju veronauke u skole. Za nju je to nametanje nove ideologije, koja bi samo zamenila prethodne, komunisticku i nacionalisticku.

Predstavnici SPC odbili su da ucestuju u javnoj debati Helsinskog odbora, zajedno sa strucnjacima i pripadnicima drugih konfesija. Nastavili su, medjutim, da u novinama i na televiziji propagiraju svoje namere.

Samo je u kratkom periodu izgledalo da su se tvorci ove ideje pokolebali pod pritiskom javnosti, ali sada vise nema dileme. Bez zvanicne odluke veronauka se vec uvodi, kao na primer u decijem vrticu u Uzicu.

Malim ustupcima, kao sto je da veronauka ne bude obavezan, vec fakultativan predmet i dogovor sa drugim konfesijama da i one uvedu veronauku, javnost se priprema za punu realizaciju te ideje.

Ipak ce konacnu rec dati deca, bezanjem sa dosadnih casova. I prazni stomaci gradjana. Tada vec novim vlastima ni Bog nece biti od pomoci.

Milanka Saponja-Hadzic je dopisnik IWPR.