KRAJIŠNIK: IZBEGLICE DOBROVOLJNO ODLAZILE „IZ BEZBEDNOSNIH RAZLOGA“
Bivši predsednik parlamenta tvrdi da su pokreti izbeglica, koji su pripisivani etničkom čišćenju, zapravo bili dobrovoljni, te da su predstavljali prirodnu posledicu rata.
KRAJIŠNIK: IZBEGLICE DOBROVOLJNO ODLAZILE „IZ BEZBEDNOSNIH RAZLOGA“
Bivši predsednik parlamenta tvrdi da su pokreti izbeglica, koji su pripisivani etničkom čišćenju, zapravo bili dobrovoljni, te da su predstavljali prirodnu posledicu rata.
Bivši predsednik parlamenta bosanskih Srba kome se trenutno sudi u Hagu, Momčilo Krajišnik, porekao je ove sedmice da su masovni pokreti izbeglica tokom bosanskog rata bili posledica plana da se proteraju Muslimani i Hrvati sa teritorija pod srpskom kontrolom, napominjući kako se radilo o „logičnoj“ želji ljudi da traže sigurnost među pripadnicima svojih etničkih grupa.
Krajišnik je u Haškom tribunalu svedočio u svoju odbranu, na suđenju koje traje već više od dve godine.
Na proteklim je zasedanjima delovao umorno, a povremeno je, pre nego što bi krenuo s novim odgovorom, i teško uzdisao. „Uskoro ću zaboraviti i vlastito ime“ u šali je izjavio, nakon što u jednom momentu nije uspeo da se priseti određenog detalja.
Krajišnik je optužen da je tokom rata u Bosni imao ključnu ulogu u kampanji nasilja nad ne-Srbima, koja je uključivala i ubistva, masovnu deportaciju, te progon sa ciljem etničkog čišćenja većeg dela teritorije.
Krajišnik međutim tvrdi da planovi o prisilnom raseljavanju ne-Srba sa područja pod srpskom kontrolom u Bosni i Hercegovini „niti su postojali, niti ... su se ostvarili“. On je izjavio da su nakon izbijanja rata ljudi svojevoljno odlazili zbog straha i želje da budu sa pripadnicima vlastite etničke grupe „iz bezbednosnih razloga“.
On se u svedočenju dotakao velikog broja tema, uključujući i nastojanje rukovodstva bosanskih Srba da krizu razreši pregovorima, te mehanizme za iztraživanje ratnih zločina koji su postojali u to vreme.
U dosadašnjem toku svedočenja, Krajišnik je tvrdio kako su izjave koje su srpski rukovodioci početkom devedesetih davali o podeli Bosne u cilju objedinjavanja tamošnjih srpskih teritorija sa Srbijom i Crnom Gorom predstavljale puku političku retoriku.
Zadržavajući se na toj temi, Krajišnik je konstatovao kako se rukovodstvo bosanskih Srba nije protivilo nezavisnoj i međunarodno priznatoj bosanskoj državi u kojoj bi svaki od konstitutivnih naroda uživao određen stepen autonomije.
„Sve što smo zastupali i želeli bila je unutrašnja nezavisnost Muslimana, Hrvata i Srba u Bosni i Hercegovini, unutar jedne države bez ikakvih unutrašnjih granica“, rekao je on.
Krajišnik je izjavio kako je ovoj ideji trebalo pristupiti postepeno, kako bi se u nju ubedilo i srpsko stanovništvo, koje se uglavnom protivilo tome da bude deo nezavisne Bosne.
On je u tom kontekstu govorio i o šest strateških ciljeva, koje je u maju 1992. izložio predsednik bosanskih Srba Radovan Karadžić, i koje mnogi smatraju polazištem za rat koji je usledio. Ti ciljevi su uključivali i odvajanje Srba od ostalih etničkih grupa u Bosni, ujedinjenje teritorije bosanskih Srba sa susednom Srbijom, te podelu Sarajeva na etničkoj osnovi.
Krajišnik je taj plan opisao kao čisto „politički potez i polaznu tačku za dalje pregovore o transformaciji Bosne i Hercegovine“.
On je opisao i relativno civilizovane pregovore koje su u prvoj fazi rata vodili lider bosanskih Srba Radovana Karadžića s jedne, te Mate Boban, predsednik samoproklamovane Hrvatske zajednice Herceg-Bosne, s druge strane. Njih dvojica su se, kako je rekao, dugo poznavali, tako da su bili u stanju da postignu sporazum oko izvesnih ključnih pitanja.
Krajišnik je objasnio da su se srpska i hrvatska strana saglasile da pojedine oblasti u Bosni budu razmenjene, pri čemu je Karadžić zagovarao ideju kompaktnih i održivih teritorija, pa je tako Hrvatima prepustio kontrolu nad Mostarom, većim delom Neretvanske doline, kao i čitavim područjem oko Kupresa (severozapadna Hercegovina).
S druge strane, bosanski su Muslimani bili manje skloni pregovorima i „neprestano su kršili primirja“.
Pošto se kriza nastavila, a pregovori nisu doneli nikakvo rešenje, rukovodstvo bosanskih Srba je, po Krajišnikovim rečima, odlučilo da osnuje sopstvenu vojsku.
Prema Krajišniku, Srbi su zapravo želeli da Jugoslovenska Narodna Armija (JNA) ostane u Bosni pet godina nakon što je ta zemlja proglasila nezavisnost 1992. i dobila međunarodno priznanje kao suverena država. Međutim, zbog insistiranja Ujedinjenih nacija na povlačenju JNA, srpsko rukovodstvo našlo se „u nedoumici“.
Upravo je Slobodan Milošević, kaže Krajišnik, bosanskim Srbima sugerisao da osnuju vlastitu vojsku. Beograd je čak preko volje pristao i na to da se pripadnici JNA prebace u novu Vojsku Republike Srpske (VRS), a da i dalje primaju plate iz jugoslovenskog budžeta.
Krajišnik je rekao i da se rukovodstvo bosanskih Srba zalagalo za taj ustupak tvrdeći da su, kao dotadašnji konstitutivni deo Jugoslavije, i oni ulagali u nacionalni sistem odbrane, te da stoga imaju pravo da ga koriste u nadolazećoj krizi.
No, iako je potvrdio da je kao član rukovodstva bosanskih Srba zaista sudelovao u osnivanju VRS-a – tela odgovornog za kasnije etničko čišćenje Bosne – Krajišnik je rekao kako nikada nije učestvovao u kontroli njegovih aktivnosti.
Nekoliko svedoka optužbe potvrdilo je da snimljeni telefonski razgovori koje je Krajišnik tokom rata vodio sa komandantom VRS-a Ratkom Mladićem pokazuju da je okrivljeni bio itekako obavešten o situaciji na terenu, te da je nad njom imao kontrolu. Krajišnik je pak izjavio da takve izjave sadrže pogrešnu interpretaciju, zanemaruju važne kontekstualne činjenice, ili predstavljaju čistu laž.
U jednom od tih telefonskih razgovora, Krajišnik Mladiću govori kako bi, zbog sprečavanja pljačke, trebalo da pošalje vojnu policiju u Folksvagenovo (Volkswagen) skladište automobila u sarajevskom predgrađu Vogošća. Okrivljeni je međutim ukazao na to da mu general u konkretnoj prilici nije bio od koristi, pošto mu je rekao da je to posao ministarstva unutrašnjih poslova i tužilaštva.
Ukazao je i na to da ga je Mladić oslovljavao po nadimku „Momo“, što se teško može smatrati formom obraćanja pretpostavljenom komandantu.
U stvari, tvrdi Krajišnik, Mladić ga je tog jutra verovatno nazvao u krajnjoj nuždi, pošto nije uspeo da stupi u kontakt s Karadžićem. Objasnio je i da je on sam na posao uvek dolazio tačno na vreme, dok su drugi visoki srpski zvaničnici – uključujući Nikolu Koljevića i Biljanu Plavšić – obično kasnili.
Iz Krajišnikovog svedočenja proističe da je u srpskoj vladi ličnost sa najviše autoriteta bio Karadžić, koji je koordinisao rad ključnih organa, kao što su ministarstvo odbrane i ministarstvo unutrašnjih poslova.
Jedna od najkontroverznijih akcija koju je tokom rata u Bosni izveo VRS bila je dugotrajna opsada Sarajeva, koja je uključivala granatiranje i snajpersku paljbu po civilnim ciljevima; Krajišnik, međutim, tvrdi da se radilo samo o nastojanju da se zaštite srpska naselja na tom području. Po njegovim rečima, većina srpskih političara smatrala je Sarajevo muslimanskim gradom, a ne pitanjem od ključnog značaja.
U stvari – dodao je Krajišnik – za tamošnje sukobe odgovornost ne snosi spska vojska, pošto bi do njih uvek dolazilo tek nakon napada muslimanskih snaga na srpske položaje. On tvrdi da je njihov cilj bilo provociranje međunarodne kritike na račun Srba, kako bi se podstakla intervencija Zapada u Bosni.
Krajišnik je porekao da je u to vreme bio upoznat sa ratnim zločinima koje su počinili Srbi. Jedina zlostavljanja o kojima je bio obaveštavan bila su ona koja su počinjena nad Srbima, dok su glasine o zločinima nad Muslimanima uvek bile prikazivane kao neprijateljska propaganda.
Ispričao je i kako su vlasti bosanskih Srba osnovale komisiju za istragu ratnih zločina, koja – uprkos dva ili tri napora da se izvrši njena reorganizacija – zapravo nikada nije ni profunkcionisala. Dodao je da se i ministarstvo unutrašnjih poslova aktivno uključilo u istrage zločina, ali da mu nikada nije prosledilo bilo kakvu informaciju te vrste.
Pred kraj sedmice, Krajišnik je imao priliku da odgovori na tvrdnje jednog od ranijih svedoka – Milorada Davidovića, bivšeg šefa policije iz Bijeljine, koji je učestvovao u nabavci oružja i pomaganju Srbima u Bosni.
Tokom dokaznog postupka optužbe, Davidović je izjavio da je Krajišnik tokom 1992. izdao pismeno odobrenje za „humano preseljenje“ Muslimana iz Bijeljine (severoistočna Bosna). Okrivljeni je pak ove sedmice insistirao na tome da „u toj tvrdnji ne postoji ni hiljaditi deo istine“.
Davidović je, po njegovim rečima, bio očito motivisan „nekim ličnim animozitetom prema meni“.
Isto je rekao i za Davidovićevu tvrdnju da je Krajišnik sudelovao u raspodeli opljačkane muslimanske imovine, kao i konstataciju da su on i njegov brat u Republici Srpskoj raspolagali monopolom na uvoz i izvoz izvesnih proizvoda.
Takođe, Krajišnikovi su advokati ove nedelje zatražili izuzeće jednog od članova sudskog veća – sudije Žoakina Martina Kanivela (Joaquin Martin Canivell) iz Španije.
Nakon što je mandat sudije Kanivela istekao u junu prošle godine, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija dao mu je specijalno odobrenje da u Tribunalu ostane do završetka suđenja Krajišniku, što se trebalo desiti do kraja aprila ove godine. Ali zbog niza odlaganja, presuda se sad ne očekuje pre septembra.
Ako ovaj najnoviji potez odbrane bude uspešan, suđenje će ili morati da počne ispočetka, ili da bude obustavljeno sve dok se novi sudija ili sutkinja ne upozna sa hiljadama stranica transkripta i dokumenata.
Adin Sadić je stažista IWPR-a u Hagu.
Krajišnik je u Haškom tribunalu svedočio u svoju odbranu, na suđenju koje traje već više od dve godine.
Na proteklim je zasedanjima delovao umorno, a povremeno je, pre nego što bi krenuo s novim odgovorom, i teško uzdisao. „Uskoro ću zaboraviti i vlastito ime“ u šali je izjavio, nakon što u jednom momentu nije uspeo da se priseti određenog detalja.
Krajišnik je optužen da je tokom rata u Bosni imao ključnu ulogu u kampanji nasilja nad ne-Srbima, koja je uključivala i ubistva, masovnu deportaciju, te progon sa ciljem etničkog čišćenja većeg dela teritorije.
Krajišnik međutim tvrdi da planovi o prisilnom raseljavanju ne-Srba sa područja pod srpskom kontrolom u Bosni i Hercegovini „niti su postojali, niti ... su se ostvarili“. On je izjavio da su nakon izbijanja rata ljudi svojevoljno odlazili zbog straha i želje da budu sa pripadnicima vlastite etničke grupe „iz bezbednosnih razloga“.
On se u svedočenju dotakao velikog broja tema, uključujući i nastojanje rukovodstva bosanskih Srba da krizu razreši pregovorima, te mehanizme za iztraživanje ratnih zločina koji su postojali u to vreme.
U dosadašnjem toku svedočenja, Krajišnik je tvrdio kako su izjave koje su srpski rukovodioci početkom devedesetih davali o podeli Bosne u cilju objedinjavanja tamošnjih srpskih teritorija sa Srbijom i Crnom Gorom predstavljale puku političku retoriku.
Zadržavajući se na toj temi, Krajišnik je konstatovao kako se rukovodstvo bosanskih Srba nije protivilo nezavisnoj i međunarodno priznatoj bosanskoj državi u kojoj bi svaki od konstitutivnih naroda uživao određen stepen autonomije.
„Sve što smo zastupali i želeli bila je unutrašnja nezavisnost Muslimana, Hrvata i Srba u Bosni i Hercegovini, unutar jedne države bez ikakvih unutrašnjih granica“, rekao je on.
Krajišnik je izjavio kako je ovoj ideji trebalo pristupiti postepeno, kako bi se u nju ubedilo i srpsko stanovništvo, koje se uglavnom protivilo tome da bude deo nezavisne Bosne.
On je u tom kontekstu govorio i o šest strateških ciljeva, koje je u maju 1992. izložio predsednik bosanskih Srba Radovan Karadžić, i koje mnogi smatraju polazištem za rat koji je usledio. Ti ciljevi su uključivali i odvajanje Srba od ostalih etničkih grupa u Bosni, ujedinjenje teritorije bosanskih Srba sa susednom Srbijom, te podelu Sarajeva na etničkoj osnovi.
Krajišnik je taj plan opisao kao čisto „politički potez i polaznu tačku za dalje pregovore o transformaciji Bosne i Hercegovine“.
On je opisao i relativno civilizovane pregovore koje su u prvoj fazi rata vodili lider bosanskih Srba Radovana Karadžića s jedne, te Mate Boban, predsednik samoproklamovane Hrvatske zajednice Herceg-Bosne, s druge strane. Njih dvojica su se, kako je rekao, dugo poznavali, tako da su bili u stanju da postignu sporazum oko izvesnih ključnih pitanja.
Krajišnik je objasnio da su se srpska i hrvatska strana saglasile da pojedine oblasti u Bosni budu razmenjene, pri čemu je Karadžić zagovarao ideju kompaktnih i održivih teritorija, pa je tako Hrvatima prepustio kontrolu nad Mostarom, većim delom Neretvanske doline, kao i čitavim područjem oko Kupresa (severozapadna Hercegovina).
S druge strane, bosanski su Muslimani bili manje skloni pregovorima i „neprestano su kršili primirja“.
Pošto se kriza nastavila, a pregovori nisu doneli nikakvo rešenje, rukovodstvo bosanskih Srba je, po Krajišnikovim rečima, odlučilo da osnuje sopstvenu vojsku.
Prema Krajišniku, Srbi su zapravo želeli da Jugoslovenska Narodna Armija (JNA) ostane u Bosni pet godina nakon što je ta zemlja proglasila nezavisnost 1992. i dobila međunarodno priznanje kao suverena država. Međutim, zbog insistiranja Ujedinjenih nacija na povlačenju JNA, srpsko rukovodstvo našlo se „u nedoumici“.
Upravo je Slobodan Milošević, kaže Krajišnik, bosanskim Srbima sugerisao da osnuju vlastitu vojsku. Beograd je čak preko volje pristao i na to da se pripadnici JNA prebace u novu Vojsku Republike Srpske (VRS), a da i dalje primaju plate iz jugoslovenskog budžeta.
Krajišnik je rekao i da se rukovodstvo bosanskih Srba zalagalo za taj ustupak tvrdeći da su, kao dotadašnji konstitutivni deo Jugoslavije, i oni ulagali u nacionalni sistem odbrane, te da stoga imaju pravo da ga koriste u nadolazećoj krizi.
No, iako je potvrdio da je kao član rukovodstva bosanskih Srba zaista sudelovao u osnivanju VRS-a – tela odgovornog za kasnije etničko čišćenje Bosne – Krajišnik je rekao kako nikada nije učestvovao u kontroli njegovih aktivnosti.
Nekoliko svedoka optužbe potvrdilo je da snimljeni telefonski razgovori koje je Krajišnik tokom rata vodio sa komandantom VRS-a Ratkom Mladićem pokazuju da je okrivljeni bio itekako obavešten o situaciji na terenu, te da je nad njom imao kontrolu. Krajišnik je pak izjavio da takve izjave sadrže pogrešnu interpretaciju, zanemaruju važne kontekstualne činjenice, ili predstavljaju čistu laž.
U jednom od tih telefonskih razgovora, Krajišnik Mladiću govori kako bi, zbog sprečavanja pljačke, trebalo da pošalje vojnu policiju u Folksvagenovo (Volkswagen) skladište automobila u sarajevskom predgrađu Vogošća. Okrivljeni je međutim ukazao na to da mu general u konkretnoj prilici nije bio od koristi, pošto mu je rekao da je to posao ministarstva unutrašnjih poslova i tužilaštva.
Ukazao je i na to da ga je Mladić oslovljavao po nadimku „Momo“, što se teško može smatrati formom obraćanja pretpostavljenom komandantu.
U stvari, tvrdi Krajišnik, Mladić ga je tog jutra verovatno nazvao u krajnjoj nuždi, pošto nije uspeo da stupi u kontakt s Karadžićem. Objasnio je i da je on sam na posao uvek dolazio tačno na vreme, dok su drugi visoki srpski zvaničnici – uključujući Nikolu Koljevića i Biljanu Plavšić – obično kasnili.
Iz Krajišnikovog svedočenja proističe da je u srpskoj vladi ličnost sa najviše autoriteta bio Karadžić, koji je koordinisao rad ključnih organa, kao što su ministarstvo odbrane i ministarstvo unutrašnjih poslova.
Jedna od najkontroverznijih akcija koju je tokom rata u Bosni izveo VRS bila je dugotrajna opsada Sarajeva, koja je uključivala granatiranje i snajpersku paljbu po civilnim ciljevima; Krajišnik, međutim, tvrdi da se radilo samo o nastojanju da se zaštite srpska naselja na tom području. Po njegovim rečima, većina srpskih političara smatrala je Sarajevo muslimanskim gradom, a ne pitanjem od ključnog značaja.
U stvari – dodao je Krajišnik – za tamošnje sukobe odgovornost ne snosi spska vojska, pošto bi do njih uvek dolazilo tek nakon napada muslimanskih snaga na srpske položaje. On tvrdi da je njihov cilj bilo provociranje međunarodne kritike na račun Srba, kako bi se podstakla intervencija Zapada u Bosni.
Krajišnik je porekao da je u to vreme bio upoznat sa ratnim zločinima koje su počinili Srbi. Jedina zlostavljanja o kojima je bio obaveštavan bila su ona koja su počinjena nad Srbima, dok su glasine o zločinima nad Muslimanima uvek bile prikazivane kao neprijateljska propaganda.
Ispričao je i kako su vlasti bosanskih Srba osnovale komisiju za istragu ratnih zločina, koja – uprkos dva ili tri napora da se izvrši njena reorganizacija – zapravo nikada nije ni profunkcionisala. Dodao je da se i ministarstvo unutrašnjih poslova aktivno uključilo u istrage zločina, ali da mu nikada nije prosledilo bilo kakvu informaciju te vrste.
Pred kraj sedmice, Krajišnik je imao priliku da odgovori na tvrdnje jednog od ranijih svedoka – Milorada Davidovića, bivšeg šefa policije iz Bijeljine, koji je učestvovao u nabavci oružja i pomaganju Srbima u Bosni.
Tokom dokaznog postupka optužbe, Davidović je izjavio da je Krajišnik tokom 1992. izdao pismeno odobrenje za „humano preseljenje“ Muslimana iz Bijeljine (severoistočna Bosna). Okrivljeni je pak ove sedmice insistirao na tome da „u toj tvrdnji ne postoji ni hiljaditi deo istine“.
Davidović je, po njegovim rečima, bio očito motivisan „nekim ličnim animozitetom prema meni“.
Isto je rekao i za Davidovićevu tvrdnju da je Krajišnik sudelovao u raspodeli opljačkane muslimanske imovine, kao i konstataciju da su on i njegov brat u Republici Srpskoj raspolagali monopolom na uvoz i izvoz izvesnih proizvoda.
Takođe, Krajišnikovi su advokati ove nedelje zatražili izuzeće jednog od članova sudskog veća – sudije Žoakina Martina Kanivela (Joaquin Martin Canivell) iz Španije.
Nakon što je mandat sudije Kanivela istekao u junu prošle godine, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija dao mu je specijalno odobrenje da u Tribunalu ostane do završetka suđenja Krajišniku, što se trebalo desiti do kraja aprila ove godine. Ali zbog niza odlaganja, presuda se sad ne očekuje pre septembra.
Ako ovaj najnoviji potez odbrane bude uspešan, suđenje će ili morati da počne ispočetka, ili da bude obustavljeno sve dok se novi sudija ili sutkinja ne upozna sa hiljadama stranica transkripta i dokumenata.
Adin Sadić je stažista IWPR-a u Hagu.
