Labavi Mir U Presevskoj Dolini

Gornja Susaja, planinsko selo na granici Kosova sa Srbijom u blizini Bujanovca, potpuno je napusteno. U njemu se jos vide tragovi visemesecnih sukoba izmedju albanske gerile UCPBM i jugoslovenskih snaga.

Albanski gerilci su se povukli, kao i civili, i za njima su pored vojne opreme, ostale i napustene kuce, stoka, poluobradjene njive.

Drugo selo, Rajinci, na putu izmedju Preseva i Bujanovca, nije napusteno. Ovde se borbe nisu vodile, pa su svi stanovnici Albanci, njih 4000, ostali, uprkos odluci NATO snaga da dopusti jugoslovenskim trupama da 24. maja udju u takozvanu Zonu B, u kojoj se selo nalazi.

Ni na jednoj kuci nema tragova metaka, niti razbijenih prozora.

U ovoj zoni nalazi se jos dvadesetak sela nastanjenih Albancima, a napustena su u meri u kojoj su se u nekima od njih vodile borbe. I u srazmeri sa strahom koji su mestani osecali uoci povratka jugoslovenskih trupa.

Medju preostalim seoskim stanovnistvom vlada potpuna zbunjenost. Jedni veruju da se pod srpskim vlastima, makar bile i drugacije posle Milosevica, ne moze ziveti. Drugi imaju malu nadu u neku vrstu ekonomskog oporavka. Treci, pak, veruju da je primirje samo privremeno i ocekuju obnavljanje sukoba.

Tenkovi, dzipovi, pripadnici specijalnih jedinica, regularna Vojska Jugoslavije, jedinice policije - jedni ispred drugih, usli su na podrucje koje je odlukom Saveta bezbednosti od juna 1999. godine bilo pod vojnom upravom KFOR-a, a zahvata tri srpske opstine na jugu, Presevo, Bujanovac i Medvedju.

Prvobitno zamisljena kao tampon zona izmedju KFOR-a i srpskih trupa, zona je postala centar delovanja razlicitih gerilskih jedinica sa razlicitim proklamovanim ciljevima - od pripajanja te tri opstine Kosovu, do poboljsanje ljudskih prava albanskog stanovnistva pod srpskom vlascu.

Dugo je trajao diplomatski pritisak Zapada na vodje gerile da se razoruzaju i napuste ovu teritoriju, kao i pregovori gerilaca sa srpskim zvanicnicima. Najzad je vecina polozila oruzje.

Samo je 24. maja, prvog dana ulaska, doslo do razmene vatre, kada je ubijen Rizvan Cazimi, sa ratnim nadimkom Leshi.

On je bio jedna od centralnih figura OVPMB. Posle njegove pogibije desilo se nesto, za ove balkanske prostore, nesvakidasnje. Nebojsa Covic, potpredsednik srpske Vlade i sef pregovarackog tima, izrazio je iskreno zaljenje zbog pogibije neprijateljskog komandanta.

Posle pogibije Leshija iz mesta Veliki Trnovac, gde je bila glavna komanda gerile, otislo je 1307 civila. Time se broj izbeglica koje su poslednjih nedelja otisle na Kosovo uvecao na 5000.

Nakon toga, akcija je nastavljena mirno i vise je predstavljala reklamni cin za jugoslovenske trupe, nego istinski vojni poduhvat. Njenu aktivnost nadgledale su jedinice KFOR-a, sa okolnih brda i iz vojnih helikoptera.

Ovih dana tece akcija ''ciscenja'' sela od najupornijih pobunjenika, pracena povremenim puskaranjem, kao i paralelna akcija KFOR-a na Kosovu koja se zove ''proveri i pusti''.

Svi pripadnici albanskih oruzanih snaga pozvani su da se predaju KFOR-u i u slucaju da nisu pocinili vece zlocine obecana im je sloboda. Do sada se predalo njih 500, a medju njima se nasao i jedan od osnivaca OVPBM, kapetan Hadzija. Svi su pusteni uz garanciju da mogu u svojim mestim da nastave novi zivot. Jugoslovenska strana je obecala amnestiju.

Sta dalje?

Dobronamerne poruke stizu sa zvanicne srpske strane.

Predstavnici jugoslovenske drzave obecavaju normalizaciju odnosa. Ulasku Vojske prethodila je podela propagandnog materijala sa sloganom ''pomirenje''.

“Posle 1. juna krecemo sa velikim aktivnostima u delu komunalne infrastrukture, i resavanje ekonomskih problema, pre svega, zaposljavanja ljudi i stvaranja uslova za jedan slobodniji i normalniji zivot “, obecao je Nebojsa Covic.

Ali medju Albancima, u selu Rajince, nepoverenje je ogromno. Moamer Aljim, tridestcetvorogodisnji mestanin kaze : “Plasim se da se ovde nikada nece ziveti normalno. Ne volimo srpsku vojsku, mnogo zla nam je ucinila “.

Mestani se uglavnom zale na Milosevicevu vlast, a o novoj ne znaju sta da misle. Vecina kaze da rat nije zavrsen i da je u pitanju tek kratkotrajno primirje.

Jedino Sefkija Radjipsi kaze: “Da su nam doveli vodovod i telefon, mozda nikada ne bi bilo rata. Ali, o nama niko nije brinuo. Mi smo Srbiji uvek bili poslednji“.

Na pitanje gde je vojska OVPBM, sada kada su operacije okoncane, jedan Albanac koji je bio kapetan u vojsci nekadasnje Jugoslavije kaze:

“Ko vama garantuje da i ja nisam pripadnik OVPBM? Svi mi smo i seljaci, ali i vojnici kada treba braniti selo, zene, decu. Mene su isterali iz vojske samo zato sto sam Albanac. Ne bih se u nju vratio, mnogo su zla oni ovde napravili. “

Nisu samo Albanci skepticni. Pripadnici Vojske Jugoslavije, smesteni na brdu udaljenom kilometar od sela Rajince, kazu da jos dugo nece moci da odu bez straha u seosku prodavnicu.

“Iza prvog coska bi me neko zaklao“, veruje Jovan Spasic, profesionalni vojnik. Na polozajima oko Bujanovca je od januara. Upoznao je ovaj kraj i po zimi i sada kada je doslo leto. Zali se na nocne straze.

“Nikada ne znas hoces li ziv docekati jutro. Ovde kad padne mrak, svi mestani se preobuku u uniforme i tada krece rat. Vodili smo i borbe prsa u prsa. Velika je mrznja medju nama“, prica Spasic.

“Opet ce oni nas da napadaju. Ovo je primirje, a ne kraj rata.“, kaze njegov kolega.

Iz sela Gonja Susaja svi civili su otisli u susedno selo jos pre nekoliko meseci. U njihovim kucama boravila je samo vojska UCPBM. I oni su se pre nedelju dana povukli, a ostale su uniforme, oruzje, hrana.

Na prvi pogled je jasno da je ovde crno trziste odlicno funkcionisalo tokom sukoba, te da trgovacki interes ne zna za nacionalne netrpeljivosti.

Na jednoj gomili su i neraspakovane maslinasto zelene majce sa znakom "Yumco", srpskog tekstilnog kombinata iz Vranja. Za Albancima su ostale i pastete koje proizvodi vojvodjanska fabrikla mesa "Neoplanta". Nadjeno je i skladiste oruzja - proizvedeno je takodje u jugoslovenskim fabrikama. Samo su meci poreklom iz Kine, tradicionalnog “partnera i prijatelja srpskog naroda".

Vojnici jugoslvenske armije se smeju na pitanje odakle srbijanski proizvodi albanskoj vojsci. A mestani susednog albanskog sela kazu da su sve vreme tuda prolazili ''trgovacki putevi''. Sa Srbima se svercovalo.

“Mi donesemo pare, a oni nama robu. I mi i oni moramo od necega da zivimo “- kaze Sefkija Radjipsi.

Zato, kaze, i veruje u pomirenje.

Tako misli i deo nove srpske vlasti. Ekonomski razvoj i saradnja jedini su put normalizacije na jugu Srbije. Kada budu izgradjeni asfaltirani putevi, brze i lakse ce da se vrati i onih 5000 izbeglih zitelja Presevske doline, smatraju oni.

Marina Grihovic je novinarka beogradskog dnevnog lista "Blic".