LUDILO U SENCI RATA

Bomba koja je prekinula premijeru filma "Kukumi", prvog kosovskog igranog filma posle 17 godina, pokazala je da i u dugo ocekivanim prilikama za slavlje na ovoj izdvojenoj teritoriji u bilo kom trenutku nešto može poci naopako. Bomba je postavljena ispod vozila na parkingu ministarstva kulture, zbog cega je policija morala da evakuiše i obližnji bioskop ABC, u kojem je 30. septembra organizovana premijera filma producentske kuce Kosovafilm.

Film pokrece neka neprijatna pitanja o tome koliko nedefinisana buducnost Kosova, uz odsustvo vladavine zakona, ugrožava licne slobode.

Kukumi je prica o troje pacijenata – Mari, Hasanu i Kukumiju – koji su pobegli iz duševne bolnice u junu 1999. godine, u vreme dok su se srpske snage povlacile sa Kosova da bi bile smenjene mirovnim trupama NATO.

Film je dobio specijalnu nagradu na medunarodnom filmskom festivalu u Sarajevu, kao i nagradu Regione del Veneto na festivalu u Veneciji ove godine.

Film prati avanture ova tri lika u okruženju koje cine izbeglice koji se vracaju kucama, posleratna oslobodilacke euforije i slom reda i zakona, u sredini koja najviše pogoduje lopovima, pljackašima i nasilnicima. Ne iznenaduje to što se iz perspektive bivših pacijenata stice utisak da u svetu izvan njihove institucije ima mnogo više ludila negu u sanatorijumu – i mnogo više neizvesnosti.

Kukumi slika Kosovo kao zemlju idilicnih brda, lepih šuma, purpurnog neba i lepih drvenih kucica u kojima žive grubi i zaostali seljaci.

Sela imaju osobeni karakter koji preti da uguši svaki znak individualnosti i originalnog mišljenja.

Starci iz albanskih sela, sa svojim tradicionalnim belim kapama, ovde više lice na šefove mafijaških porodica koji samo cekaju priliku da nekoga razapnu, nego što odgovaraju tradicionalnoj predstavi o njima kao stubovima lokalne zajednice.

Pedesetšestogodišnji reditelj filma Kukumi, Isa Cosja, napravio je neobicno hrabar film koji otvara pitanja o prirodi slobode i oslobodenja u trenutku kada je vecina Kosovara ocekivala da ce se njihov prvi film baviti patnjama pod srpskim režimom.

Umesto fokusiranja na etnicke detalje, ovaj film se bavi teškim univerzalnim pitanjima o tome šta se dogada sa ljudskim bicima kada nastupi anarhija.

U filmu muškarci siluju ženu svog brata, verujuci da im se ništa nece dogoditi, jer ih niko nije video.

U jednoj drugoj sceni, seoski siledžija postavlja rampu i naplacuje prolaz izbeglickim porodicama koje se vracaju kuci, tražeci novac za svaki traktor koji naide putem. Film se bavi temama koje su znatno šire od okvira posleratnog Kosova i nudi preciznu sliku onoga što se dogada kada ljudi lišeni hrane, skloništa, reda i zakona poveruju da mogu iskoristiti priliku i dopustiti sebi sve što požele, ukljucujuci, sasvim doslovno, i ubistvo.

Pljacka i brutalnosti koje su usledile pošto je uragan Katrina prošao kroz Nju Orelans podsetili su mnoge Kosovare na haos koji je nastupio na ovoj teritoriji po okoncanju NATO kampanje bombardovanja. Ali dok je u Americi na delu bio zakon rulje, brutalnosti koje su se odigravale na posleratnom Kosovu pocivale su na skupu starih patrijarhalnih zakona koji su iskorišceni kao izgovor da se otima imovina od slabih i da se uskracuje pomoc ugroženima. Nasilje kojem u filmu prisustvuju Hasan, Mara and Kukumi sasvim je fikcionalno, ali brojni su primeri stvarnih dogadaja sa stvarnim ljudima koji do danas trpe posledice posleratnog pravnog vakuuma i povratka arhaicnih i nazadnih tradicija.

Širete Beriša, jedna je od žena koje su preživele masakr u Suvoj Reci u martu 1999, kada su srpske snage ubile 57 clanova porodice Beriša.

Njeno cetvoro dece i muž su medu ubijenima. I ona sama zadobile je rane od šrapnela koje još nosi u telu. Ali uzrok njenih sadašnjih patnji leži u tradicijama na koje se poziva dever Dželal Beriša da bi opravdao to što joj je oduzeo kucu dok je ona bila u izbeglištvu.

Dželal je zauzeo njenu kucu uz obrazloženje da je kuca pripadala njegovom ocu pre nego što je pripala ubijenom bratu, a prema albanskoj tradiciji, imovina ne ostaje ženi vec se prenosi na muške srodnike.

Širete nije uspela da se vrati u svoj dom, a njena situacija odražava slicnu situaciju na koju u filmu nailaze Hasan, Mara i Kukumi.

Stvarnost odražava scene iz filma i u selu Kruša e Vogel, gde je 1999. godine masakrirano 114 ljudi. Tamo je jedan desetogodšinjak ostao siroce nakon što mu je otac ubijen, a majka se udala za coveka cija porodica, prema tradiciji, ne može odgajati dete drugog muškarca.

Kukumi se takode podsmeva kosovskim institucijama koje ne uspevaju da isprave ovakve nepravde.

Narocito osvežavajuce deluje scena u kojoj glavni junak ismeva stereotipne i suvoparne politicke govore o "inteligentnom narodu Kosova" dok se kamera fokusira na tupa i neznalacka lica ljudi u gomili, koji aplaudiraju iako ne razumeju o cemu politicari govore. Kukumi, koga briljantno igra glumac Luan Jaha, reaguje tako što pokazuje genitalije upravo u trenutku kada politicar zapocinje tiradu o slobodi i otadžbini.

Znacajno je i to što film problematizje ulogu NATO mirovnih snaga na današnjem Kosovu. U pocetku, prisustvo trupa donosi izvesno olakšanje, ali na kraju su one prikazane kao institucija koja cešce figurira kao uzrok fatalnih incidenata nego što ima bilo kakvu korisnu svrhu.

Pred kraj gledaocu ostaje utisak da bi junacima filma bilo bolje da su ostali u ludnici, gde ne bi morali da se suocavaju sa neizvesnostima koje obeležavaju stvarnost posleratnog Kosova.

Kod gledalaca na premijeri taj utisak je bio dodatno pojacan nakon što su pozvani da napuste salu 20 minuta pre kraja filma zbog prijave o postavljenoj bombi, što je ilustrovalo neizvesnost svakodnevnog života na dnašnjem Kosovu.

Mada je uložen napor da se premijeri prvog kosovskog igranog obezbedi potreban sjaj i glamur, stvarnost se umešala na nacin koji je konacni rezultat ucinio ne narocito privlacnim.

Mikrofoni korišceni pri prezentaciji filma nisu radili, govori se nisu culi, projekcija je pocela sa crnom trakom po sredini platna, a zbog nenumerisanih mesta mnogi u publici su ostali da stoje.

Film koji se završio evakuacijom bioskopa zbog bombe samo je doprineo opštem utisku o životu u disfunkcionalonoj zemlji koja ceka da eksplodira.

Jeta Džara je direktor lokalnog IWPR projekta BIRN Kosovo,.