Mitrovacki Albanci suoceni sa krizom u zdravstvu

"Znam da mi ne pomazu ove injekcije koje primam jednom nedeljno, ali sta da radim?", kaze snuzdeno jedan sredovecni Albanac, u hodniku jedne stare kuce u juznom delu Mitrovice, naseljenim pretezno albanskim stanovnistvom. U ovoj staroj zgradi nema gde da ni da se sedne, a sa zidova opada malter. Kao i ostali pacijenti, on je primoran da zlovoljno u redu ceka lekara.

Ovaj improvizovani medicinski centar zajedno sa susednom marokanskom poljskom bolnicom pruza ogranicenu zdravstvenu pomoc za oko 250.000 Albanaca. Jedina prava bolnica, smestena u severnom delu grada u kojem zive Srbi, nije dostupna Albancima.

Ovaj grad jedan je od najnestabilnijih delova pokrajine. Posle povlacenja srpskih snaga sa Kosova, Srbi su se iz drugih delova pokrajine sklonili u severni deo ovog grada. Zestoki sukobi medju stanovnistvom doveli su do podele Mitrovice po etnickoj liniji.

Proslog septembra albanski zdravstveni radnici i pacijenti evakuisani su iz bolnice. "Godinama smo tamo radili", kaze bivsi direktor ove bolnice, Sinan Prekazi. "Mnogi od nas su se rodili na severu, tamo su nasi roditelji stekli penzije. Sada, oko 250.000 Albanaca koji ovde zive nemaju ni bolnice ni odgovarajuce medicinske pomoci."

"Svaki dan su nas napadali dok smo isli na posao. Mnogi od nas bili su povredjeni. Tada su se Srbi okrenuli i poceli da se bune da se oni ne osecaju bezbedno - zbog nas!"

"Do prvog ozbiljnog incidenta doslo je 25. septembra, ne od strane nepoznatih ljudi sa ulice vec od nasih kolega, ljudi sa kojima smo saradjivali tolike godine. Napali su nas sa sipkama i kamenjem. Bilo je dosta povredjenih."

Od tada, francuska jedinica KFOR-a ne dozvoljava Albancima da posecuju ovu bolnicu jer im ne mogu garantovati bezbednost. U decembru je administracija UN na Kosovu (UNMIK), postavila Srbima ultimatum: ili da prihvate Albance, ili da ostanu bez UN pomoci. Ovo upozorenje je ignorisano, tako da je pomoc koja pristize ogranicena na lekove i gorivo za generator.

Beograd, medjutim, nastavlja da obezbedjuje novac i opremu ovoj bolnici. Sudeci po tvrdnjama lokalnih radnika Svetske zdravstvene organizacije, Beograd isplacuje vece plate nego UNMIK. Ove plate premasuju primanja zdravstvenih radnika iz centralne Srbije.

U poljskoj bolnici koja je bolje opremljena od improvizovanog medicinskog centra, ljudi u dugim redovima cekaju lekare, pod pogledima marokanskih vojnika.

"Ovo nije bolnica, ali bolje je ista nego nista", kaze jedan mladic dok sedi ispod pocrnelog plafona hodnika na drugom spratu. Da nema belih bluza koje nose uniformisani vojnici, bilo bi tesko zamisliti da je rat zavrsen.

Vojnici ne govore albanski. Pacijenti ne razumeju marokanski. Marokanski lekari su pomalo naucili albanski. Komunikaciju potpomaze sporazumevanje rukama. "Cak i prevodioci imaju problema s nasim jezikom", smeje se jedan Albanac.

Problemi u komunikaciji ucinili su da Albanci osnuju sopstveni improvizovani medicinski centar. U zgradi ima cetiri odelenja: ginekologija, pedijatrija, hirurgija i laboratorija. Nijedno od ovih odeljenja nije adekvatno opremljeno. Nema kreveta za pacijente koji boluju od tuberkuloze ili drugih bolesti. Prosecno, ova bolnica pruza zdravstvenu pomoc za oko 50.000 ljudi mesecno. "Verovatno vam je jasno koliki je haos ovde", kaze Prekazi.

"Ovde je toliki nedostatak prostora da je bilo slucajeva da se majke porode na ulici. Drugi ljudi su umirali, jer nismo stigli na vreme da ih prebacimo u pristinsku bolnicu."

Francuska vlada i "Lekari bez granica" pruzaju deo pomoci, ali jos niko nije pronasao stalno resenje. "Mnoge nevladine organizacije su dosle ovde", kaze Prekazi. "Oni nam pokazu svoje projekte, a onda nestanu."

Adem Ademi je novinar lista "Epoka e Re" iz Pristine.