NA ZAGREBAČKOM SUĐENJU ZA RATNE ZLOČINE SVEDOCI SASLUŠANI POSREDSTVOM VIDEO-LINKA
U Hrvatsku su odbili da dođu zbog toga što strahuju za vlastitu bezbednost.
NA ZAGREBAČKOM SUĐENJU ZA RATNE ZLOČINE SVEDOCI SASLUŠANI POSREDSTVOM VIDEO-LINKA
U Hrvatsku su odbili da dođu zbog toga što strahuju za vlastitu bezbednost.
Na suđenju dvojici hrvatskih generala, koji se terete za ratne zločine, ove sedmice su posredstvom video-linka počeli da svedoče zaštićeni svedoci – oni zbog čijeg je dosadašnjeg neiznošenja dokaza čitav slučaj bio doveden u pitanje.
Devet osoba, čiji identitet nije otkriven kako bi se zaštitila njihova bezbednost, svedočilo je na zatvorenom zasedanju Županijskog suda u Zagrebu. Svoje iskaze – sa kojima javnost neće biti upoznata pre 12. februara – dali su u Beogradu.
Sud je već trebalo da u oktobru i novembru sasluša 28 zaštićenih svedoka, ali se policija suočila sa problemima pri njihovom nalaženju. Neki od njih su odbili da iz Bosne i ostalih zemalja u kojima žive dođu u Hrvatsku.
Reč je o ključnim svedočenjima na suđenju generalima Mirku Norcu i Rahimu Ademiju, koji su optuženi za to da su – septembra 1993., u operaciji „Medački džep“ – jedinicama pod svojom komandom dopustili da počine ratne zločine.
U pomenutoj operaciji, kojom je ponovo uspostavljena kontrola nad uskim pojasom teritorije sa kojeg su Srbi pretili da će Hrvatsku preseći na dva dela, te jedinice su navodno ubile ili teško ranile 29 srpskih civila, te petoricu srpskih zarobljenika.
Hrvatske su snage potom bile prinuđene da kontrolu nad tim područjem prepuste snagama Ujedinjenih nacija, pri čemu su tokom povlačenja navodno opljačkale i spalile srpska sela.
Lokalne organizacije za zaštitu ljudskih prava pohvalile su sud što je napokon pronašao svedoke, ističući da bi problemi sa kojima se on pri tome suočio ubuduće mogli predstavljati korisno iskustvo za lokalne sudove.
Predstavnica nevladine organizacije Documenta, Vesna Teršelić, izjavila je kako je za ova suđenja ključno to što su svedoci pristali da iznesu dokaze, te da bi ovakva hrvatska praksa mogla koristiti „pogotovo onima koje je Haški tribunal prosledio lokalnim sudovima“.
Rekla je i da problemi nastaju ukoliko lokalni tužioci ne stupe u kontakt sa svedocima sa spiska koji je pre početka suđenja podnelo tužilaštvo Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ). Spisak MKSJ-a je u nekim slučajevima načinjen pre više godina, nakon čega se nije nastavilo sa praćenjem svedoka, od kojih su se neki preselili ili čak umrli.
Stav Teršelićeve potvrdio je i Srđan Dvornik iz Hrvatskog Helsinškog odbora (HHO) – jedne od organizacija za zaštitu ljudskih prava.
„Problem izostanka zaštićenih svedoka neće se pojaviti ukoliko neko iz tužilaštva uoči samog suđenja stupi u kontakt sa svedocima i ustanovi da li su živi, gde su sada, koja im je nova adresa, itd,“, izjavio je on za IWPR.
Dodao je da su neki od svedoka optužbe sa suđenja Norac-Ademi tek iz medija saznali da se i od njih očekuje da se pojave na suđenju.
Ove su sedmice – tačnije, 4. februara – hrvatske organizacije za zaštitu ljudskih prava, koje od 2005. prate domaća suđenja za ratne zločine, objavile izveštaj u kojem su konstatovale kako je „većina suđenja za ratne zločine u Hrvatskoj tokom 2007. vođena u skladu sa standardima pravičnosti“.
„Zločini počinjeni od strane hrvatskih snaga takođe su procesuirani uprkos pritisku jednog dela javnosti, ozbiljnog političkog protivljenja i opstrukcije u samim vladinim institucijama“, kaže se u tom izveštaju.
U izveštaju se navodi i to da su dva najzahtevnija aktuelna sudska postupka onaj koji se vodi protiv Ademija i Norca, te onaj u kojem se Branimiru Glavašu i još šestorici optuženika sudi za zločine koji su nad srpskim civilima 1991. počinjeni u Osijeku – jer su „okrivljeni hrvatski generali, i jer je javnost još uvek podeljena oko toga treba li im uopšte suditi“.
Pomenute organizacije su takođe zatražile od svedoka i žrtava da podrže suđenja za ratne zločine, te saopštile da i ljudima koji su osuđeni u odsustvu treba obezbediti pravično suđenje.
Izveštaj su sačinili Centar za mir i ljudska prava, Centar za suočavanje sa prošlošću (Documenta), Građanski odbor za ljudska prava, te Hrvatski Helsinški odbor za zaštitu ljudskih prava.
U protekloj su godini pomenute organizacije pratile 28 suđenja za ratne zločine pred 12 okružnih sudova i sedam žalbenih postupaka pred Vrhovnim sudom.
Goran Jungvirth je izveštač IWPR-a iz Zagreba.
Devet osoba, čiji identitet nije otkriven kako bi se zaštitila njihova bezbednost, svedočilo je na zatvorenom zasedanju Županijskog suda u Zagrebu. Svoje iskaze – sa kojima javnost neće biti upoznata pre 12. februara – dali su u Beogradu.
Sud je već trebalo da u oktobru i novembru sasluša 28 zaštićenih svedoka, ali se policija suočila sa problemima pri njihovom nalaženju. Neki od njih su odbili da iz Bosne i ostalih zemalja u kojima žive dođu u Hrvatsku.
Reč je o ključnim svedočenjima na suđenju generalima Mirku Norcu i Rahimu Ademiju, koji su optuženi za to da su – septembra 1993., u operaciji „Medački džep“ – jedinicama pod svojom komandom dopustili da počine ratne zločine.
U pomenutoj operaciji, kojom je ponovo uspostavljena kontrola nad uskim pojasom teritorije sa kojeg su Srbi pretili da će Hrvatsku preseći na dva dela, te jedinice su navodno ubile ili teško ranile 29 srpskih civila, te petoricu srpskih zarobljenika.
Hrvatske su snage potom bile prinuđene da kontrolu nad tim područjem prepuste snagama Ujedinjenih nacija, pri čemu su tokom povlačenja navodno opljačkale i spalile srpska sela.
Lokalne organizacije za zaštitu ljudskih prava pohvalile su sud što je napokon pronašao svedoke, ističući da bi problemi sa kojima se on pri tome suočio ubuduće mogli predstavljati korisno iskustvo za lokalne sudove.
Predstavnica nevladine organizacije Documenta, Vesna Teršelić, izjavila je kako je za ova suđenja ključno to što su svedoci pristali da iznesu dokaze, te da bi ovakva hrvatska praksa mogla koristiti „pogotovo onima koje je Haški tribunal prosledio lokalnim sudovima“.
Rekla je i da problemi nastaju ukoliko lokalni tužioci ne stupe u kontakt sa svedocima sa spiska koji je pre početka suđenja podnelo tužilaštvo Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ). Spisak MKSJ-a je u nekim slučajevima načinjen pre više godina, nakon čega se nije nastavilo sa praćenjem svedoka, od kojih su se neki preselili ili čak umrli.
Stav Teršelićeve potvrdio je i Srđan Dvornik iz Hrvatskog Helsinškog odbora (HHO) – jedne od organizacija za zaštitu ljudskih prava.
„Problem izostanka zaštićenih svedoka neće se pojaviti ukoliko neko iz tužilaštva uoči samog suđenja stupi u kontakt sa svedocima i ustanovi da li su živi, gde su sada, koja im je nova adresa, itd,“, izjavio je on za IWPR.
Dodao je da su neki od svedoka optužbe sa suđenja Norac-Ademi tek iz medija saznali da se i od njih očekuje da se pojave na suđenju.
Ove su sedmice – tačnije, 4. februara – hrvatske organizacije za zaštitu ljudskih prava, koje od 2005. prate domaća suđenja za ratne zločine, objavile izveštaj u kojem su konstatovale kako je „većina suđenja za ratne zločine u Hrvatskoj tokom 2007. vođena u skladu sa standardima pravičnosti“.
„Zločini počinjeni od strane hrvatskih snaga takođe su procesuirani uprkos pritisku jednog dela javnosti, ozbiljnog političkog protivljenja i opstrukcije u samim vladinim institucijama“, kaže se u tom izveštaju.
U izveštaju se navodi i to da su dva najzahtevnija aktuelna sudska postupka onaj koji se vodi protiv Ademija i Norca, te onaj u kojem se Branimiru Glavašu i još šestorici optuženika sudi za zločine koji su nad srpskim civilima 1991. počinjeni u Osijeku – jer su „okrivljeni hrvatski generali, i jer je javnost još uvek podeljena oko toga treba li im uopšte suditi“.
Pomenute organizacije su takođe zatražile od svedoka i žrtava da podrže suđenja za ratne zločine, te saopštile da i ljudima koji su osuđeni u odsustvu treba obezbediti pravično suđenje.
Izveštaj su sačinili Centar za mir i ljudska prava, Centar za suočavanje sa prošlošću (Documenta), Građanski odbor za ljudska prava, te Hrvatski Helsinški odbor za zaštitu ljudskih prava.
U protekloj su godini pomenute organizacije pratile 28 suđenja za ratne zločine pred 12 okružnih sudova i sedam žalbenih postupaka pred Vrhovnim sudom.
Goran Jungvirth je izveštač IWPR-a iz Zagreba.
