Nas Poslednji Izgubljenu Rat

Tacno 11 nedelja nakon pocetka spektakularne NATO posete Srbiji, vazdusni rat protiv ove male, siromasne i tolerantne zmelje je konacno okoncan, izvestava Radio Televizija Srbije.

O tome je narod obavesten tek u trecem TV "Dnevniku", u sredu uvece, 9. juna oko pola jedanaest uvece. Voditeljica je pocela da se smeska, ocijuka, a onda opet smeska. Koketirajuci sa gledaocima, nije mogla da zadrzi osmeh, nema sumnje, po naredjenu vlasnika drzavne televizije, Socijalisticke partije Srbije.

Najavila je da bombardovanja vise nema. Da je pobedila mirovna politika Srbije i naseg predsednika Slobodana Milosevica. Sve je gotovo, mi smo trijumfovali, sve je 'cool'.

Herojska Vojska Jugoslavije, informisala nas je RTS, se pobednicki povlaci sa Kosova, dok fasticke trupe Novog Svetskog Poretak kukavicki ulaze u svetu srpsku zemlju.

Ovo je vise od pobede, sarmantna voditeljka je objasnila, ovo je kataraza, nirvana. Ovo, dragi gledaoci, je orgazam.

Svakako gledaoci su bili presrecni da cuju da im bombe od dve i po tone nece upadati u kuce. Stavise, spavacemo kao zaklani, a u snu cemo se zahvaljivati nasem predsedniku Slobodanu Milosevicu sto nas je licno branio 77 dana.

Zar je bitno sto je poginulo pet ili sest ili sedam ili osam ili devet ili deset hiljada vojnika i civila? Jer, vidite, UN je na Kosovu. Spanci, Francuzi, Englezi, Nemci, Amerikanci - to smo hteli od samog pocetka. Hteli smo da ucvrste suverenitet Federalne republike Jugoslavije. A glasnogovornik Ministarstva inostranih poslova Nebojsa Vujovic nas je potsetio da smo hteli da nam pomognu da nam se vrate nasi Albanci i da ovde imaju prijatan zivot sa nama.

Gde smo bili? Nigde. Sta smo radili? Nista. Ali koga briga? Vec nekoliko minuta nakon televizijske najave, Beogradom su poceli da odjekuju rafali iz automata, kalasnjikova i uzija. Gradjani zaljubljeni u Slobodanaa Milosevica su odmah izrazili svoju veru u pobedu lakim naoruzanjem i bombama. Pucali su da bi ispoljili svoju ljubav prema mirovnom projektu koji smo nametnuli NATO snagama. Na delu se ostvario cuveni leskovacki grafit: "NATO, predaj se! Izgibosmo!"

Ali sta u stvari slavimo?

Sedi u kola (ako mozes da nadjes benzin) i ne mozes do Valjeva, Uzica ii Nisa. Na sever ili na jug, sve je sruseno. Mostovi vise ne postoje, autoput je deo istorije, energetski sistem u bedaku, a struje nema. Citava zemlja je u rusevinama: cigrlama, cementu i komadicima stakla. Bombama smo vraceni u proslost.

Privreda ne postoji. Optimisti kazu da je preko tri miliona nezaposlenih, a pesimisti se raduju brojci od cetiri miliona. Posta ne funkcionise, novine izgledaju kao fasisticki partijski bilteni, ratno stanje je jos na snazi.

Medjutim, sta je ovo u poredjenju sa sa cinjenicom da je politika naseg predsednika pobedila? Zar nije seksi nemati vodu ali znati da ste nadmudrili NATO?

Vec smo opsednuti zimom, u kojoj nema gasa, nema grejanja. Vec perverzno gledam parket i razmisljam: sa koje strane - tamo negde u januaru oko mog rodjendana - cu poceti da ga lozim? Nema sta da nas greja osim nase ljubavi prema predsedniku i Kosovu.

Nasa vojska se povlaci sa Kosova u zemlju koja nema nijednu prezivelu kasarnu. Gde ce nervozni, besni, ljuti, depresivni vojnici koji su 77 dana molili Boga da in ne pogodi NATO-paketic? Docekacemo ih u nase domove, da organizuju teritorijalnu odbranu sa prozora solitera.

Nocna pucnjava je zastrasujuca - manja tonaza ali veci haos (i alkohol) od NATO-a. Ali jutro je zaista strasno. Na radiju najveselija muzika, novine su u ekstazi od izvestaja o miru. Niko ne pominje poginule, ranjene, nestale vojnike. Sunce je isto, nebo je jos uvek plavo. Ali je osecanje sivo: poraz, ponizenje, jos jedna ocena u ratnoj knjizici ucenika Slobodana Milosevica. Nas poslednji izgubljeni rat.

Rat od 77 dana je izmisljen da bi se izgubio. Svoju poentu je imao u trenutku prekida: radost zbog prestanka bombardovanja zasenila je price o velicanstvenim uspesima rezima. Ko ce se prisetiti onih dana kada je mesecna plata od 20 nemackih maraka izgledala kao fantazija, kada prizori srusenih kuca, bolnica i fabrika obezbedjuju nasu moralnu snagu.

Niko nije cuo izjave sa Zapada da Srbija nece primiti finansijsku pomoc sve dok Milosevic ostane na vlasti. Omamljeni mirom, masuci plakatima naseg predsednika i uz izvestaje da se Kosovo odbranilo, mi, zombiji Jugoslavije, znamo da smo Najbolji, Najjaci, Najpametniji, Najvoljeniji. Samo je pitanje vekova kada ce nam to svet priznati.

Vidimo se u sledecem ratu.

Pisac je kolumnista iz Beograda cije ime se ne objavljuje.