„Nesrazmerni“ napadi bosanskih Srba na Sarajevo
Bivši međunarodni posmatrač izjavio je da je gađanje civilnih ciljeva imalo razmere kakve pre toga nije doživeo.
„Nesrazmerni“ napadi bosanskih Srba na Sarajevo
Bivši međunarodni posmatrač izjavio je da je gađanje civilnih ciljeva imalo razmere kakve pre toga nije doživeo.
Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 651, 25. jun 2010.)
Nekadašnji vojni posmatrač Ujedinjenih nacija rekao ove sedmice tužiocima da su neka dejstva snaga bosanskih Srba bila „potpuno nesrazmerna“.
Reč je o penzionisanom australijskom generalu Džonu Vilsonu (John Wilson), koji je svedočio na suđenju bivšem predsedniku bosanskih Srba, Radovanu Karadžiću, optuženom za organizovanje artiljerijske i snajperske kampanje protiv Sarajeva, u kojoj je za 44 meseca ubijeno oko 12,000 ljudi.
„Dejstva po civilnim ciljevima imala su razmere kakve pre toga nisam doživeo“, kazao je Vilson, koji se 12 meseci borio u vijetnamskom ratu, da bi kasnije bio angažovan u misijama UN-a u Libanu i Jerusalimu.
„Koje snage su sudelovale u tako intenzivnim dejstvima?“, pitala je tužiteljka En Saderlend (Ann Sutherland).
„Ta sveobuhvatna borbena dejstva provodile su srpske snage“, odgovorio je Vilson, koji je od marta do juna 1992. bio glavni vojni posmatrač Zaštitnih snaga UN-a (UNPROFOR), lociranih u Sarajevu.
Međutim, tokom unakrsnog ispitivanja, Karadžić je u više navrata osporavao Vilsonove ocene, tvrdeći da su snage bosanske vlade zauzele položaje nadomak objekata UN-a.
„To je tačno“, odgovorio je Vilson. „Nakon što smo uputili prigovor nadležnim vlasitima, to oružje je bilo udaljeno.“
Karadžić je, pak, konstatovao kako je to oružje bilo u više navrata uklanjano i vraćano, ali je Vilson rekao kako mu nije poznato da se to dešavalo.
„Ta priča o tome kako [vojska bosanske vlade] postavlja oružje na neprikladna mesta ili razmešta minobacače po gradu ignoriše činjenicu da je odgovor koji je usledio [od strane vojske bosanskih Srba] bio u potpunosti nesrazmeran . . . pretnji koju je izazvala spomenuta aktivnost“, kazao je Vilson.
„Ja nisam vojnik i ne znam ništa o vojnim insitucijama, [ali] u čemu bi se sastojao srazmeran odgovor?“, pitao je Karadžić.
„Morate biti sigurni da je sila koju koristitie srazmerna pretnji i prikladna tim konkretnim okolnostima“, odgovorio je Vilson.
Dodao je i da, ukoliko već postoji sukob koji podrazumeva visok rizik od civilnih žrtava, nije naodmet ni to da vojska angažuje advokata specijalizovanog za međunarodno pravo i tretman civila u ratu – kako se navodi i u Ženevskoj konvenciji.
„Ne znam da li su srpske snage angažovale [advokata], ali dokazi govore da nisu“, kazao je Vilson.
Karadžić je ostao pri tome da je učinio „sve“ da „spase i sačuva civile“.
„Smatrate li da nisam ulagao takve napore?“, upitao je.
„U mnogo navrata kada Vam je . . . bilo postavljano pitanje postupanja prema civilima, kao i pitanje granatiranja grada, Vaš uobičajen odgovor glasio je da ste bili isprovocirani ili da to radite u odbranu srpskog naroda“, odgovorio je Vilson, primećujući da Karadžić nikada nije negirao dešavanja u gradu.
„Moj odgovor je da ste Vi s vremena na vreme [pokazivali] volju da povedete računa o civilnom stanovništvu“, nastavio je Vilson. „Ali je Vaš odgovor u principu bio taj da operativno delujete radi zaštite srpskog naroda.“
Karadžić tvrdi i da je haški optuženik Ratko Mladić, koji je komandovao vojskom bosanskih Srba, „činio napore da spreči žrtve“.
„Ne, sasvim suprotno“, odgovorio je Vilson. „Čini se da je on poduzimao akcije koje su izazvale pogibiju velikog broja ljudi.“
Karadžić se pozvao na presretnuti telefonski razgovor od 25. maja 1992. i citirao Mladićeve reči: „Ne želim da ubijam ljude, da razaram grad.“
Vilson je ispričao kako se i lično sastao sa Mladićem 25. maja 1992. – dakle istog onog dana kada je vođen pomenuti razgovor – u nameri da raspravi pitanje povlačenja vojnika Jugoslovenske Narodne Armije (JNA) iz Sarajeva.
„On je rekao da će, ukoliko kasarne ne budu evakuisane u roku od tri dana, srušiti grad“, kazao je Vilson. „A u gradu je bilo dosta civila. Kako se ispostavilo, on je svoju pretnju realizovao 28. maja, izvodeći najstrašniji napad.“
„Stavite se u Mladićevu poziciju“, kazao je Karadžić, podižući glas i naglašeno gestikulirajući rukama. „Ako biste imali tri masakra nakon što su Vam garantovali bezbedno povlačenje . . . da li biste upozorili predsednika da ne dozvoli da se to ponovo desi?“
Predsedavajući sudija O-Gon Kvon (O-Gon Kwon) je primetio da se tim pitanjem od svedoka zahteva da spekuliše i sugerisao okrivljenom da nastavi.
Pre toga je Vilson govorio o onome što je lično doživeo prilikom jednog artiljerijskog napada, izvedenog 14. maja 1992. u okolinu Dobrinje, gde je tada boravio.
„Mogu da govorim samo o onome što sam video“, rekao je on sudu. „Najveći deo dana proveo sam u kupatilu, ležeći na podu, jer su mi u stan uletali šrapneli. U pitanju je bio veoma težak artiljerijski napad.“
„Kako ste znali ko su Srbi, a ko Muslimani?“, pitao je Karadžić.
„Srbi su bili ljudi u uniformama koji su imali podršku tenkova“, rekao je Vilson. „Muslimani su bili u običnoj odeći i sa puškama.“
Dodao je i da je na stepeništu svoje zgrade razgovarao sa ljudima koji su se predstavili kao vojnici bosanske vlade.
„Rekli su mi . . . kako štite to područje“, kazao je Vilson. „Video sam ko napada – bio je to dobro organizovan i kvalitetan pešadijski napad. To je iziskivalo obuku.“
Karadžić je potom pitao Vilsona da li je i sa srpskim vojnicima razgovarao o tome „ko vrši napade“.
„Ne, oni su pucali na mene“, odgovorio je Vilson. „Nisu hteli da razgovaraju.“
„Hoćete da kažete da su Srbi pucali na Vas, a Muslimani nisu?“, pitao je Karadžić.
„Da, to želim da kažem“, rekao je Vilson.
„Smatrate li sebe dobro informisanim i nepristrasnim?“, upitao je Karadžić.
„Da, sebe zbilja smatram iskreno nepristrasnim“, odgovorio je Vilson. „Svi imaju predrasude, ali sam se ja kao profesionalac odista veoma trudio da budem nepristrasan.“ Karadžić je potom od Vilsona zatražio da pred sudom „navede“ jednu od svojih predrasuda.
„Mogu Vas uveriti da nemam nikakvih predrasuda prema Srbima“, kazao je on. „Oni su, nažalost, učestvovali u lošoj politici koju su vodili loši političari.“
Tokom unakrsnog ispitivanja, Karadžić je Vilsonu postavljao veoma podrobna pitanja o konkretnim položajima sa kojih se u gradu pucalo, kao i o tome koje su nacije naseljavale koji kvart.
Vilson je u više navrata rekao kako ne raspolaže „podrobnijim znanjem“ o geografiji Sarajeva, niti o etničkom sastavu tog grada. Karadžić je postavio i nekoliko pitanja o onome što se tokom maja 1992. dešavalo dok je Vilson bio nekoliko dana odsutan iz regiona, o čemu je svedok malo toga mogao da kaže.
„Kakao je moguće da ne znate sve o tome?“, uzviknuo je u jednom trenutku Karadžić.
A kasnije je rekao: „Odustajem. Postoji barem 100 ključnih činjenica koje je morao da zna s obzirom na važnu funkciju koju je obavljao!“
„Jedan vojni savetnik ne mora da zna sve činjenice, on samo mora da zna gde će ih pronaći“, rekao je Vilson. „Nisam podrobno poznavao svaki događaj, ono što se dešavalo svakog dana trajanja sukoba . . . bilo je mnogo nepoznanica i mnogo nejasnih pitanja.“
Suđenje se nastavlja iduće sedmice.
Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.
