„Nisu znali i ništa nisu videli“ u Srebrenici
Svedočeći na suđenju Karadžiću, lokalni zvaničnici negiraju da su znali za masovna ubijanja koja su izvršena 1992. i 1995.
„Nisu znali i ništa nisu videli“ u Srebrenici
Svedočeći na suđenju Karadžiću, lokalni zvaničnici negiraju da su znali za masovna ubijanja koja su izvršena 1992. i 1995.
Piše: Goran Jungvirth iz Zagreba (TU br. 780, 15. mart 2013.)
Dvojica bivših zvaničnika bosanskih Srba posvedočila su ove sedmice da su za sve zločine koji su nad ne-Srbima počinjeni na području opštine Bratunac krive paravojne jedinice.
Braća Branimir i Aleksandar Tešić pojavila su se u Tribunalu kao svedoci odbrane na suđenju ratnom predsedniku bosanskih Srba, Radovanu Karadžiću, koji zastupa samog sebe i vodi vlastiti dokazni postupak.
Tužioci navode da je Karadžić, kao neko ko je u periodu od 1992. do 1996. bio predsednik samoproglašene bosanske Republike Srpske (RS), odgovoran za zločine genocida, progona, istrebljenja, ubijanja i prisilnog raseljavanja, koji su „doprineli ostvarivanju cilja – trajnog raseljavanja bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata sa teritorije na koju su pravo polagali bosanski Srbi“.
Karadžić se tereti i za planiranje i nadziranje opsade Sarajeva, koja je trajala 44 meseca i u kojoj je ubijeno skoro 12,000 ljudi; kao i za masakr koji je nad oko 8,000 muškaraca i dečaka u julu 1995. počinjen u Srebrenici.
Kada je reč o opštini Bratunac, Karadžić je optužen za smrt najmanje 12 ljudi u selu Hranča, kao i najmanje 65 muškaraca u selu Glogova, početkom maja 1992. Osim toga, pripisuje mu se i odgovornost za ubijanje oko 50 ljudi koji su od 10. do 16. maja bili zatočeni u bratunačkoj školi Vuk Karadžić.
Tokom unakrsnog ispitivanja, tužioci su obojicu braće suočili sa činjenicom da su bili prisutni u Bratuncu u vreme kada su snage bosanskih Srba „čistile“ to područje i počinile brojne zločine nad ne-Srbima, uključujući i ubistva.
Braća Tešić su negirala da su lokalne srpske vlasti na bilo koji način povezane sa zločinima, tvrdeći kako su tek kasnije saznali da odgovornost za ta zlodela snose pripadnici paravojnih formacija.
Prema iskazima drugih svedoka u ovom slučaju, Branimir Tešić – koji je u to vreme bio zamenik komandanta policije u Bratuncu – sudelovao je u akciji okupljanja ne-Srba iz opštine i njihovom odvođenju na lokalni stadion. Žene, deca i starije osobe odvezeni su autobusima, dok je nekoliko stotina muškaraca odvedeno u školu Vuk Karadžić, gde su držani kao zarobljenici.
Iako je priznao da je bio tamo, policajac Tešić je rekao kako nije video da muškarce razdvajaju od žena, dece i starijih. On tvrdi da su oni na stadion došli „uglavnom dobrovoljno“.
Tužilaštvo navodi da je Tešić, kao viši policijski službenik, morao biti upoznat sa onim što se dogodilo sa ljudima koji su bili zatočeni nedaleko od policijske stanice – što je svedok uporno negirao. On je kazao da policiji nije bilo dopušteno da se meša u ono što je vojska činila sa zarobljenicima.
„Ponavljam, bilo nam je naređeno da se ne mešamo u rad [lokalne] Teritorijalne odbrane, koja je bila u nadležnosti oružanih snaga JNA [Jugoslovenska Narodna Armija]“, kazao je svedok.
Branimir Tešić je tvrdio da policijske snage bosanskih Srba nisu sudelovale u etničkom čišćenju počinjenom na području Bratunca.
Prema njegovom svedočenju, lokalna je policija upravljala samo saobraćajem – kako 1992., kada su sa tog područja autobusima bili odvođeni ne-Srbi, tako i u julu 1995., kada su srpske snage preuzele kontrolu nad Srebrenicom, koja je desetak kilometara udaljena od Bratunca.
U danima nakon što su zauzele Srebrenicu, snage bosanskih Srba ubile su preko 7,000 bošnjačkih muškaraca i dečaka.
Tužilaštvo je insistiralo na tome da je Tešić 1995. morao biti upoznat sa sudbinom muškarca i dečaka iz Srebrenice, pošto je u autobusima koji su zarobljenike odvozili na lokacije gde su pogubljeni bilo i policajaca iz bratunačke stanice policije.
Tešić je to negirao, rekavši da zadatak policije nije bio taj da obezbeđuje autobuse sa više hiljada zarobljenika iz Srebrenice, koji su 13. jula 1995. prenoćili u Bratuncu. Policija je bila zadužena samo za obezbeđivanje njihovog prolaska do Kravice i Konjević Polja.
Iako je priznao da je 12. jula 1995. bio u Potočarima – gde je više hiljada Bošnjaka pobeglo nakon zauzeća Srebrenice – Tešić je negirao da je video kako dečake i muškarce razdvajaju od porodica.
„Nisam video samo žene i decu; bilo je i muškaraca. Tamo sam bio samo na početku, kada su ljudi ukrcavani u prve autobuse. U Potočarima sam boravio vrlo kratko – nepunih 30 minuta – da bih se potom vratio u svoju policijsku stanicu. Bio je to prvi dan dolaska Muslimana u Potočare“, rekao je on, pobijajući navode svedoka-insajdera, policajca Dragana Neškovića, koji je tvrdio da je zajedno sa Tešićem „video patnju i nevolju ljudi kojima nije mogao da pomogne“.
Branimirov brat, Aleksandar Tešić, bio je član Kriznog štaba bosanskih Srba u Bratuncu.
Aleksandar Tešić je, poput svog brata, sudu rekao kako lokalne vlasti nisu krive za ubijanje ne-Srba u Bratuncu; to su, po njegovim rečima, učinile paravojne jedinice.
On je rekao i da je, nakon što se saznalo za odgovornost paravojnih formacija, krizni štab odlučio da ih zabrani na tom području.
Tužilaštvo je svedoka podsetilo na to da su lokalne vlasti te dobrovoljce proterale tek nakon što su postali pretnja Srbima, jer su bili skloni pljačkanju imovine; kao i na to da su oni sarađivali sa vojskom i policijom u progonu ne-Srba.
Tužilac Džulijan Nikols (Julian Nicholls) kazao je kako je teško poverovati u to da, kao istaknuti opštinski zvaničnik, Tešić nije bio upoznat sa događajima u svom gradu. Naposletku, mogao je – po tužiočevim rečima – čuti i hice ispaljene prilikom ubijanja zarobljenika u školi Vuk Karadžić.
Aleksandar Tešić je nastavio da negira da je išta znao o događajima iz maja 1992., premda je u to vreme boravio u obližnjoj opštinskoj zgradi.
„Kasnije sam čuo da je bilo nekih zarobljenika. Nisam za to čuo toga dana ili narednog, već posle nekoliko dana, jer je to bilo nemoguće sakriti“, kazao je on. „Oni koji su želeli da znaju i koji su prolazili pokraj škole verovatno su znali. Ja nisam išao tamo i ništa nisam video.“
Međutim, kada su u pitanju događaji iz 1995., svedok je priznao da je 14. jula – dan nakon što je tamo bilo ubijeno 1,000 zarobljenika iz Srebrenice – ispred skladišta u Kravici video veliku gomilu leševa.
„Mislim da je tamo bilo između 200 i 300 leševa na gomili visokoj metar i po. Izdaleka je to ličilo na gomilu drva. Tako je to izgledalo. Kad sam prišao bliže, video sam da su to ljudski leševi. Prošli smo polako pokraj njih. Bilo je strašno; utisak je bio užasan“, prisetio se svedok.
On je rekao kako se plašio da se obrati brojnim naoružanim srpskim vojnicima, te kako je žurio da regrute za koje je bio zadužen prebaci u Zvornik.
Tešić je negirao da je kao opštinski zvaničnik i lokalni predstavnik ministarstva odbrane bosanskih Srba neizbežno trebalo da bude upoznat sa radnjama koje su preduzete kako bi se prikrila masovna ubijanja u Srebrenici.
„Dugo nisam znao ništa o tome. Nisam znao ni odakle [su leševi bili premešteni], niti gde [su leševi sklonjeni]“, kazao je on. „Ja radije nisam znao i nisam video neke stvari.“
Suđenje se nastavlja naredne sedmice.
Goran Jungvirth je saradnik IWPR-a iz Zagreba.
