Nostalgija za Titovim izgubljenim svetom

Kacusa Jasari, predsednica Socijaldemokratske partije Kosova, ima lepe uspomene na dane kada je nosila stafetu za pokojnog jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita.

Kao istaknuti albanski politicar u komunistickom rezimu, ona je imala tu cast da nosi stafetu sa porukom omladine bivse Jugoslavije za predsednika koja je prosla kroz citavu zemlju – od Slovenije na severu do Kosova i Makedonije na jugu.

Vrhunac je bilo urucivanje stafete predsedniku na prepunom stadionu Jugoslovenske narodne armije, JNA, u Beogradu na njegov rodjendan 25. maja. "Proslava Titovog rodjendana se savrseno slagala sa obrazovanjem koje smo sticali u to vreme", priseca se Jasarijeva. "Bila je to proslava za sve – praznik mladosti."

Stavovi Jasarijeve o Danu mladosti nisu toliko neobicni kako bi to mnogi pomislili. Mada su cetiri od sest bivsih jugoslovenskih republika postale nezavisne drzave, a Kosovo – koje je jos uvek deo Srbije – ocajnicki zeli da stekne nezavisnost, mnogi stanovnici bivse federacije, pogotovo oni stariji i sa siromasnijeg juga, prisecaju se Jugoslavije sa nostalgijom.

Za njih je to bilo vreme kada je hrane i posla bilo u izobilju, kada je stopa kriminaliteta bila niska, kada etnicke razlike nisu bile bitne, a teske politicke odluke su prepustane marsalu Titu, ciji je ozbiljan lik posmatrao svet sa hiljada portreta okacenih u kancelarijama, zeleznickim stanicama, prodavnicama i privatnim kucama.

"U Titovo vreme sam bio bogat. Bilo je fabrika i zanatskih radnji – imali smo posla, imali smo sve", priseca se 84-godisnji Mehdi Sabani iz Pristine. "Zivotni standard je bio znatno bolji", dodaje Osman Krasnici, star 62 godine, takodje stanovnik glavnog grada Kosova. "Sa tadasnjom malom platom ste mogli da izgradite sebi kucu – danas to ne mozete da uradite."

Kosovo je bilo najmanje jugoslovensko iz prostog razloga sto je bilo najmanje slovensko. "Albanci su bili manje vezani za Jugoslaviju u odnosu na druge narode jer jedini nisu bili Sloveni. Sve sto nam je bilo zajednicko je bila komunisticka ideologija, koja je bila manje licna nego sto bi to bio zajednicki jezik, kultura i vera", kaze Jasarijeva.

Medju susednim Slovenima u Makedoniji, gde su stanovnici dobili ne samo radna mesta i hranu vec i svoju republiku, naklonost prema Titu je znatno jaca. Mada je sveprisutno Titovo ime uklonjeno sa vecine ulice i trgova u bivsoj Jugoslaviji, u makedonskoj prestonici, u Skoplju, najveca i najelitnija skola jos uvek nosi naziv "Josip Broz Tito", a svakoga 25. maja mu odaje postu folklornim plesom i buketima cveca.

Za mnoge Makedonce se nezavisnost opterecena siromastvom pokazala kao losom zamenom za lagodniji zivot u velikoj slovenskoj federaciji. "Nije bilo podele na bogate i siromasne, svako je mogao priustiti sebi da ide u skolu, da ima sopstveni dom i posao", tvrdi Makedonka Jancevska, stara 62 godine, uciteljica makedonskog jezika u penziji.

"Patriotizam se podsticao na jednoj siroj osnovi; to je tada znacilo postovanje specificnosti svih nacionalnosti koje su cinile Jugoslaviju."

"Zivotni standard koji smo imali pruzao nam je ekonomsku sigurnost i mnoge socijalne beneficije", priseca se Petar Mojsov, star 46 godina, racunovodja iz Makedonije. "Svako je mogao da priusti sebi stan i kola. Putovao sam u Italiju u kupovinu. Isao sam u Grcku kad god bih to pozeleo."

Tose Nackov, elektricar, seca se kada bi citavo stanovnistvo gradova u Makedoniji izaslo na ulice da pozdravi rodjendansku stafetu koje su omladinci poput Kacuse Jasari sa Kosova nekada ponosno nosili.

"Nestrpljivo smo iscekivali dan kada bi stafeta trebalo da stigne u nas grad", kaze Nackov. "To je bilo poput praznika, a svi mi bi se okupili na trgu da je docekamo i ispratimo na put u susedni grad."

Uspomene na Tita su tako jake u Makedonije da je prosle godine Slobodan Ugrinovski osnovao novo udruzenje za proslavljanje i cuvenje uspomene na njegov zivot. Oko 6.180 clanova ovog udruzenja odlazi na putovanja radi posete (nekolicini) institucija koje jos uvek nose Titovo ime, te da bi obisli najvaznija mesta – Titov grob u beogradskoj Kuci cveca i njegovo rodno selo Kumrovec u Hrvatskoj.

Kao i Makedonci, nesrecni stanovnici ratom opustosene, ekonomski ruinirane Bosne i Hercegovine ne mogu odoleti, a da ne uporede zivot pod Titom sa onim sto imaju sada. Titovo ime, po pravilu, Bosance asocira na "dobra stara vremena".

Kult Josipa Broza Tita ne bledi. Stavise, sve je snazniji. Kada su vlasti nedavno pokusale da preimenuju glavnu ulicu u Sarajevu u Ulicu Alije Izetbegovica, prvog bosanskog predsednika u nezavisnoj drzavi, Sarajlije su krenule u akciju, postavljajuci bilbord nasred bulevara sa Titovom slikom i sloganom "Ovo je Ulica Marsala Tita". Vise meseci nakon sto je inicijativa propala, ovaj bilbord je jos uvek na istom mestu.

"Mladi se okrecu Titu jer on personifikuje prosperitet", kaze Adnan Koric, clan bosanskog udruzenja posvecenog uspomeni na Josipa Broza Tita. "Oni znaju da smo samo u Titovo vreme neprestano napredovali citavih 45 godina u svakoj oblasti drustvenog i ekonomskog zivota."

Koric veruje da Bosanci zude za vremenom kada im nisu bile potrebne razlicite valute i vize da bi se kretali podrucjem koje je nekada bilo jedinstvena teritorija. "Sada ne mozete da potrosite pun rezervoar benzina vozeci u jednom smeru, a da prethodno ne pribavite sest viza", sali se Koric.

U Sarajevu se Titov lik vratio iz podruma i prodavnica polovne robe u popularne barove i restorane. U baru koji se zove "Tito", popularnom studentskom sastajalistu, zidovi su prekriveni predmetima i fotografijama iz Titovog vremena dok konobari nose uniforme sa jos uvek prepoznatljivim Titovim potpisom. "Dolazim ovde da razmisljam i zivim u proslosti", kaze 26-godisnji Amel. "Ma sta neki govorili, nasa proslost je bila svetlija od nase buducnosti."

Dok su Bosna i Makedonija izgubile puno, a stekle malo od raspada Titove Jugoslavije, uspomene su nesto manje ruzicaste u susednoj Srbiji i Hrvatskoj. Za vreme vladavine Slobodana Milosevica, duze od jedne decenije, Tito je u Srbiji demonizovan kao hrvatski neprijatelj koji je doprineo srpskom slomu u bivsoj Jugoslaviji.

Medjutim, cak i u Srbiji, razocarenja iz prosle decenije, ukljucujuci izgubljene ratove i sunovrat zivotnog standarda, navelo je mnoge da promene misljenje. Misa Djurkovic iz beogradskog Instituta za evropske studije kaze da sve snaznija nostalgija za Titovim vremenom ne proistice samo iz zala za dobrim zivotnim standardom.

"Ceznja za [starom Jugoslavijom] je takodje zudnja za redom i dostojanstvom", kaze on. "Nasa 'mekana' komunisticka diktatura je, ipak, predstavljala dobro utemeljen sistem u kome nije bilo pljacki, haosa i anarhije koji su sada uobicajeni, sto je zalosno."

Djurkovic veruje da se ova vrsta nostalgije prosirila i na mladje generacije. "Mladi danas u jugonostalgiji vide instrument protesta protiv trulog zavestanja devedesetih koje su nasledili."

Svakako, ne postoje naznake da ce Kuca cveca zatvoriti svoja vrata hodocasnicima, mada se ovom mestu posvecuje manje paznje i brige nego sto je to bio slucaj u osamdesetim, kada su inostrane diplomate i sefovi drzava redovno dolazili na Titov grob da odaju postu.

Iako krunisane glave i predsednici drzava vise ne prolaze pored Titovog mauzoleja, ratni veterani, clanovi komunistickih partija i nevladinih organizacija se iznova uvek vracaju na rodjendan pokojnog predsednika. Svetlana Ognjanovic, portparol Kuce cveca, rekla je da ocekuje do 2.000 ljude za ovogodisnju komemoraciju, ukljucujuci veliku grupu slovenackih "Andela pakla" (slovenacki motociklisti redovno posecuju Titov grob svake godine od jos od 2000.).

Predsednik nevladine organizacije "Centar Tito", penzionisani armijski general Stevan Mirkovic takodje obelezava Dan mladosti vecerom na kojoj se sluzi vojnicki pasulj, a najstarijem clanu, samom Mirkovicu, ce jedan omladinac i jedna omladinka uruciti stafetu mladosti. A na krajnjem severu Srbije, Blasko Gabric, je otisao najdalje, koliko se god moglo, u svojoj kampanji da obnovi uspomenu na Tita, otvarajuci tematski park pod imenom "Jugolend" ("Yugoland") u blizini pogranicnog grada, Subotice.

Mini-Jugoslavija ima nekoliko geografskih atributa bivse Jugoslavije, ukljucujuci brdo nazvano po najvisem planinskom vrhu Triglavu u Sloveniji. Stare zastave sa crvenom zvezdom se vijore pored ulaza, a Titove slike se nalaze na svakom zidu prikazujuci ga kako lovi, svira klavir, cita, plese i u poseti stranim drzavama. Blasko cak izdaje dokumenta o drzavljanstvu za Jugolend, i do sada ih ima 2.500.

Blaskic kaze da je ukidanje imena "Jugoslavija" – zlocin. "Vlada [Srbije i Crne Gore] je ubila ime najbolje zemlje – Jugoslavije, sto je poslednja stvar koja nas je podsecala na bivsu Jugoslaviju, ne pitajuci ljude za njihov pristanak", kaze on. "Ja sam morao da ga sacuvam za sve jugonostalgicare koji mogu da dodju ovde i uzivaju u uspomenama na Titovo vreme."

Mada Draskic tvrdi da su posetioci svih starosnih uzrasta, fotografije sa proslava odrzanih u Jugolendu ukazuju da je jugonostalgija fenomen koji se pretezno odnosi na sredovecne i starije ljude.

Medju mladim ljudima iz svih republika, interes za Tita je mali ili je ogranicen na ironicni kult poput bivsih istocnih Nemaca koji s ironijom proslavljaju svoju komunisticku proslost vozeci trabante i noseci bedzeve sa komunistickim sloganima.

Aca Bogdanovic, star 32 godine, iz Beograda, je rekao da Tita postuje "jer je bio najveci hedonista dvadesetog veka" – sto tesko da je vrsta komplimenta koji bi pravi privrzenici cenili. Ova vrsta ironicne ocene je jednako upadljiva u Titovoj maticnoj republici – Hrvatskoj, gde je ostalo malo onih koji su verni njegovim politickim idejama, dok znatno brojniji mladji ljudi uzivaju eksperimentisuci sa titoistickim motivima.

"Uglavnom mladi kupuju ove majice – oni koji nisu cak ni bili rodjeni kada je Tito umro!" primecuje prodavac iz Osijeka, na severoistoku Hrvatske, pokazujuci na gomilu majica sa Titovim likom.

Mada se uglavnom neki stariji ljudi mogu uistinu opisati kao pravi jugonostalgicari, smatra zagrebacki sociolog Drazen Lalic, sve veci interes za Tita licno i za zemlju kojom je nekada vladao proistice iz cinjenice da Hrvatska sada ima opusteniji odnos prema svojoj drzavnosti nego sto je to bio slucaj pre deset godina.

"Nakon sto smo godinama slusali da mi iskljucivo pripadamo mediteranskoj i centralnoevropskoj kulturi, sada se suocavamo sa cinjenicom da Hrvatska takodje pripada balkanskom kulturnom krugu", kaze Lalic.

"Jugonostalgija postoji, ali ljudi ne zale za Jugoslavijom kao svojom bivsom drzavom", kaze Milanka Opacic iz Socijaldemokratske partije. "Oni zale za kvalitetom zivota koji su tada imali. Smatraju da im je bilo znatno bolje, da su bili bezbedniji, da su imali bolji zivotni standard i bolju zdravstvenu zastitu nego sto je to sada slucaj."

Prosta je cinjenica da jugonostalgija vise ne izaziva antagonizam jer niko ozbiljno ne veruje da ce Jugoslavija ponovo biti uspostavljena. U Hrvatskoj, dok zemlja grabi ka Evropskoj uniji, Jugoslavija se smatra delom proslosti – neuspesnim projektom koji se ne moze i nece restaurirati. Usled toga, jugonostalgicari se u Hrvatskoj sada pre smatraju romanticarima nego neprijateljima drzave, kako su nekad nazivani za vreme vladavine hrvatskog nacionalistickog lidera Franje Tudjmana.

Markus Taner je urednik/instruktor obuke IWPR-a; Dino Bajramovic je urednik za kulturu sarajevskog nedeljnika "Slobodna Bosna"; Vladimir Sudar je novinar beogradskog nedeljnika "Reporter"; Mitko Jovanov je novinar makedonskog dnevnog lista "Dnevnik"; a Muhamet Hajrulahu, Drago Hedl i Tanja Matic su redovni saradnici IWPR-a.