Odlazak Iz Subotice

Dok Vojske Jugoslavije povlaci tenkove i tesku artiljeriju iz Subotice, grada na jugoslovenskoj granici sa Madjarskom na severozapadu Vojvodine, njegovi stanovnici se pitaju da li bi i oni trebalo da budu u pokretu - ne u pravcu Srbije, vec ka inostranstvu.

Vecina ljudi u ovom multietnickom gradu, koji ima 100.000 stanovnika, a najvise Madjara zatim Srba pa Hrvata, oseca olaksanje sto se rat zavrsio. Medjutim, malo njih vidi neku perspektivu u ostajanju.

Iako je ovo grad u kome zivi nekoliko etnickih grupa, medju njima nije bilo nacionalnog trvenja, osim sto su prvih dana bombardovanja razbijene privatne radnje retkih Albanaca koji su ziveli u gradu. Ipak, ljudi su napustali grad za vreme bombardovanja. Sada, i kad je rat stao, oni odlaze.

"Otici cu i ja. Nekada sam ucestvovao na antirezimskim protestima, sada sam prestao da se nadam da ce biti bolje ", kaze Kristijan Bartus, dvadesetosmogodisnji gradjevinski inzenjer i asistent na Gradjevinskom fakultetu u Subotici. Kristijan je tipican predstavnik mlade obrazovane populacije u Srbiji koji ne krije nezadovostvo kvalitetom zivota i politickom situacojom.

Slicno misli i mlada lekarka u Subotici koja zeli da ostane anonimna: "Zaista bih volela da vidim perspektivu, ali mi se cini da se ni za naredne dve-tri godine nece nista promeniti. Zivim sa deckom i od nasih plata mozemo sebi da priustimo samo osnovne stvari. Ja sam za odlazak", kaze ona.

Njena prijateljica, uciteljica, pocela je nedavno da se bavi svercom u susednoj Madjarskoj kupuje robu koju prodaje u Srbiji - da bi sastavila kraj sa krajem. Na to ju je primorala mizerna uciteljska plata koju je primila tek ovih dana, sa zakasnjnjem od cetiri meseca.

"Po jednoj 'sverc turi' zaradim oko 80 DEM, sto je skoro jednomesecna uciteljska plata. Ali ja ipak nisam svercer I mislim da treba da odem", kaze ona.

Gradjani Subotice su bili uvereni da ce ovaj grad biti postedjen NATO bombardovanja, jer su se, kako kazu, " poslednjih deset godina drzali opoziciono prema rezimu u Srbiji". Savez vojvodjanskih Madjara je zakazao protest za sredu, 14. jul. Kao i na protestima koji se odrzavaju sirom zemlje, i oni ce traziti smenu rezima i demokratizaciju Srbije.

I zaista, prvih 22 dana NATO bombardovanja, stanovnici Subotice su bili postedjeni. Medjutim, 23. dana bombardovanja, na grad su ispaljene cetiri rakete.

Jozef Kasa, gradonacelnik Subotice, republicki poslanik i lider Saveza vojvodjanskih Madjara uputio je tada potestno pismo pismo Vladi u Madjarskoj, koja je uoci rata postala clanica NATO.

"Multinacionalna multikonfesionalna Subotica je uporiste demokratskog preobrazaja zemlje i kao takva nikako nije zasluzila sudbinu kakva ju je zadesila," on je napisao. Kasine recii nisu pomogle, a Subotica je jos sedam puta napadnuta iz vazduha.

Poginula je jedna, a ranjeno vise osoba u napadima u kojima je nanesena materijalna steta koja se procenjuje na milion maraka. Medju najvecim gubicima je unistenje emisione opreme Radio Subotice.

Ta stanica bila je jedini preostali elektronski medij koji je pripadnike madjarske i hrvatske nacionalne manjine u vecem delu Vojvodine informisao na njihovom maternjem jeziku.

Za vreme bombardovanja i sve do njegovog okoncanja, Suboticani svih nacionalnosti su odlazili zbog strepnje da ce postati "kolateralne zrtve" rata. Da bi zaustavili egzodus, politicke partije koje zastupaju interese Madjara i Hrvata su apelovale na ljude da ostanu.

Savez vojvodjanskih Madjara je porucivao: "Otici ili ostati? Verujemo da je moguc samo jedan odgovor -- ostati". Gotovo identicnu poruku uputio je Hrvatima predsednik Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini, Bela Tonkovic: "Svesni teskoca i ovoga puta porucujemo -- ostati i opstati."

Apeli su pali na neplodno tlo. Niko jos nije pobrojao nove gradske emigrante, ali gotovo da nema gradjanina Subotice koji nema po nekoliko prijatelja koji su napustili zemlju.

Razlozi egzodusa su vecinom ekonomske prirode, iako cinjenica da jugoslovenskim gradjanima nisu potrebne vize za Madjarsku cini odlazak laksim. U velikim drustvenim firmama vecina radnika je na prinudnim odmorima. U Subotici rade samo neke manje, uglavnom privatne fabrike. Radnici izdrzavaju porodice tako sto preprodaju na crno robu iz Madjarske.

Nestasica goriva za putnicka vozila, za gradski prevoz i druge javne sluzbe je alarmantna. Broj gradskih autobusa sveden je na minimum, a smece iz domacinstava odnosi se dvonedeljno.

Gradska vlada sada spominje mogucnost vracanja u upotrebu zapreznih kola, kojima bi se odnosilo smece. Kao da se Subotica naglo vratila u prosli vek.

Josip Stantic je nezavisni novinar iz Subotice.