Opozicija i dalje luta

Mesecima najavljivan kao Veliki, Odlucujuci, Prevratnicki, Ultimativno Demokratski, Najznacajniji, Sudbonosni, Istorijski, Ujediniteljski....miting udruzene opozicije (sta god to znacilo) konacno je odrzan.

Kao, sasvim je uspeo - izvuci na beogradske ulice 200,000 ljudi (odnosno samo 20,000, kako matematicki izvestavaju drzavni mediji), okupiti ih na jednom mestu, drzati njihovu paznju punih 120 minuta, nije mali rezultat.

Posebno za dvadesetak sitnosopstvenickih partija koje ni u teoriji, a kamoli u praksi, ne mogu da se sloze oko bilo cega - sem oko naucnofantasticne zelje da nekako i nekad postanu ON umesto NJEGA, Milosevic, umesto Milosevica.

Dogodilo se ono najgore sto je moglo da zadesi Udruzenu Opoziciju: miting je uspeo. Sta sad?

Sudeci po plitkoumnim govorima (Vuk Draskovic i Vojislav Kostunica), sve se nade polazu u buduce virtuelne, navodno slobodne, postene i narocito demokratske izbore. Samo idiot moze da poveruje da ce Milosevic dozvoliti bilo kakve, a specijalno "postene" izbore.

Specijalno u situaciji kad, izolovan od sveta, uziva da u svom srpskom koncentracionom logoru radi sta mu se prohte: zatvara TV stanice, finansijski ruinira novinare, hapsi, sudi, likvidira.

Dok Milosevic precizno i znalacki drzi stvari pod kontrolom, opozicija, sasvim izgubljena, luta kao guska u magli. Vidite samo ove susrete s vec otpisanim i nesrecnim prestolonaslednikom princom Aleksandrom i Krunskim savetom, tim humoristickim drustvom impotentnih nacionalista i predstavnika srpske dijaspore cija je deviza : Bez Kralja, ne valja.

Izgledaju kao potezi ocajnika ili tek propagandno ohtrabrenje za onaj deo ovdasnjih rojalistickih morona koji se kunu u Monarhiju.

Ta ista Udruzena Opozicija kroz usta Vojislava Kostunice vrlo se naljutila na jedini smisleni govor na beogradskom mitingu - na reci Nenada Canka da ce vesanja biti i da niko bez kazne nece proci, jer nas je Milosevic uveo u ratove kojima nema kraja.

Uopste, mentalna osetljivost vecine srpskih opozicionara ide do granice kad Milosevicu jedino zameraju sto je sve ratove izgubio: da je sve ratove dobio - ne bi bilo problema!

Iz te fasisticke logike, sasvim prirodno, radja se otpor prema Haskom tribunalu koji je - gle! - nelegitiman, antisrpski ustrojen, pod NATO kontrolom, proamericki, antipravoslavni, jer, tu se slazu i rezim i opozicija, nijedan Srbin nije kriv za ratne zlocine, ratnih zlocina nije bilo, ako ih je bilo - nisu ih Srbi cinili, Srbi su uvek zrtve, nikad ubice!

Beogradom, svi to znamo, setaju ratni zlocinci; oni koje Hag trazi i koji bez telohranitelja ne idu ni u klozet, ali I drugi, oni koji kao novinari i urednici rade u Televiziji Srbije, u "Politici", u "Borbi", u vladi kao i ministri i potpredsednici.

Opozicija, udruzena i neudruzena bi trebala da napravi nekoliko odlucujucih, bolnih koraka: da podrzi Haski sud i obeca izrucenje svih okrivljenih; da sto vise saradjuje sa zapadnim zemljama; da prizna da je pitanje Kosova odlozeno za narednih nekoliko decenija i da javno kaze da od povratka vojske i policija na Kosovo nema nikakve nade; da podrzi diplomatsko priznanje svih susednih drzava, narocito Bosne i Hercegovine i Hrvatske.

Trebalo bi da sa Slovenijom konacno uspostavimo normalne odnose; da javno progovorimo o zlocinima u Srebrenici i pokazemo Srbiji ko je u stvari taj heroj Ratko Mladic; da svi zajedno srusimo sterotipe o Albancima kao narodu nize rase; da se usprotive opozicione vodje politickim sudjenjima Albancima.

Dok svega ovoga ne bude, izbor ce nam biti izmedju Slobodana Milosevica i princa Aleksandra.

A sta u medjuvremenu?

Nista. Opozicija ce objaviti jos milion saopstenja koja cemo slusati na televiziji i citati u novinama. Saopstenja u kojima se "ostro protestuje", "zahteva", "trazi", "osudjuje"...a za to vreme zivot se u Srbiji nastavlja u Milosevicevom ritmu izolacije i kopanja po kontejnerima.

Petar Lukovic je redovni dopisnik IWPR.