Oslobođeni šefovi Državne bezbednosti Srbije
Dvoje od troje sudija zaključilo je da okrivljeni nisu pomagali niti podsticali zločine pripadnika paravojnih formacija u hrvatskom i bosanskom ratu.
Oslobođeni šefovi Državne bezbednosti Srbije
Dvoje od troje sudija zaključilo je da okrivljeni nisu pomagali niti podsticali zločine pripadnika paravojnih formacija u hrvatskom i bosanskom ratu.
Bivši šef obaveštajne službe Srbije i jedan visoki zvaničnik te službe oslobođeni su svih optužbi za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti pred Haškim tribunalom.
Ta presuda je izrečena na završetku suđenja Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću.
Stanišić je bio šef resora Državne bezbednosti (DB), a Franko Simatović je bio njegov direktni potčinjeni i komandant Jedinice za specijalne operacije (JSO) DB-a, poznatije pod nazivom Crvene beretke.
Sudije su naložile da njih dvojica – koji su u pritvoru boravili od 2003. godine – odmah budu oslobođeni.
Na završetku saslušanja, Stanišić je zagrlio svog advokata i činilo se da je na ivici suza. Iako je obezbeđenje upozorilo one koji su se nalazili na galeriji za publiku da ne prave nikakvu buku, nakon što je saopštena oslobađajuća presuda mogli su se čuti povici i uzdasi.
I Stanišić i Simatović su bili optuženi za učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bilo „prisilno i trajno raseljavanje većine ne-Srba iz mnogih delova Hrvatske i Bosne i Hercegovine“.
Prema navodima tužilaca, Stanišić i Simatović su u tu svrhu osnivali, organizovali i finansirali tajne centre za obuku paravojnih jedinica i ostalih snaga iz Srbije, koje su potom bile angažovane u pojedinim delovima Hrvatske i Bosne, gde su prisilno raseljavale nesrpsko stanovništvo.
Dvojica okrivljenih bili su optuženi za progon, ubijanje, deportaciju i prisilno razmeštanje.
Čitajući presudu pred krcatom galerijom za publiku, sudija Alfons Ori (Alphons Orie) je rekao da dokazi zaista pokazuju da su paravojne jedinice, uključujući i Arkanove Tigrove i Škorpione, „izvršile veliki broj ubistava Hrvata, Muslimana i drugih ne-Srba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini“.
Veće je još zaključilo da Stanišić i Simatović jesu osnovali Crvene beretke, specijalnu jedinicu DB-a, te da Simatović jeste „sarađivao sa drugima“ pri osnivanju centra za obuku u Golubiću (Hrvatska), u kojem je obučavanje počelo 1991. godine. Pripadnici Crvenih beretki su potom bili poslati u ostale logore kako bi podučavali nove regrute, a sudelovali su i u zauzimanju bosanskog grada Bosanski Šamac u maju 1992., kao i u operacijama u Doboju, od aprila do jula iste godine.
„Veće je zaključilo da su pripadnici te jedinice počinili zločine ubistva, deportacije i prisilnog razmeštanja u opštini Bosanski Šamac; kao i zločine deportacije i prisilnog razmeštanja u opštini Doboj tokom 1992.“, kazao je sudija Ori.
Veće je potom zaključilo da su obojica optuženika „usmeravala i organizovala formiranje te jedinice, organizovala njeno učešće u brojnim operacijama u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, te usmeravala i organizovala njeno finansiranje, logističku podršku i ostalu značajnu pomoć tokom perioda na koji se odnosi optužnica“.
Osim toga, Stanišić i Simatović su „komandovali tom jedinicom i kontrolisali njeno angažovanje i aktivnosti obučavanja preko vodećih njenih pripadnika“.
Uprkos tome, po rečima sudije Orija, „nije dokazano da su [dvojica] optuženika lično upravljala jedinicom“ tokom operacija u Bosanskom Šamcu i Doboju, niti da su „izdavala naređenja ili uputstva da se počine gorepomenuti zločini“.
Što se tiče operacija u kojima su Crvene beretke sudelovale, „veće nije zaključilo da su pripadnici te jedinice počinili zločine“. Osim toga, „veće nije moglo da zaključi da su okrivljeni usmeravali ili organizovali“ ostale grupe, poput Arkanovih Tigrova i Škorpiona, niti da su njima „rukovodili u bilo kojoj konkretnoj operaciji“.
Uprkos tome, veće je zaključilo da su „okrivljeni morali biti upoznati sa time da su pripadnici jedinice [Crvene beretke] počinili zločine u Bosanskom Šamcu, kao i da su mogli razumno predvideti da će pripadnici jedinice počiniti zločine u Doboju“.
Veće je primetilo da je jedan svedok u svom iskazu rekao da je Stanišić u septembru 1991. došao u zgradu vlade hrvatskih Srba, gde je počeo da „viče na ljude, kritikujući ih zbog toga što se Vukovar još uvek nije predao“.
Nakon toga, Stanišić je – pre no što se vratio u Beograd – navodno sazvao sastanak sa najvišim zvaničnicima, ali je veće saopštilo da nije dokazano o čemu se tom prilikom raspravljalo.
Većina koju je činilo dvoje od troje sudije veća – pri čemu je mišljenje izdvojila sutkinja Mišel Pikar (Michele Picard) – zaključila je da Stanišićevi postupci u vezi sa Vukovarom mogu biti razumno protumačeni kao podrška uspešnom vojnom zauzimanju [tog grada]“, kazao je sudija Ori.
Stoga većina „nije smatrala da je jedini razumni zaključak koji je moguće izvesti iz Stanišićevih postupaka u vezi sa jedinicom taj da je on delio nameru da doprinese navodnom zajedničkom zločinačkom poduhvatu“.
Umesto toga, većina je „dopustila razumnu mogućnost da je Stanišićeva namera u vezi sa jedinicom, uključujući i obučavanje ostalih srpskih snaga . . . bila ograničena na uspostavljanje i održavanje srpske kontrole nad mnogim delovima Hrvatske i Bosne i Hercegovine“.
Što se tiče Simatovića, veće je zaključilo da je on „sudelovao u raspravi o ciljevima napada na Lovinac [u Hrvatskoj], među kojima je bio i taj da ode što više lokalnog stanovništva, kako bi se uspostavila čisto srpska teritorija“.
U Vukovaru je Simatović prisustvovao sastanku koji je održan pre pada tog grada u novembru 1991. godine, kao i u kasnijem slavlju.
„S obzirom na to da sadržaj tog sastanka nije poznat veću, a konstatujući da pripadnici [Crvenih beretki] nisu sudelovali u napadu, većina sudija – uz izdvojeno mišljenje sutkinje Pikar – dopušta da je razumno tumačenje po kojem je Simatovićeva namera bila svedena na podršku uspešnom vojnom zauzimanju Vukovara“, rekao je sudija Ori.
Pošto nije zaključeno da je bilo koji od optuženika sudelovao u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, sudije su razmotrile da li je Stanišića i Simatovića moguće osuditi zbog nekog drugog vida odgovornosti koji im se pripisuje u optužnici. No, zaključile su da „tužilaštvo nije van svake razumne sumnje dokazalo da su okrivljeni planirali ili naređivali zločine za koje se terete u optužnici“.
Kada je u pitanju pomaganje i podsticanje dotičnih zločina, sudija Ori je primetio da se njihov doprinos operacijama u Bosanskom Šamcu i Doboju zaista sastojao u „pomaganju u činjenju zločina“. Međutim, većina je smatrala da pomoć koju su dvojica optuženika pružila u tim dvema operacijama „nije bila konkretno usmerena ka činjenju zločina ubistva, deportacije, prisilnog razmeštanja ili progona“.
„Umesto toga, [dokazi] dopuštaju razuman zaključak po kojem je ta pomoć bila konkretno usmerena ka uspostavljanju i održanju srpske kontrole nad tim područjima“, kazao je sudija Ori.
Većina je do istog zaključka došla i kada je reč o učešću okrivljenih u aktivnostima drugih grupa, i „nije mogla da zaključi da su okrivljeni pomagali i podsticali zločine koje su počinili“ Arkanovi Tigrovi, srpske policijske jedinice u Hrvatskoj, Škorpioni i ostali.
Kontroverzni standard „konkretne usmerenosti“, na koji su se sudije ovde pozvale, bio je iskorišćen prilikom oslobađanja bivšeg komandanta jugoslovenske vojske, Momčila Perišića, kome je žalbena presuda izrečena u martu ove godine – da bi posle toga isti standard bio apostrofiran i u nekim drugim procesima. (O tom pitanju vidi podrobnije u tekstu „Da li poništavanje prvostepenih presuda ugrožava kredibilitet Haškog tribunala“. Za slučaj Perišić, vidi tekst „Jugoslovenski general oslobođen u žalbenom postupku“.)
Sutkinja Mišel Pikar izdvojila je mišljenje povodom gotovo svih zaključaka većine i dostavila ga u pisanom obliku. Ona je saopštila da „mnogi zaključci o učešću optuženih . . . ne uvažavaju realnost njihove stvarne umešanosti“.
Istakla je kako ne može da „prihvati mišljenje“ svojih kolega da „dokazi kojima raspolažemo mogu da dovedu do više razumnih tumačenja“.
„Sasvim suprotno, moje je mišljenje da je jedino moguće tumačenje ogromne količine dokaza koji su predočeni sudskom veću ono po kojem su okrivljeni sa ostalim učesnicima zajedničkog zločinačkog poduhvata delili nameru da uspostave kontrolu nad područjima koja se u optužnici spominju u vezi sa deportacijom nesrpskog stanovništva kažnjivim sredstvima“, napisala je sutkinja Pikar.
Ona je saopštila da su Stanišić i Simatović održavali „tesne veze“ sa kriminalnim grupama koje su počinile zločine u Hrvatskoj i Bosni, i pružali im „snažnu podršku“.
„Bilo kakva nejasnoća u vezi sa njihovom zločinačkom namerom je otklonjena“, napisala je ona. „Moje kolege su prilikom donošenja zaključaka dokaze razmatrale izolovano, dok je moje duboko ubeđenje da tek ukoliko sklopite čitavu sliku možete da sagledate situaciju kakva je zaista bila.“
Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.
