OSTVARIVANJE PRAVDE

Međunarodni sudovi za ratne zločine su prije svega institucije zadužene za suđenje osumnjičenima za zlodela počinjena u nekim od najbrutalnijih sukoba širom sveta, ali se od njih očekuje i da pravda koju dodeljuju ima ulogu i u eventualnom pomirenju.



Neke organizacije za zaštitu ljudskih prava smatraju kako je jedini način da pravda u sudnicama utiče i na zbivanja izvan njih edukacija zajednica u zemljama koje su pogođene zločinima.



One se nadaju da će razumevanje pravde naposletku sprečiti buduće nasilje i dovesti do izmirenja zajednica, jer su pojedinci kažnjeni i proglašeni odgovornima za zločine koje su organizovali.



No, sudovi se u tom pogledu suočavaju s poteškoćama, s obzirom da su često smešteni na velikoj udaljenosti od zajednica pogođenih zločinima. Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) i Međunarodni krivični sud (MKS) nalaze se u Hagu, a Međunarodni krivični sud za Ruandu (MKSR) u Tanzaniji.



To znači da sudovi informacije o svom radu moraju usmeriti ka onima koji treba da ih čuju.



Sudovima za ratne zločine je važno da ljudi u Bosni shvate zbog čega je bivši političar Momčilo Krajišnik oslobođen optužbi za genocid, i da se devojkama-vojnicima iz DR Konga (DRK) kaže zbog čega zločini seksualnog nasilja nisu obuhvaćeni prvim postupkom koji se protiv jednog lidera pobunjenika vodi pred MKS-om.



Podjednako je važno i da pripadnici plemena Hema iz DRK-a nemaju osećaj da međunarodna zajednica sudi čitavoj toj etničkoj grupi, iako je Tomas Lubanga (Thomas Lubanga) – iz zajednice Hema – jedina osoba koja je pred MKS-om optužena za sukob u oblasti Ituri.



Da bi se sprečila spirala nasilja i stvorili uslovi za mir i pomirenje, važno je i da pripadnici plemena Lendu, koji su često bili na udaru nasilja dece-vojnika regrutovanih u redove pobunjenika plemena Hema, shvate da će neko na kraju odgovarati za zločine koji su nad njima počinjeni.



Takođe, pripadnici plemena Akoli moraju shvatiti da su optuženi članovi Božje Vojske Otpora godinama izbegavali hapšenje zbog toga što je MKS u hapšenju osumnjičenih zavisio od saradnje Ugande i susednih zemalja, zato što nema svoje policijske snage.



Dakle, na koji će način sudovi te poruke preneti ljudima kojima je neophodno da ih čuju, kako se ne bi razočarali u međunarodnu pravdu?



Svi oni imaju timove za informisanje javnosti i podršku, koji su posvećeni pronalaženju načina da vesti o sudu budu relevantne i dostupne.



Iako je Specijalni sud za Sijera Leone (SSSL) smešten u samom Fritaunu, i tamo su bile neophodne informativne kampanje za upoznavanje stanovništva sa pravnim sistemom koji se u njemu primenjuje, a koji je posve različit od bilo čega sa čime se ova zemlja do sada sretala.



Kao i u mnogim sukobima širom Afrike, i u borbama u Sijera Leoneu su aktivno sudelovala deca, ali je – nakon iscrpne rasprave o tome da li i njima treba suditi za zločine – Specijalni sud odlučio da ona ne mogu biti krivično odgovorna za svoje postupke.



Ipak, kako kaže predstavnica za podršku Binta Menserej (Binta Mansaray), bilo je neophodno da zajednice shvate kako to ne znači da sud toleriše zločine koje su ova deca navodno počinila, te je stoga on putem radio-programa nastojao upoznati zajednicu sa svojim stavovima.



Menserej je odlučila da podršku treba usmeriti ka deci, koja kao aktivni učesnici sukoba – da bi pravda imala smisla, a mir bio održiv – „moraju biti upoznata sa time zbog čega je sud stvoren, kako bi mogla ispričati priču o najmračnijem poglavlju naše zemlje, i onome što je u vezi s njim učinjeno“.



Njen je tim krenuo u škole i omladinske klubove, osmišljavajući aktivnosti kakve su među-školske rasprave o optužnicama, čiji je cilj bio da se mladi ljudi informišu i angažuju.



Sarajevski predstavnik MKSJ-a za podršku, Matijas Helman (Matias Hellman), objasnio je kako usmerena i fleksibilna podrška predstavlja ključni momenat, pošto je prvobitni cilj informativne kampanje bio objašnjavanje osnovnih pravila rada Tribunala, da bi sada njeno središte bilo pomereno.



Visoki zvaničnici Tribunala putuju u Bosnu kako bi sa onim što se saznalo na suđenju upoznali lokalno stanovništvo, jer – prema Helmanovim rečima – timovi za podršku smatraju da „ako već procesuiramo slučajeve koji se tiču Prijedora, moramo otići tamo i objasniti kako je krivično-pravni postupak tekao“.



Prištinska predstavnica MKSJ-a za podršku, Bronvin Džouns (Bronwyn Jones), izjavila je da, kada je o sudu reč, na lokalnom nivou postoje nesporazumi, jer su slučajevi koji se tiču tog područja – kakvo je, na primer, suđenje srbijanskom predsedniku Milanu Milutinoviću – počeli u poznoj fazi postojanja Tribunala.



Ona je izjavila kako predstavnici sa terena treba da upoznaju lokalno stanovništvo sa time „kako sud radi“, s obzirom na to da, uprkos tome što MKSJ suđenja prenosi uživo, mnogi ljudi na Kosovu nemaju lak pristup internetu.



Džounsova je objasnila kako „ljudi ovde nemaju običaj da čitaju novine jer su im skupe, ali gledaju televiziju“, tako da njen tim pravi niz emisija o slučaju Milutinović, koje će se emitovati preko Radio Televizije Kosova.



„Većina medija nije izveštavala o ovom veoma važnom slučaju, koji se direktno tiče Kosova“, objašnjava Džounsova, „tako da je publici koja sedi kod kuće i gleda ovo na televiziji omogućeno da vidi kako stvari funkcionišu na sudu.“



A kada je u pitanju MKS, možda nikada nije bilo važnije to širenje informacija o sudu, budući da su žrtve iz svih zemalja pozvane da sudeluju u istragama tužilaštva, te da na sudu imaju i vlastite pravne zastupnike.



U Darfuru je – kako objašnjava stručnjak za ljudska prava, Salih Mahmud Osman (Salih Mahmoud Osman) – četiri miliona ljudi pogođeno katastrofom koja još traje, pa je „naročito važno da se pokaže kako se pravda vrši preko MKS-a“, jer mnogi ljudi iz Darfura smatraju da „vlada Sudana nikada neće obezbediti pravdu“.



MKS je obavezan da svoj rad objasni zainteresovanim zajednicama, jer bi se u protivnom intenzivirali nesporazumi, koji bi doveli do razočarenja, nezadovoljstva i gneva.



Koordinator za podršku pri MKS-u, Klaudija Perdomo (Claudia Perdomo), objašnjava kako ljudi koji su pogođeni sukobima „od suda očekuju da im pomogne u njihovom svakodnevnom životu, ali to nije moguće. Neka očekivanja treba da ispune druge institucije.“



Sudan predstavlja poseban izazov za MKS, jer on u Darfuru ne nailazi na dobar prijem, pa su istražitelji tužilaštva prinuđeni da deluju iz okolnih zemalja, poput Čada.



Da bi doskočio zabrani, MKS radi sa lokalnim partnerskim grupama u zonama sukoba, a trenutno razmatra i mogućnost specijalnih radio-programa. Osman je za IWPR izjavio kako „u logorima za IRL [interno raseljena lica] širom Darfura i Čada svi slušaju radio“.



Ove emisije bi se mogle emitovati jednom sedmično, kako bi se „reklo žrtvama da je MKS nepristrasan . . . i da se ne plaši vlade“, rekao je Osman.



U DRK-u, bivša savetnica za podršku glavnog tužioca MKS-a, Vanda Hol (Wanda Hall), osnovala je Interaktivni radio za pravdu u Ituriju, kako bi ohrabrila raspravu o MKS-u putem telefonskih uključenja i intervjua sa specijalnim gostima.



Međutim, Bek Bukeni Varuzi (Beck Bukeni Waruzi), direktor Ajedi-Ka/Projekta za decu-vojnike – nevladine organizacije (NVO) za rehabilitaciju dece-vojnika u DRK-u – odlučno tvrdi kako glavna ciljna grupa programa za podršku treba da budu bivša deca-vojnici, koja su „u samom središtu optužnice protiv Lubange“.



On je za IWPR izjavio kako je video jedini pravi medij, pošto „mladim ljudima radio nije privlačan“, dok će, ukoliko osoblje MKS-a u posetu nekom selu stigne sa filmom o sudu, „svi doći da gledaju i slušaju, i nakon toga će postavljati pitanja“.



Ukazujući na jasnu razliku između javnog informisanja i programa podrške, Varuzi je dodao da sud za širenje informacija može koristiti štampu i internet, dok se „podrška može vršiti samo neposrednom interakcijom“.



On je, međutim, upozorio i na to da MKS mora koristiti lokalne eksperte, budući da „postoji [stav] da su belci došli da eksploatišu lokalno stanovništvo“ i da nisu upoznati sa onim što se zaista događa.



No, Osman kaže da osoblje MKS-a treba da bude „glavni akter“ pri upoznavanju ljudi iz Darfura i Čada sa MKS-om, pošto se drugima „možda neće poverovati ili bi ih vlasti mogle optužiti za umešanost“.



Koordinator grupe ugandskih NVO-a koja prati rad MKS-a, Stiven Artur Lemoni (Stephen Arthur Lamony), izjavio je za IWPR kako je „veoma važno da se prisustvo MKS-a u Ugandi oseti i na terenu, kako bi se [sprečilo] širenje laži i predrasuda o njemu“.



Lemoni je rekao i da, ukoliko MKS „ostane u Kampali, nikada neće pridobiti poverenje zajednica“, koje kažu kako im MKS govori da su za zločine odgovorni ratni zločinci, „a potom se vraća u Kampalu“.



Poruka je, čini se, jasna – ključno je da timovi za podršku borave na terenu kako bi se zajednice uverile da MKS iz prve ruke vidi i oseća njihovu patnju, te shvata njihovu situaciju, kako bi osoblje suda bilo prihvaćeno i steklo poverenje zajednice.



Lokalne vlasti u pogođenim područjima takođe su obuhvaćene programom podrške. Tako u Ugandi timovi za podršku sarađuju sa demokratski izabranim lokalnim vladama, „kako bi se kroz kontakt sa lokalnim predstavnicima uverili da se ženska i dečja prava poštuju“, objašnjava Klaudija Perdomo.



No, nakon višegodišnjih krvavih sukoba, nepoverenje i sumnja su vrlo rašireni, zbog čega sud može naići na probleme prilikom ubeđivanja ljudi da ga podrže.



Lemoni kaže kako se, nakon što su u julu 2006. u severnom Sudanu otpočeli pregovori između predsednika Joverija Musevenija (Yoweri Museveni) i Božje Vojske Otpora, „svaki pokušaj širenja informacija o MKS-u od strane suda ili NVO-a tumači kao sabotaža“.



On je rekao i da su lideri koji ne podržavaju sud „iskoristili priliku za širenje dezinformacija o sudu zarad postizanja vlastitih ciljeva“.



Da bi otklonila dezinformacije, Perdomova je pri MKS-u organizovala program za stažiste, zahvaljujući kojem profesionalci poput advokata ili tužilaca iz konfliktnih regija mogu doći u Hag i upoznati se sa načinom rada suda.



„Podizanje svesti o vladavini prava je deo nasleđa koje bismo mogli ostaviti“, rekla je ona.



Katy Glassborow izveštava za IWPR iz Haga.