Polako Ka Kopnenom Ratu

U svom nedavnom obilasku Makedonije, Generalni sekretar UN-a Kofi Anan je predvideo da ce Ujedinjene nacije imati "kljucnu ulogu" u resavanju kosovske krize.

A zapravo uloga svetske organizacije se moze svesti na nesto sto je malo vise od kameje, dok scenaristi i reziseri sede na potpuno drugom mesto.

Pravi reziseri drame, Grupa 8, Savet bezbednosti i SAD su cas podeljeni ili zbunjeni, zbog cega ce bilo kakvo resenje biti trenutacna stvar, uz mnogo cenkanja oko stepena povlacenja srpskih snaga kao i oko velicine, sastava i kontrole nad medjunarodnim snagama.

Zapravo, to ce se i dogoditi ukoliko najpre ne dodje do invazije.

Cak je i britanski ministar spoljnih poslova Robin Kuk, koji zastupa tvrdu liniju, rekao da je izvodljivo da sacica srpskih snaga ostane da cuva jugoslovensku zastavu. Izvestaji iz Bona sugerisu da bi to moglo da znaci 5.000 vojnika, ciji broj bi bio smanjen na pola posle godinu dana. Oni bi "stitili" sveta mesta - pravoslavne crkve i manastire koji kako Srbi tvrde opravadavaju njihovu okupaciju Kosova.

Mnogo je teze postici sporazum o medjunarodnim snagama. Rusi su ne slazu sa ponavljanjem dogovora iz Dejtona o Stabilizacionim snagama (SFOR) u Bosni, kojim se sankcionise komanda i kontrola NATO-a dok se Rusima dozvoljava samo "asocijacija".

Skoro je izvesno da bi KFOR bio pod mandatom UN-a, a u njegovom sastavu bi se nalazile kontigenti NATO i ruskih snaga kao i onih koji nisu deo NATO-a. Medjutim, ako, kao sto se pretpostavlja, bi Rusima bila dodeljena zona na severu pokrajine, to bi moglo da predstavlja korak u pravcu Dejtona II - de facto podelu pokrajine, na osnovu koje bi najbogatiji deo pokrajine bio ostavljen u srpskim rukama. U tom delu ne bi bilo Albanaca, jer bi samo zanemarljiv broj Kosovara zeleo da uziva zastitu Moskve.

Posto veliki broj detalja treba jos da se resi, nije iznenadjenje sto je na razgovorima Grupe 8 koji su okoncani proslog petka, 23. maja, bilo malo znakova napretka. Iako je bilo optimisticnih trenutaka, diplomate UN-a nisu pojurili u Savet bezbednosti da usvoje rezoluciju. Oni su upozorili da ce proci nekoliko nedelja pre nego sto bilo kakav tekst rezolucije bude dogovoren, a konfuzija na samitu G8 je ostavila prostor za neslaganje.

U medjuvremenu, Kina jos uvek izjavljuje da odbija da podrzi bilo kakvu rezoluciju UN-a, sve dok bombardovanje ne prestane, iako taj stav gubi na svojoj zestini kako se priblizavaju razgovoru u Svetskoj trgovinskoj organizaciji a dok se stisavaju patriotski protesti izazvani bombardovanjem ambasade.

Ipak ostaje pitanje svrhe koju bi imala rezolucija Ujedinjenih nacija. NATO je zeli jer bi dala legitimitet njegovim akcijama, njome bi pridobio Ruse na svoju stranu, dok bi se Srbima omogucilo da casno popuste.

Beograd bi da se centar odlucivanja premesti u forum gde bi mogao da racuna na veto Kineza i Rusa kako bi izdejstvovao sto bolji sporazum. Pomocnik jugoslovenskog ministra spoljnih poslova Nebojsa Vujovic rekao je novinarima u Beogradu u petak: "Citajte mi sa usana. Ne radi se o NATO-u, vec o UN."

Medjutim, Jugosloveni se nece tek tako provuci. Anan ce mozda slediti naredbe Saveta bezbednosti, ali on se vec zestoko usprotivio pozivima nekih clanova svog osoblja koje je zahtevalo osudu bombardovanja NATO-a. Iako je izrazio nadu u angazovanje Saveta bezbednosti, istakao je da je vojna akcija neophodna kada propadnu svi diplomatski napori.

Ostali clanovi UN-a koji su podrzali nesto vise od pedeset rezolucija koje su osudile Milosevicev rezim isto tako mozda nece biti tako voljni kao Moskva da Beogradu ponude resenje koje bi bilo previse nepovoljno za kosovske Albance.

U Vasingtonu je u Senatu vecinom od tri prema jedan odbijena bilateralna rezolucija senatora Dzona Mekkejna kojom bi se unapred ovlastile SAD za slanje kopnenih snaga. Medju onima koji su se protivili ovoj rezoluciji bila je i Bela kuca, odlucna da ucutka bilo kakav pomen kopnenih snaga koji bi mogao nepovoljno da utice na podrsku javnog mnjenja, kao i Republikanci, koji su isto tako odlucni u svojoj nameri da predsedniku nanesu sto vecu politicku stetu ukoliko on bude trazio ovlascenje.

U ovom duhu je Kongres usvojio poseban vanredan o vanrednom ovlascenju. 6 milijardi dolara koje je Pentagon odvojio na zahtev predsednika za pokrivanje troskova rata, je udvostrucen i tako su obezbedjena dodatna sredstva za vojsku. Klinton vrlo dobro zna da ce se isti ti protivnici koji ne zele da saradjuju na vrsenju pritiska na Milosevica pridruziti svim clanovima njegove partije i napasti ga svom snagom ukoliko sporazum bude izgledao kao izdaja kosovskih Albanaca.

Na sve to, poseta Robina Kuka, i telefonski razgovori izemedju premijera Velike Britanije Tonija Blera i Klintona, uprkos poricanjima u javnosti da je doslo do podele, su dali podsticaj pozima na slanje kopnenih snaga. I informacije iz vojnih krugova sugerisu ovo isto. Za Belu kuce je jos mnogo snaznije utice od bilo kakve strateske vojne neophodnosti rastuca popularnost Mekkejna kao predsednickog kandidata.

Trenutni odgovor Klintona je priprema 50.000 NATO snaga na grancama Kosova, ukljucujuci i americki kontingent od 7.000 vojnika. Zvanicno ovo ne bi znacilo nikakvu obavezu da se krene u invaziju, vec samo pripremu za ulazak, za koji bi se dobio pristanak, kao podrska povratku albanskih izbeglica sa Kosova.

Medjutim, Beograd ce mozda shvatiti poruku. Ukoliko Milosevic ne ponudi neki izlaz, izgleda da neodlucni Klinton na nesigurnim nogama krece u pravcu kopnenog rata, sa ili bez saglasnosti UN-a.

Ian Vilijams je dopisnik iz Ujedinjenih nacija za magazin The Nation i autor knjige "United Nations for Beginners" (Ujedinjene nacije za pocetnike), koji je nekoliko godina bio americki urednik magazina IWPR-a WarReport.