Politicke ambicije G 17

Uticajna nevladina organizacija G 17 Plus kao potencijalna politicka partija u Srbiji mogla bi da odigra odlucujucu ulogu u borbi za vlast izmedju predsednika Jugoslavije Vojislava Kostunice i srpskog premijera Zorana Djindjica. Uloga ove organizacije postala bi veoma znacajna, ukoliko, kao sto predvidjaju pojedini analiticari, dodje do raspada vladajuce DOS koalicije u Srbiji i raspisivanja novih izbora.

G17 plus je nevladina organizacija koja okuplja poznate srpske strucnjake iz razlicitih drustvenih oblasti, a prvenstveno ekonomije. Ekonomski program G 17 plus predstavlja projekat reformi koji bi Srbiju iz centralizovane, socijalisticke trebalo da pretvori u otvorenu, trzisnu ekonomiju.

U saradnji sa medjunarodnom zajednicom G 17 je 1999. godine, u vreme Slobodana Milosevica i sankcija medjunarodne zajednice, organizovao humanitarne isporuke nafte, gradjevinskog materijala i asfalta za obdanista, bolnice i skole, sto je ovu organizaciju ucinilo popularnom i poznatom u celoj Srbiji.

Akcija je preduzimana u gotovo svim vecim gradovima u Srbiji, gde je lokalnu vlast imala srpska opozicija. Svaka od aktivnosti imala je naziv u skladu sa isporucenom robom - 'Asfalt za demokratiju', 'Nafta za demokratiju' i sl. Istovremeno sa realizacojom tih programa G 17 je razradila mrezu kancelarija po celoj Srbiji.

Smatra se da je G 17 odigrala znacajnu ulogu u smeni rezima Slobodana Milosevica. Pred izbore u septembru 2000. godine Demokratska opozicija Srbije usvojila je ekonomski program G 17 plus kao osnovu na kojoj ce izgradjivati Srbiju posle smene rezima Slobodana Milosevica. Najistaknutiji clanovi ucestvovali su u predizbornoj kampanji DOS u Srbiji.

Od vremena takve pozicioniranosti i tehnicke organizovanosti, do danas, struktura G 17 Plus znacajno se promenila iz vise razloga: pobedom DOS, smanjila se potreba medjunarodne zajednice da svoje poruke javnom mnjenju u Srbiji salje preko nevladinih organizacija. Istovremeno smanjio se i nivo donacija za finansiranje G 17 Plus, a mreza saradnika te organizacije je troduplo smanjena.

Najpoznatiji clanovi te grupe vaze za ugledne ekonomske strucnjake reformske orijentacije koji uzivaju ugled u domacim i inostranim krugovima. Neki od njih zauzimaju visoke funkcije u novom drzavnom aparatu. Ekonomista Miroljub Labus danas je potpredsednik Savezne vlade i ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom. Ekonomista Mladjan Dinkic, poznat je srpskoj javnosti po knjizi u kojoj je razotkrio povezanost svercerskih kanala, sive ekonomije i drzavnog aparata u Milosevicevo vreme. Dinkic se danas nalazi na mestu guvernera Narodne banke Jugoslavije (NBJ).

Srpski ministar finansija Bozidar Djelic takodje pripada toj organizaciji. Djelic je bio u sastavu tima koji je sproveo ekonomske reforme u Poljskoj posle pada komunizma i uziva visoku reputaciju u zapadnim ekomonskim krugovima.

Procene da bi G 17 Plus mogao postati stranka bazirane su na verbalno izrazenim ambicijama, pre svega jednog od lidera te grupacije, privatnog izdavaca Predraga Markovica, koji je u javnosti najcesce davao politicki ton stavovima G 17 Plus prema predsedniku SRJ Vojislavu Kostunici i, pre svega, srpskom premijeru Zoranu Djindjicu.

G 17 je kritikovao sve znake sporosti u donosenju reformskih zakona, kao i sporost oko isporucivanja Slobodana Milosevica Hagu, smatrajuci da bez tog poteza Beograd ne moze da racuna na ozbiljniju ekonomsku podrsku Zapada. Kritike su bile usmeravane i na racun Djindjica i na racun Kostunice.

Predsednik Politickog saveta G 17 Plus Predrag Markovic svojom izjavom sredinom avgusta pokazao je da ta organizacija ne zeli da se vezuje za DOS, ali ga istovremeno zestoko kritikuje.

On je naglasio da se sadasnja kriza vlasti upravo desava u trenutku kada bi ekonomske reforme u zemlji trebalo da udju u ozbiljniju fazu i da pokazu svoje prve rezultate.

Tim potezom G 17 je poslala jasnu poruku srpskoj javnosti da ne pripada ni jednom od delova vladajucih blokova u Srbiji, i da zeli da ocuva ocuva imidz politicki neutralne, tehnokratsko-ekspertski orijentisane organizacije.

Potencijalna popularnost jedne stranke koja bi proizasla iz G 17 Plus bazirana je pre svega na nepromenjivom stavu javnog mnjenja - merenom u poslednjih godinu dana, od strane razlicitih agencija za istrazivanje javnog mnjenja - da su guverner centralne banke Mladjan Dinkic i potpredsednik Savezne vlade Miroljub Labus dva najpopularnija lika na politickoj sceni Srbije, odmah iza Vojislava Kostunice, kao i da je jos jedan clan G 17 Plus, Bozidar Djelic srpski ministar za finansije, zvezda u usponu.

Sustinski, populnost G 17 Plus i njihova siroka prihvacenost, bazirana je na izrazitom stavu javnog mnjenja da je ekonomski status stanovnistva los, da je poboljsanje tog statusa jedan od prioritetnih zadataka i da taj preokret moze da bude izveden samo ako se sprovedu reforme. S obzirom na jasnu deklarisanost vodecih clanova G 17 Plus za reforme, ta grupacija je na politickoj sceni jasno profilisana kao zastupnik trzisne ekonomije, stabilnog dinara i povezivanja sa zapadnim investitorima.

Uprkos neugrozenoj popularnosti Labusa i Dinkica, G 17 Plus je upravo zahvaljujuci sopstvenom delovanju izgubio potencijalni kredibilitet da se pojavi kao alternativna politicka snaga koja bi dovela nove ljude i nove ideje na scenu.

Nejasan stav unutar G 17 Plus - da li da bude ekspertska grupa (koja bi pokrivala ekonomski i socijani segment), ili da postane politicka snaga (s tom idejom i dalje flertuje) doveo je do toga da javno mnjenje ne moze da zauzme jasan stav prema toj organizaciji.

Dolazak Labusa i Dinkica na kljucne pozicije u vlasti, ostavio je G 17 Plus bez vodjstva jer su Dinkic kao spiritus movens i Labus kao odmereni takticar cinili glavnu pokretacku snagu te organizacije. Drugi lideri G 17 Plus nisu pokazali harizmaticnu snagu koja bi mogla da ovu organizaciju provede kroz neke nove izbore.

Cini se da bi zbog toga G 17 Plus, a pre svega tri jasno profilisana lika iz te organizacije Dinkic, Labus i Djelic mogli da budu vazan deo jedne od dve politicke grupacije koje ce se verovatno profilisati na razvalinama DOS, u oktobru ove godine, kad se moze pretpostaviti da ce biti zakazani novi izbori.

Ocito je da ce se na novim republickim i saveznim izborima, glavna bitka voditi izmedju Kostunice kao zastupnika ideje umerenog nacionalizma, postepenih reformi i rezervisanog stava prema Zapadu, i srpskog premijera Zorana Djindjica, uz stranke pratilje iz sadasnjeg DOS, koji ce teziti da se profilise kao jedini garant reformi, i pune politicke i ekonomske integracije Srbije u medjunarodnu zajednicu.

Djindjiceva pozicija bila bi prirodna politicka pozicija za G 17 Plus koji se u prethodnih godinu dana profilisao kao vodeca "reformska savest", koja istovremeno igra i sa mesta "pozicije" preko svojih clanova vlade poput ministra finansija Bozidara Djelica i "opozicije" (preko G 17 Plus) Djindjicu.

U ovom trenutku jedina zamisliva pozicija G 17 Plus bila bi da bude "dodatna aroma" jednoj od dve strane. Prelazak G 17 Plus na stranu Kostunice, malo je verovatan uprkos sporadicnom flertovanju guvernera Narodne banke Jugoslavije i bivseg izvrsnog direktora G 17 Plus Mladjana Dinkica sa tom opcijom.

Nacin na koji se Kostunica ponasao uoci Donatorske konferencije za Jugoslaviju i uoci roka za isporuku bivseg predsednika Jugoslavije Slobodana Milosevica Haskom trbunalu, prakticno je gurnuo "savezne reformatore" u zagrljaj Djindjicu. "Djindjic je nas covek sve dok moze da isporuci ono sto treba", kaze jedan od bliskih saradnika potpredsednika Savezne vlade Miroljub Labus.

"Ono sto treba" su politicki potezi koji vode ka donacijama, pregovorima sa kreditorima i dovodjenju stranih investitora.

S druge strane, Djindjic je prirodni neprijatelj G 17 Plus jer jasno izrazava tendenciju da sve sto je na ekonomskom planu postignuto bilo na kom nivou - uclanjivanje u medjunarodne finansijske institucije, stabilnu monetarnu politiku i donacije - prikaze kao svoje direktne uspehe.

Kostunicin motiv da privuce G 17 na svoju stranu mogao bi da bude pre sve svega zbog slabog "reformskog rejtinga" koji predsednik SRJ i njegova partija uziva u javnosti i svetu. Time bi Kostunica pokazao da, poput Djindjica, ima ozbiljne ekonomske planove za povezivanje sa svetom. S druge strane, s obzirom da ce politicka kriza gotovo sigurno dovesti do smanjivanja nivoa vec obecanih donacija, i jos vise, direktnih stranih investicija, za Kostunicu bi verovatno bilo logicnije da napravi distancu prema "neuspesnim reformatorima".

Gotovo je sigurno da ce u frontalnom sukobu Kostunice i Djindjica, navodni neuspeh reformi biti vazna predizborna tema. U takvom sukobu, Djindjicu bi sigurno dobro dosli ljudi koji se u jezik i logiku reformi razumeju bolje od njega, i koji su za Zapad bili i glavni garanti sprovodjenja reformi.

Tanja Jakobi je novinar beogradskog nedeljnika "NIN".