POSTUPAK PRED MSP-om NADOVEZUJE SE NA SUĐENJA PRED HAŠKIM TRIBUNALOM
Imajući u vidu brojna preklapanja u građi, nedavni postupak pred Međunarodnim sudom pravde (MSP) mogao bi na nov način osvetliti prethodna suđenja za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji.
POSTUPAK PRED MSP-om NADOVEZUJE SE NA SUĐENJA PRED HAŠKIM TRIBUNALOM
Imajući u vidu brojna preklapanja u građi, nedavni postupak pred Međunarodnim sudom pravde (MSP) mogao bi na nov način osvetliti prethodna suđenja za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji.
Dok se u proteklih nekoliko sedmica odvijao proces koji je pred Međunarodnim sudom pravde pokrenula Bosna protiv Srbije i Crne Gore, postalo je jasno da ovaj postupak umnogome predstavlja ponavljanje onoga što se ranije odigralo pred obližnjim Tribunalom za ratne zločine počinjene na prostorima bivše Jugoslavije, koji su osnovale Ujedinjene nacije.
U nastojanju da pokažu da je Beograd bio odgovoran za kampanju genocida protiv ne-srpskog stanovništva vođenu u bosanskom ratu početkom devedesetih, pravni zastupnici Sarajeva pozvali su se na čitave gomile dokumenata Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ).
Kao svedoci su se pred MSP-om pojavila i lica koja su poznata sa suđenja održanih pred sudom za ratne zločine.
No, bosanski su advokati odmah naglasili da njihov slučaj nije puka obrada materijala poznatog od ranije. Naprotiv, tvrde oni, ovo je prilika da se povežu različita saznanja do kojih je došao MKSJ, kako bi se sagledala šira slika.
Na početku postupka, jedan od advokata bosanske strane, Tomas Frenk (Thomas Franck), ukazao je na to da su tribunali poput MKSJ-a ograničeni na proučavanje „postupaka optuženih pojedinaca“.
„Od vas se, međutim, traži da sagledate sva dela koje su počinili mnogi“, rekao je on, obraćajući se sudijama MSP-a. „A iz te panoramske vizure pojaviće se širi obrazac događaja u Bosni, koji, pokazaće se, neće moći biti tretirani samo kao izolovani zločini.“
Ta tvrdnja bosanske strane delimično se odnosi na posebnu vrstu namere koja je neophodan – ali i jako teško dokaziv – element zločina genocida.
Široko postavljen postupak pred MSP-om predstavlja, kako se nadaju sarajevski advokati, jedinstvenu priliku za razotkrivanje obrasca brutalnosti, koji je bio toliko okrutan i sveobuhvatan da se moglo raditi samo o produktu svesne namere da se barem delmično uništi nesrpsko stanovništvo. Beograd je, tvrde oni, imao tu nameru.
Veze između procesa pred MSP-om i suđenja vođenih pred MKSJ-om proteklih je sedmica, dok su trajala saslušanja, bila očigledna.
Kada su suprotstavljeni timovi pred sud izveli svedoke da podrže njihove argumente, ispostavilo se da su obe strane pozvale osobe koje su ranije već svedočile i pred MKSJ-om na suđenjima optuženicima najvišeg ranga, kao što su pokojni jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević, ili generali bosanskih Srba Stanislav Galić i Radislav Krstić.
Sarajevski su advokati više puta istakli da su još uvek vrlo zategnuti odnosi između Beograda i Tribunala itekako imaju veze sa ovim procesom. Oni tvrde da to što Srbija nije izručila najvažnije begunce optužene za ratne zločine - kao što je vojni lider bosanskih Srba Ratko Mladić - predstavlja kršenje Konvencije o genocidu UN-a, koja je je ujedno i suština parnice koja se vodi pred MSP-om.
Osim toga, mnogi dokumenti koji su izneti da bi se potkrepili navodi iz tužbe potiču sa suđenja održanih pred Tribunalom za ratne zločine.
Gotovo na samom početku postupka pred MSP-om, bosanski tim zadužio je jednu svoju članicu, pravnicu Magdu Karagianakis (Magda Karagiannakis) da – kao osoba koja je radila u MKSJ-u – govori o kredibilitetu i pouzdanosti Tribunala.
Izuzev presuda izrečenih ratnim zločincima, bosanski tim će, istakla je Karagianakisova, kao dokaze iskoristiti i optužnice podignute pred MKSJ-om, kao i odluke donesene pre početka dokaznih postupaka odbrane, u kojima sudije iznose svoje mišljenje o tome da li su tužioci optužnicu potkrepili dovoljno uverljivim dokazima.
Karagianakisova je u nastavku rekla i da će pojedinačni dokazi – uključujući dokumenta, iskaze svedoka i izveštaje veštaka – takođe biti preuzimani sa suđenja održanih pred MKSJ-om.
Kao što se moglo i očekivati, pravni zastupnici Srbije oštro su osudili nameru Bosne da na suđenju pred MSP-om koristi materijal MKSJ-a.
Karagianakisova je tvrdila da optužnice MKSJ-a predstavljaju koristan izvor dokaza zato što optužbe pred Tribunalom stupaju na snagu tek pošto sudija utvrdi da ima dovoljno osnove za pokretanje slučaja. S druge strane, Saša Obradović je u ime srpske strane izneo stav da je korišćenje optužnica kao dokaza uglavnom samo pozivanje na nepotvrđene navode.
Obradović je takođe napao bosansku stranu zbog pozivanja na svedočenja koja su optuženici pred MKSJ-om dali kao deo nagodbe sa tužiocima. Takvi iskazi, rekao je on, nisu korišćeni kao dokazi ni pred samim Tribunalom, osim ako nisu podržani i usmenim iskazima osoba koje su ih dale.
Srpske primedbe odnosile su se i na samu suštinu metoda protivničke strane, koji se sastojao u korišćenju dokaza o dešavanjima na terenu u samoj Bosni, da bi se ukazalo na to da je u pozadini svega morala stajati genocidna namera. Prema rečima srpskih advokata, da bi se dokazala genocidna namera neophodno je izneti direktne dokaze o postojanju specifičnog stanja svesti kod pojedinca ili pojedinaca koji su počinili zločine.
Uprkos nastojanjima Bosne da pribavi i tu vrstu dokaza, advokati Beograda tvrdili su da to predstavlja jednu od slabosti dokaznog postupka Sarajeva.
Jedan od potencijalnih izvora dokaza koji bi mogao poslužiti kao direktna potvrda postojanja genocidne namere – zapisnici o radu najvišeg političkog i vojnog organa Jugoslavije, Vrhovnog saveta odbrane (VSO) – ostali su van domašaja bosanske strane.
Iako je dokumentacija VSO-a prosleđena tužiocima MKSJ-a, znatan deo te građe ostaje nedostupan, jer Beograd tvrdi da bi njeno obelodanjivanje dovelo do ugrožavanja nacionalne bezbednosti. Jedan srpski zvaničnik je u prošlogodišnjem intervjuu izjavio da je Beograd izuzetno zabrinut i zbog same mogućnosti da se taj materijal iskoristi kako bi uticao na ishod procesa pred MSP-om.
Srpski su advokati požurili da otklone svaku sumnju da je nespremnost Beograda da obelodani ovu dokumentaciju znak nečiste savesti. Prema njihovim rečima, osim prvobitnih bezbednosnih razloga, mere zaštite koje je primenio MKSJ sada zapravo predstavljaju dodatnu prepreku za njeno objavljivanje.
Pored izravnih napada na tvrdnje Sarajeva da je genocid počinjenom pod pokroviteljstvom države, srpski tim se poslednjih sedmica silno trudio i da dokaže kako MSP nije ni nadležan za bosansku tužbu za genocid. Ukoliko bude usvojen, ovaj bi prigovor mogao sprečiti nastojanje Bosne da se ratna zbivanja shvate u celini, jer bi slučaj bio odbačen i bez procene njegovog merituma.
U međuvremenu su obe strane rezimirale svoje podneske, a sudije su se povukle kako bi razmotrile slučaj. Presuda o tome da li je Beograd odgovoran za genocid u Bosni mogla bi da usledi kroz nekoliko meseci.
Frenk je rad MKSJ-a opisao kao skupljanje „delova slagalice“, pozdravivši proces pred MSP-om kao priliku da se sudijama predstavi „veliko platno s mnogim delićima te slagalice“.
Pod pretpostavkom da prigovor Beograda o nenadležnosti MSP-a ne bude usvojen, ostaje da se vidi šta će sklopljena slagalica na kraju otkriti.
Michael Farquhar je izveštač IWPR-a iz Londona.
U nastojanju da pokažu da je Beograd bio odgovoran za kampanju genocida protiv ne-srpskog stanovništva vođenu u bosanskom ratu početkom devedesetih, pravni zastupnici Sarajeva pozvali su se na čitave gomile dokumenata Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ).
Kao svedoci su se pred MSP-om pojavila i lica koja su poznata sa suđenja održanih pred sudom za ratne zločine.
No, bosanski su advokati odmah naglasili da njihov slučaj nije puka obrada materijala poznatog od ranije. Naprotiv, tvrde oni, ovo je prilika da se povežu različita saznanja do kojih je došao MKSJ, kako bi se sagledala šira slika.
Na početku postupka, jedan od advokata bosanske strane, Tomas Frenk (Thomas Franck), ukazao je na to da su tribunali poput MKSJ-a ograničeni na proučavanje „postupaka optuženih pojedinaca“.
„Od vas se, međutim, traži da sagledate sva dela koje su počinili mnogi“, rekao je on, obraćajući se sudijama MSP-a. „A iz te panoramske vizure pojaviće se širi obrazac događaja u Bosni, koji, pokazaće se, neće moći biti tretirani samo kao izolovani zločini.“
Ta tvrdnja bosanske strane delimično se odnosi na posebnu vrstu namere koja je neophodan – ali i jako teško dokaziv – element zločina genocida.
Široko postavljen postupak pred MSP-om predstavlja, kako se nadaju sarajevski advokati, jedinstvenu priliku za razotkrivanje obrasca brutalnosti, koji je bio toliko okrutan i sveobuhvatan da se moglo raditi samo o produktu svesne namere da se barem delmično uništi nesrpsko stanovništvo. Beograd je, tvrde oni, imao tu nameru.
Veze između procesa pred MSP-om i suđenja vođenih pred MKSJ-om proteklih je sedmica, dok su trajala saslušanja, bila očigledna.
Kada su suprotstavljeni timovi pred sud izveli svedoke da podrže njihove argumente, ispostavilo se da su obe strane pozvale osobe koje su ranije već svedočile i pred MKSJ-om na suđenjima optuženicima najvišeg ranga, kao što su pokojni jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević, ili generali bosanskih Srba Stanislav Galić i Radislav Krstić.
Sarajevski su advokati više puta istakli da su još uvek vrlo zategnuti odnosi između Beograda i Tribunala itekako imaju veze sa ovim procesom. Oni tvrde da to što Srbija nije izručila najvažnije begunce optužene za ratne zločine - kao što je vojni lider bosanskih Srba Ratko Mladić - predstavlja kršenje Konvencije o genocidu UN-a, koja je je ujedno i suština parnice koja se vodi pred MSP-om.
Osim toga, mnogi dokumenti koji su izneti da bi se potkrepili navodi iz tužbe potiču sa suđenja održanih pred Tribunalom za ratne zločine.
Gotovo na samom početku postupka pred MSP-om, bosanski tim zadužio je jednu svoju članicu, pravnicu Magdu Karagianakis (Magda Karagiannakis) da – kao osoba koja je radila u MKSJ-u – govori o kredibilitetu i pouzdanosti Tribunala.
Izuzev presuda izrečenih ratnim zločincima, bosanski tim će, istakla je Karagianakisova, kao dokaze iskoristiti i optužnice podignute pred MKSJ-om, kao i odluke donesene pre početka dokaznih postupaka odbrane, u kojima sudije iznose svoje mišljenje o tome da li su tužioci optužnicu potkrepili dovoljno uverljivim dokazima.
Karagianakisova je u nastavku rekla i da će pojedinačni dokazi – uključujući dokumenta, iskaze svedoka i izveštaje veštaka – takođe biti preuzimani sa suđenja održanih pred MKSJ-om.
Kao što se moglo i očekivati, pravni zastupnici Srbije oštro su osudili nameru Bosne da na suđenju pred MSP-om koristi materijal MKSJ-a.
Karagianakisova je tvrdila da optužnice MKSJ-a predstavljaju koristan izvor dokaza zato što optužbe pred Tribunalom stupaju na snagu tek pošto sudija utvrdi da ima dovoljno osnove za pokretanje slučaja. S druge strane, Saša Obradović je u ime srpske strane izneo stav da je korišćenje optužnica kao dokaza uglavnom samo pozivanje na nepotvrđene navode.
Obradović je takođe napao bosansku stranu zbog pozivanja na svedočenja koja su optuženici pred MKSJ-om dali kao deo nagodbe sa tužiocima. Takvi iskazi, rekao je on, nisu korišćeni kao dokazi ni pred samim Tribunalom, osim ako nisu podržani i usmenim iskazima osoba koje su ih dale.
Srpske primedbe odnosile su se i na samu suštinu metoda protivničke strane, koji se sastojao u korišćenju dokaza o dešavanjima na terenu u samoj Bosni, da bi se ukazalo na to da je u pozadini svega morala stajati genocidna namera. Prema rečima srpskih advokata, da bi se dokazala genocidna namera neophodno je izneti direktne dokaze o postojanju specifičnog stanja svesti kod pojedinca ili pojedinaca koji su počinili zločine.
Uprkos nastojanjima Bosne da pribavi i tu vrstu dokaza, advokati Beograda tvrdili su da to predstavlja jednu od slabosti dokaznog postupka Sarajeva.
Jedan od potencijalnih izvora dokaza koji bi mogao poslužiti kao direktna potvrda postojanja genocidne namere – zapisnici o radu najvišeg političkog i vojnog organa Jugoslavije, Vrhovnog saveta odbrane (VSO) – ostali su van domašaja bosanske strane.
Iako je dokumentacija VSO-a prosleđena tužiocima MKSJ-a, znatan deo te građe ostaje nedostupan, jer Beograd tvrdi da bi njeno obelodanjivanje dovelo do ugrožavanja nacionalne bezbednosti. Jedan srpski zvaničnik je u prošlogodišnjem intervjuu izjavio da je Beograd izuzetno zabrinut i zbog same mogućnosti da se taj materijal iskoristi kako bi uticao na ishod procesa pred MSP-om.
Srpski su advokati požurili da otklone svaku sumnju da je nespremnost Beograda da obelodani ovu dokumentaciju znak nečiste savesti. Prema njihovim rečima, osim prvobitnih bezbednosnih razloga, mere zaštite koje je primenio MKSJ sada zapravo predstavljaju dodatnu prepreku za njeno objavljivanje.
Pored izravnih napada na tvrdnje Sarajeva da je genocid počinjenom pod pokroviteljstvom države, srpski tim se poslednjih sedmica silno trudio i da dokaže kako MSP nije ni nadležan za bosansku tužbu za genocid. Ukoliko bude usvojen, ovaj bi prigovor mogao sprečiti nastojanje Bosne da se ratna zbivanja shvate u celini, jer bi slučaj bio odbačen i bez procene njegovog merituma.
U međuvremenu su obe strane rezimirale svoje podneske, a sudije su se povukle kako bi razmotrile slučaj. Presuda o tome da li je Beograd odgovoran za genocid u Bosni mogla bi da usledi kroz nekoliko meseci.
Frenk je rad MKSJ-a opisao kao skupljanje „delova slagalice“, pozdravivši proces pred MSP-om kao priliku da se sudijama predstavi „veliko platno s mnogim delićima te slagalice“.
Pod pretpostavkom da prigovor Beograda o nenadležnosti MSP-a ne bude usvojen, ostaje da se vidi šta će sklopljena slagalica na kraju otkriti.
Michael Farquhar je izveštač IWPR-a iz Londona.
