PRED SUDOM REČENO DA JE HRVATSKA ŽELELA DA ZAŠTITI SRPSKU IMOVINU
Sutkinja kaže da je zakon zahtevao sprečavanje rušenja i pljački, a ne sprečavanje povratka.
PRED SUDOM REČENO DA JE HRVATSKA ŽELELA DA ZAŠTITI SRPSKU IMOVINU
Sutkinja kaže da je zakon zahtevao sprečavanje rušenja i pljački, a ne sprečavanje povratka.
Na suđenju bivšim hrvatskim generalima pred Haškim tribunalom, jedna sutkinja hrvatskog ustavnog suda je ove sedmice izjavila kako je hrvatska vlada nakon Operacije Oluja 1995. zahtevala zaštitu napuštene srpske imovine.
Reč je o Snježani Bagić, svedokinji odbrane na suđenju bivšem šefu hrvatske policije Mladenu Markaču, koja je bila i jedan od autora zakona o privremenoj eksproprijaciji imovine napuštene tokom i nakon Operacije Oluja. Ona je rekla kako cilj tog zakona nije bio taj da se spreči povratak Srba u njihove predratne kuće, već da se zaštiti imovina koju su oni napustili.
„Naš zadatak je bio da nađemo prihvatljivi pravni [okvir] unutar kojeg bi napuštena imovina mogla da bude zaštićena i privremeno korišćena“, kazala je Bagićeva.
Markač je, zajedno sa generalima Antom Gotovinom i Ivanom Čermakom, optužen za učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bilo proterivanje srpskog stanovništva sa hrvatskog područja Krajine tokom 1995.
U sklopu Operacije Oluja, hrvatske su snage u avgustu 1995. ponovo zauzele Krajinu – koju su pre toga, počev od 1991., kontrolisali pobunjeni Srbi.
U optužnici se navodi da je Gotovina bio glavni operativni komandant ofanzive za južni deo tog područja; da je Markač bio nadležan za specijalne policijske jedinice; te da je Čermak komandovao kninskim garnizonom.
Tužioci kažu kako je jedan od elemenata koji potvrđuju postojanje zajedničkog zločinačkog poduhvata i namera hrvatskih vlasti da spreče povratak srpskih izbeglica nakon Operacije Oluja – što se, po njihovom mišljenju, vidi i iz zakona o privremenoj eksproprijaciji imovine.
Sva trojica optuženika – Gotovina, Čermak i Markač – izjavila su 5. decembra 2006. da se ne osećaju krivima. Suđenje je počelo 11. marta 2008.
Na početku svog svedočenja, Bagićeva je pred sudom izjavila kako je – kao „tadašnja sekretarica ministarstva pravosuđa, zajedno sa timom pravnih eksperata koji je formirala hrvatska vlada“ – i sama sudelovala u pisanju zakona o privremenoj eksproprijaciji svojine.
Svedokinja je rekla: „Taj zakon nije bio smišljen da bi se sprečio povratak Srba, već da bi se njihova imovina zaštitila od pljačkaša i palitelja.
„Zakonodavčeva namera je bila da privremeno korišćenje napuštene imovine odobri hrvatskim povratnicima i izbeglicama iz Bosne i Hercegovine.“
Svedokinja je kazala da su privremeni korisnici morali da se staraju o imovini i čuvaju je kao vlastitu, ali i da ni na koji način nisu mogli tom imovinom raspolagati.
Bagićeva je rekla i da je 31. avgusta 1995. Srbima bio dat rok od 30 dana da se vrate u Hrvatsku i zahtevaju povraćaj imovine, te da je taj rok krajem septembra bio produžen na 90 dana.
Na pitanje Markačevog advokata Gorana Mikuličića o razlozima za produženje tog roka, svedokinja je odgovorila: „Smatralo se nerealnim da će vlasnik biti u stanju da se vrati i preuzme imovinu u roku od 30 dana, pošto je bilo poteškoća sa prilivom izbeglica. Često se do izbeglica nije moglo doći, jer su njihove nove adrese bile nepoznate. Stoga se činilo realističkim da rok bude produžen na 90 dana.
„Taj rok je istekao 23. januara 1996., a pitanje povratka je kasnije rešeno međudržavnim sporazumom o normalizaciji odnosa između Hrvatske i Savezne Republike Jugoslavije.“
Prilikom unakrsnog ispitivanja, tužiteljka Katrina Gustafson je sugerisala da su hrvatske vlasti nameravale da preduzmu mere za sprečavanje povratka srpskih izbeglica na područje Krajine, te da su pokušale da u njihove kuće trajno nasele Hrvate.
Svedokinja je, međutim, rekla kako je „cilj bio da se Srbi vrate u svoje domove što je pre moguće“. Upravo zbog toga su i određivani rokovi – od 30, a potom i od 90 dana – za povraćaj izbegličke imovine.
Nakon što je Gustafsonova rekla da su srpske izbeglice na povratak u nekim slučajevima morale da čekaju i po šest godina, svedokinja je izjavila: „Sistem je trebalo da omogući što brži povratak, ali su postojale situacije u kojima on možda nije bio efikasan.“
Suđenje se nastavlja iduće sedmice.
Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.
Reč je o Snježani Bagić, svedokinji odbrane na suđenju bivšem šefu hrvatske policije Mladenu Markaču, koja je bila i jedan od autora zakona o privremenoj eksproprijaciji imovine napuštene tokom i nakon Operacije Oluja. Ona je rekla kako cilj tog zakona nije bio taj da se spreči povratak Srba u njihove predratne kuće, već da se zaštiti imovina koju su oni napustili.
„Naš zadatak je bio da nađemo prihvatljivi pravni [okvir] unutar kojeg bi napuštena imovina mogla da bude zaštićena i privremeno korišćena“, kazala je Bagićeva.
Markač je, zajedno sa generalima Antom Gotovinom i Ivanom Čermakom, optužen za učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bilo proterivanje srpskog stanovništva sa hrvatskog područja Krajine tokom 1995.
U sklopu Operacije Oluja, hrvatske su snage u avgustu 1995. ponovo zauzele Krajinu – koju su pre toga, počev od 1991., kontrolisali pobunjeni Srbi.
U optužnici se navodi da je Gotovina bio glavni operativni komandant ofanzive za južni deo tog područja; da je Markač bio nadležan za specijalne policijske jedinice; te da je Čermak komandovao kninskim garnizonom.
Tužioci kažu kako je jedan od elemenata koji potvrđuju postojanje zajedničkog zločinačkog poduhvata i namera hrvatskih vlasti da spreče povratak srpskih izbeglica nakon Operacije Oluja – što se, po njihovom mišljenju, vidi i iz zakona o privremenoj eksproprijaciji imovine.
Sva trojica optuženika – Gotovina, Čermak i Markač – izjavila su 5. decembra 2006. da se ne osećaju krivima. Suđenje je počelo 11. marta 2008.
Na početku svog svedočenja, Bagićeva je pred sudom izjavila kako je – kao „tadašnja sekretarica ministarstva pravosuđa, zajedno sa timom pravnih eksperata koji je formirala hrvatska vlada“ – i sama sudelovala u pisanju zakona o privremenoj eksproprijaciji svojine.
Svedokinja je rekla: „Taj zakon nije bio smišljen da bi se sprečio povratak Srba, već da bi se njihova imovina zaštitila od pljačkaša i palitelja.
„Zakonodavčeva namera je bila da privremeno korišćenje napuštene imovine odobri hrvatskim povratnicima i izbeglicama iz Bosne i Hercegovine.“
Svedokinja je kazala da su privremeni korisnici morali da se staraju o imovini i čuvaju je kao vlastitu, ali i da ni na koji način nisu mogli tom imovinom raspolagati.
Bagićeva je rekla i da je 31. avgusta 1995. Srbima bio dat rok od 30 dana da se vrate u Hrvatsku i zahtevaju povraćaj imovine, te da je taj rok krajem septembra bio produžen na 90 dana.
Na pitanje Markačevog advokata Gorana Mikuličića o razlozima za produženje tog roka, svedokinja je odgovorila: „Smatralo se nerealnim da će vlasnik biti u stanju da se vrati i preuzme imovinu u roku od 30 dana, pošto je bilo poteškoća sa prilivom izbeglica. Često se do izbeglica nije moglo doći, jer su njihove nove adrese bile nepoznate. Stoga se činilo realističkim da rok bude produžen na 90 dana.
„Taj rok je istekao 23. januara 1996., a pitanje povratka je kasnije rešeno međudržavnim sporazumom o normalizaciji odnosa između Hrvatske i Savezne Republike Jugoslavije.“
Prilikom unakrsnog ispitivanja, tužiteljka Katrina Gustafson je sugerisala da su hrvatske vlasti nameravale da preduzmu mere za sprečavanje povratka srpskih izbeglica na područje Krajine, te da su pokušale da u njihove kuće trajno nasele Hrvate.
Svedokinja je, međutim, rekla kako je „cilj bio da se Srbi vrate u svoje domove što je pre moguće“. Upravo zbog toga su i određivani rokovi – od 30, a potom i od 90 dana – za povraćaj izbegličke imovine.
Nakon što je Gustafsonova rekla da su srpske izbeglice na povratak u nekim slučajevima morale da čekaju i po šest godina, svedokinja je izjavila: „Sistem je trebalo da omogući što brži povratak, ali su postojale situacije u kojima on možda nije bio efikasan.“
Suđenje se nastavlja iduće sedmice.
Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.
