Pripadnici srpskih paravojnih snaga načinili „pustoš“ u Bosni
Šef bezbednosti jugoslovenske vojske bio je upoznat sa ubijanjem i zlostavljanjem civila.
Pripadnici srpskih paravojnih snaga načinili „pustoš“ u Bosni
Šef bezbednosti jugoslovenske vojske bio je upoznat sa ubijanjem i zlostavljanjem civila.
Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 779, 8. mart 2013.)
Bivši šef bezbednosti jugoslovenske vojske izjavio je ove sedmice pred Haškim tribunalom kako je bio upoznat sa time da su srpske paravojne jedinice u Bosni ubijale civile i zarobljenike, te vršile i druga zlostavljanja.
Aleksandar Vasiljević se pojavio kao svedok odbrane na suđenju ratnom predsedniku bosanskih Srba, Radovanu Karadžiću. U periodu od juna 1991. do maja 1992., Vasiljević se nalazio na čelu odeljenja za bezbednost jugoslovenskog ministarstva odbrane. Penzionisan je nakon što je u maju 1992. rasformirana Jugoslovenska Narodna Armija (JNA).
Vasiljević je prethodno svedočio na suđenju bivšem srbijanskom predsedniku Slobodanu Miloševiću – koji je umro 2006., pre no što mu je izrečena presuda.
Karadžić se pred sudom brani samostalno, pa je pročitao opširan sažetak Vasiljevićevog svedočenja, a potom postavio tek nekoliko dodatnih pitanja.
Tokom unakrsnog ispitivanja, tužiteljka Hildegard Uerc-Reclaf (Hildegard Uertz-Retzlaff) je pitala da li su se pripadnici srpskih paravojnih formacija koje je svedok video u Hrvatskoj „ponovo pojavili“ 1992. u Bosni.
Svedok je potvrdio da jesu i saglasio se sa time da je jedna od grupa, poznata pod nazivom „Žute ose“ – koja se povezuje sa drugim optuženikom Tribunala, srbijanskim nacionalističkim političarem Vojislavom Šešeljem – načinila „pustoš“ u gradu Zvorniku.
„Sudeći po tim zapažanjima, Vi ste znali da će neki od dobrovoljaca i pripadnika paravojnih formacija pljačkati i maltretirati ne-Srbe, pa čak i ubijati ratne zarobljenike ili nevine civile?“, pitala je Uerc-Reclafova.
„Tako je“, odgovorio je Vasiljević.
Tužiteljka se potom usredsredila na paravojnog lidera Željka Ražnatovića, poznatijeg kao Arkan. On i njegovi „Tigrovi“ su bili ozloglašeni zbog terora, ubijanja i silovanja civila u Hrvatskoj i Bosni. Arkana je Haški tribunal optužio – ali su ga 2000. ubili u Beogradu, tako da nije mogao biti uhapšen.
Karadžić se tereti da je, zajedno sa Arkanom i ostalim paravojnim liderima, sudelovao u zajedničkom zločinačkom poduhvatu.
Tužioci navode da je Karadžić, kao neko ko je u periodu od 1992. do 1996. bio predsednik samoproglašene bosanske Republike Srpske (RS), odgovoran za zločine genocida, progona, istrebljenja, ubijanja i prisilnog raseljavanja, koji su „doprineli ostvarivanju cilja – trajnog raseljavanja bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata sa teritorije na koju su pravo polagali bosanski Srbi“.
Karadžić je uhapšen jula 2008. u Beogradu, nakon što je 13 godina proveo u bekstvu, a tereti se i za planiranje i nadziranje opsade Sarajeva, koja je trajala 44 meseca i u kojoj je ubijeno skoro 12,000 ljudi; kao i za masakr koji je nad preko 7,000 muškaraca i dečaka u julu 1995. počinjen u Srebrenici.
Svedok je potvrdio da su Arkanovi Tigrovi bili „vodeća naoružana grupa“ koja je sudelovala u zauzimanju Bijeljine (opština u severoistočnoj Bosni) od strane bosanskih Srba, izvršenom u aprilu 1992.
Karadžić se tereti i za ubijanje najmanje 48 civila u Bijeljini, kao i za smrt šestorice muškaraca u logoru Batkovići.
Članica Karadžićevog predsedništva, Biljana Plavšić, priznala je 2003. pred Tribunalom da je kriva za progon, kao i za to što je „pozivala i ohrabrivala pripadnike paravojnih formacija iz Srbije da pomažu snagama bosanskih Srba u nasilnom sprovođenju etničkog razdvajanja“.
„Kada smo prošle sedmice razgovarali, spomenuli ste da su se nakon zauzimanja Bijeljine gospođa Plavšić i komandant Tuzlanskog korpusa JNA susreli u Bijeljini s Arkanom – zar ne?“, pitala je tužiteljka Uerc-Reclaf.
Svedok je odgovorio da su Plavšićeva i „ostali“ došli da „smire situaciju u Bijeljini“.
„Istina je da je gospođa Plavšić bila tamo i da se [sa Arkanom] pozdravila tako što ga je poljubila u obraz“, dodao je Vasiljević.
Osvrćući se na svedokove ranije izjave, tužiteljka ga je upitala: „Zar ne bi bilo pravično reći da su zločini nad nesrpskim narodom [u Bosni] ponekad bili tolerisani od strane političkih rukovodstava?“
„Kog političkog rukovodstva?“, upitao je svedok.
„Mislila sam na sva politička rukovodstva“, kazala je Uerc-Reclafova. „Ali mogli bismo krenuti dalje i dati konkretan primer. Znali ste da su [pripadnici] Žutih osa bili uhapšeni i kasnije oslobođeni – zar ne?“
„Nisam znao da su oslobođeni. Verovatno se to desilo nakon što sam penzionisan“, kazao je Vasiljević. On je dodao da je, koliko je njemu poznato, „postupak bio pokrenut“, ali da je jedan od okrivljenih bio pušten zbog toga što „nije bio mentalno sposoban za suđenje“.
Uerc-Reclafova je ukazala na to da je svedok ranije konstatovao kako je Milan Lukić – koga je Tribunal osudio na doživotnu robiju zbog toga što je spalio preko stotinu živih bosansko-muslimanskih civila – „bio uhapšen i oslobođen, pa ponovo uhapšen“.
„Jeste, sve se to desilo kasnije, pošto sam penzionisan. Međutim, to je istina“, kazao je Vasiljević.
„U Miloševićevom slučaju, Vi ste zapravo govorili o tadašnjem ’modusu operandi’, koji je podrazumevao da se progon takvih počinitelja izbegava tako što ih se prebacuje preko granice i vraća nazad. Da li je to bio preovlađujući pristup u to vreme?“, pitala je Uerc-Reclafova.
„Ne znam da li je to bio preovlađujući pristup, ali se u oba slučaja koje ste spomenuli – objektivno govoreći – to desilo“, kazao je Vasiljević.
Tužiteljka je konstatovala da je Vasiljević u ranijem svedočenju govorio o „povampirenju nacionalističkih strasti“ i tome da su „umesto da zaustave te strasti i neprijateljstva, političke vlasti, objektivno, radile na njihovom raspirivanju“.
Ona je potom citirala svedoka, koji je rekao da je „obrazac bio takav da su druge etničke grupe proglašavane krivima za ono što su uradile, dok je vlastiti narod, prema tumačenjima lidera, proglašavan žrtvom“.
„To važi i za Vaše viđenje ovih događaja, zar ne?“, pitala je Uerc-Reclafova.
„Da“, odgovorio je Vasiljević.
Tužiteljka je upitala da li se to odnosi i na Karadžićevu političku partiju, tj. Srpsku demokratsku stranku (SDS).
Svedok na to nije direktno odgovorio.
„Jedna je stvar kada govorimo o grupama, a druga kada govorimo o partijama. Postojale su partije koje su bile prilično ekstremne“, kazao je on.
Suđenje se nastavlja naredne sedmice.
Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.
