Šešelju odobrena pravna pomoć

Rachel Irwin

Senior Reporter

Friday, 20 May, 2011

The link has been copied

Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 693, 20. maj 2011.)

Žalbeno veće Haškog tribunala potvrdilo je odluku kojom se srbijanskom nacionalističkom političaru Vojislavu Šešelju dodeljuje pravna pomoć – što je sudija koji je izdvojio mišljenje nazvao „veoma opasnim presedanom“.

„Jasno je da to predstavlja veoma opasan presedan i da optuženicima Tribunala neće dati nikakav podsticaj ili motivaciju da dokazuju svoje siromaštvo, što će naposletku rezultirati trošenjem i lošim korišćenjem javnih fondova“, kazao je u svom izdvojenom mišljenju sudija Fausto Pokar (Fausto Pocar).

Otkako se 2003. godine predao Tribunalu, Šešelj je – kao neko ko je po obrazovanju pravnik – insistirao na samostalnoj odbrani, pa je 2006. čak i stupio u štrajk glađu nakon što su sudije pokušale da mu odrede pravnog zastupnika. Takođe je, sve vreme svog boravka u pritvoru, insistirao na tome da sud finansira pridružene članove njegovog tima odbrane.

Sekretarijat suda je prošlog jula Šešelju i zvanično uskratio pravnu pomoć, saopštivši da je – uprkos tome što su mu tokom godina u više navrata upućivani zahtevi da to učini – dosledno odbijao da dostavi dokaze o tome da „ne raspolaže dovoljnim sredstvima da bi plaćao svoju odbranu“.

Međutim, sudije su 29. oktobra naredile sekretarijatu da dotira 50 procenata od sume koja se standardno dodeljuje siromašnom optuženiku.

Zamenik sekretara Ken Roberts zatražio je od žalbenog veća da povuče tu odluku, tvrdeći da „sudsko veće ne može sebe da ovlasti za nešto što je eksplicitno povereno drugom, kao i da okrivljeni, budući da nije utvrđeno da ne raspolaže sa dovoljno sredstava, pred ovim Tribunalom ostaje nepodoban za to da mu se odobre sredstva za odbranu“.

Zatim je konstatovao da sudije „nisu ovlašćene“ da donesu takvu odluku i da su vlastitom odlukom „zamenile“ odluku sekretarijata.

U žalbenoj presudi objavljenoj 17. maja, većina sudija se saglasila sa pomenutom odlukom sudskog veća i odbacila zahtev sekretarijata.

Žalbeno veće je saopštilo da „pitanje pružanja pravne pomoći optuženiku koji se brani samostalno nije samo administrativna stvar, nego da može uticati i na osnovna prava okrivljenog na pravično i efikasno suđenje“.

„Nije bilo nerazumno to što se sudsko veće bavilo pitanjem resursa, pogotovo u svetlu mogućih alternativa, uključujući i obustavljanje postupka ukoliko bi se usled nedostatka sredstava pojavio rizik da pravda ne bude ostvarena“, saopštila je većina.

Konstatovano je i da sekretarijat od sudija nikada nije zatražio sudski nalog za pribavljanje informacija o „sadržaju izvesnih bankovnih računa“, ali da bi to bio „prikladan“ postupak u cilju utvrđivanja finansijskog statusa optuženika.

„Ova odluka nije poslednja reč u ovoj stvari . . . već je naprosto privremena mera, dok sekretarijatu ne bude dostupno dovoljno podataka za ocenu finansijskog statusa samog okrivljenog“, utvrdla je većina sudija.

Jedan od sudija iz petočlanog panela, Mehmet Ginej (Mehmet Guney) – koji je delimično izdvojio mišljenje – saopštio je kako „nije nerazumno to što je sudsko veće intervenisalo“, ali da ne može da se saglasi „sa razmerama te intervencije“.

Tu stvar bi, po njegovim rečima, trebalo ponovo proslediti sekretarijatu, kako bi se utvrdio „odgovarajući iznos sredstava koja se okrivljenom dodeljuju privremeno, do okončanja finansijske istrage o njemu“.

Sudija Pokar je, međutim, u potpunosti odbacio odluku većine sudija.

„Po mom mišljenju, sudsko veće je zloupotrebilo svoje diskreciono pravo i postupilo suprotno jurisprudenciji Tribunala“, saopštio je sudija Pokar u svom izdvojenom mišljenju.

Potom je konstatovao da se pravna pomoć i pitanja siromaštva nalaze „prevashodno u nadležnosti sekretara“, te da se – premda odluke sekretarijata jesu podložne sudskom razmatranju – to nije poštovalo. Umesto toga, sudije su samoinicijativno odlučile o ovoj stvari.

Osim toga, sudija je rekao i da se žalbenom odlukom „značajno umanjuje teret dokazivanja“ kada je u pitanju siromaštvo okrivljenog.

„Postupivši na taj način, sudije su uspostavile i jedan veoma opasan presedan – da okrivljenome, čak i onda kada ne pokaže da jeste siromašan, mogu biti dodeljena javna sredstva za finansiranje odbrane“, napisao je sudija Pokar.

On je primetio i da većina „krivi sekretarijat“ za to što nije od sudija zatražio izdavanje sudskog naloga za istraživanje Šešeljevih bankovnih računa.

„Ukoliko je teret dokazivanja isključivo na okrivljenom, sekretarijat zasigurno nema obavezu da – ukoliko optuženik odbija da sarađuje – traži sudski nalog kako bi dokazao optuženikovo siromaštvo, pa ne može biti ni okrivljen zato što to nije uradio“, nastavio je sudija.

Potom je napomenuo kako je „naivno verovati da će okrivljeni, koji odbija da sarađuje sa sekretarijatom kako bi dokazao siromaštvo, nadoknaditi dodeljena sredstva ukoliko se naposletku utvrdi da nije siromašan“.

Šešelj se po devet tačaka tereti za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. Reč je o optužbama za ubistvo, mučenje i prisilno raseljavanje, odnosno o zlodelima koja su u periodu od avgusta 1991. do septembra 1993. počinjena u nastojanju da se iz pojedinih delova Hrvatske i Bosne protera nesrpsko stanovništvo. Okrivljeni je još uvek lider Srpske radikalne stranke (SRS), čije je sedište u Beogradu.

Krivični postupak protiv Šešelja je u više navrata odlagan, otkako je u novembru 2007. zvanično započeo sa punih godinu dana zakašnjenja u odnosu na prvobitno zakazani datum. Razlog odlaganja bio je optuženikov štrajk glađu. Dokazni postupak odbrane bi tek trebalo da počne.

Šešelj je 2009. već bio proglašen krivim za uvredu suda i osuđen na 15 meseci zatvora zbog toga što je u jednoj od svojih knjiga obelodanio poverljive podatke o zaštićenim svedocima.

Po sličnim se optužbama tereti i u drugom postupku, koji bi trebalo da bude nastavljen sledećeg meseca.

Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.