Srbija ogorcena dok se crna gora blizi odluci o nezavisnosti

Prvi put posle deset godina Srbija nece primeniti silu da bi ocuvala Jugslaviju. Ne zvecka se oruzjem, ali je razocaranje veliko. Delimicno je to zbog isprepletene istorije, zajednickog jezika, bliskih rodjackih veza izmedju dva naroda.

Nakon izbora za premijera 25. januara, Zoran Djindjic je izjavio da ce Srbija, ako s Crnom Gorom sporazum ne bude moguc, sama zatraziti izlaz.

Vojislav Kostunica kaze da ce se "odnosi izmedju dve zemlje zasnivati na postovanju volje naroda. Ako volja naroda u Crnoj Gori bude da ne budu deo federacije, to ce se postovati".

Ove opaske novog rukovodstva slede nakon zastoja u pregovorima sa crnogorskim predsednikom Milom Djukanovicem 17.januara.

Pored emocija tu su i mnogo prakticniji razlozi: jednom kad ne bude Crne Gore, nece biti ni Jugoslavije. A to ce otvoriti brojna pitanja.

Medju prvima, u kom statusu ce onda biti Kosovo, koje je prema Rezoluciji UN 1244 formalno u sastavu Jugoslavije. Kosovo se jos uzima kao argument za ubedjivanje Crne Gore da ostane u zajednici. Predvidja se da ce u tom slucaju ono postati nezavisno.

Sledeci problem je koliko dugo ce trajati i sa kakvim funansijskim posledicama ce proci ponovno prolazenje kroz proceduru priznanja srpske drzavnosti u medjunarodnim telima.

Tu je i pitanje statusa Vojislava Kostunice, predsednika zemlje. Analiticari u Beogradu procenjuju da DOS nije insistirao da predsednik Srbije Milan Milutinovic, inace, optuzen za ratne zlocine na Kosovu, podnese ostavku upravo zbog neizvesnosti funkcije predsednika Jugoslavije. Ukoliko Crna Gora napusti drzavnu zajednicu, Kostunica bi na novim izborima mogao biti izabran za predsednika Srbije.

Nove vlasti u Beogradu sa teskom mukom prihvataju ideju o eventualnom nestanku zajednicke drzave.

U Srbiji se naivno verovalo da je kamen spoticanja izmedju dva naroda bio Slobodan Milosevic i da ce se njegovim padom okoncati razmirice izmedju Mila Djukanovica, predsednika Crne Gore i novog srpskog rukovodstva.

Potcenili su potrebu Crne Gore da se udalji od onoga sto je Srbija sebi i drugima uradila, delom i uz crnogorsku pomoc, tokom prosle decenije.

Kad se ispostavilo da nisu svi Crnogorci zaljubljeni u srpskog novog vodju Kostunicu, u Srbiji je doslo do istinske povredjenosti i prave demonizacije Crne Gore. Jedan od malicioznih naslova u novinama glasi: "Jedino Djukanovic i Thaqi (ratni lider OVK na Kosovu) nisu priznali Kostunicu kao predsednika SRJ".

Neraspolozenje prema 600.000 Crnogoraca koji zive u Srbiji (isto toliko ih zivi i u Crnoj Gori) raste iz dana u dan.

Obican svet se pita sta to Crnogorci hoce, zauzeli su sva direktorska i rukovodeca mesta, sta im ovde fali, kako oni mogu sami, kad nisu ni "saka jada?"

"Ipak, sada je sve drukcije", kaze penzioner Milka Cukic, Crnogorka koja zivi u Beogradu. "Srbija vise nema snage za novi rat i to je za nas spas. Prezivecemo to sto nam stalno nesto prebacuju i u prodavnici nas ne sluze po redu".

Kad je rec o velikom broju studenata koji tradicionalno studiraju na beogradskom univerzitetu, onda se komentarisalo u neformalnim razgovorima da "kad vec zele da odu" iz zajednice sa Srbijom, treba i da plate punu cenu studiranja, kao svi strani gradjani, "jer studiranje puno kosta".

Lider SPO, Vuk Draskovic je 23. januara cak rekao da u Beogradu postoji "anticrnogorska histerija" i nazvao je "srpskim nacizmom".

Sve vise Crnogoraca u Srbiji je prinudjeno da glasno istice svoju lojalnost Srbiji, a sve neodoljivo lici na vreme kada su se od Jugoslavije odvajale Hrvatska i Bosna.

U ovom trenutku bes je smenilo i ogorcenje, pomesano sa rezignacijom i pristajanjem na nezeljeni razvoj dogadjaja. Tipicna reakcija glasi, "pa, neka idu". Tako je 29. januara rekla i Vesna Pesic, novoizabrani ambasador SRJ u Meksiku.

Mnogi, ipak, i dalje veruju da ce njihova crnogorska braca doci svesti. Potajno se gaje nade da bi na najavljenim izborima u Crnoj Gori za 22. april, posle kojih treba da usledi referendum o samostalnosti, mogla da pobedi prosrpska opcija. Time bi i referendum za nezavisnost postao nepotreban.

U Beogradu je pozdravljeno izjasnjavanje sefova diplomatije EU

22. januara protiv stvaranja jos jedne drzave na Balkanu i zalaganje da se u "opstem okviru" nadje "ustavno resenje prihvatljivo za sve delove federacije". Toj nadi dodaju se i druge.

Poznati istoricar Dusan Batakovic kaze da se "nada da ce crnogorski narod shvatiti da je interes Crne Gore da ostane u zajednici sa Srbijom, jer je Srbija potrebnija Crnoj Gori, nego sto je Crna Gora Srbiji".

On objasnjava da Crna Gora treba da bude zadovoljna sto za partnera ima najvecu drzavu na ovim prostorima, jer su iluzije o Crnoj Gori kao buducem Monte Karlu neodrzive.

U toku razgovora sa Djukanovicem u Beogradu 17. januara, Djindjic i Kostunica su izjavili da su "velike razlike po pitanju buducnosti".

Oba rukovodstva su izasla sa svojim vidjenjem buduce federacije i oba su odbila ono sto je predlozila druga strana.

Kada je krajem decembra iz Crne Gore stigla ponuda o uredjenju zajednicke drzave, savez dve nezavisne i medjunarodno priznate drzave, povezane slabim federalnim institucijama, to nije naislo na podrsku u Srbiji. Razlog nezadovoljstva jeste da savezna policija i funkcija predsednika drzave nisu predvidjene. Takva drzava, kazu srpski eksperti, imala bi slabiju centralnu vlast nego sto je ima Bosna i Hercegovina, po Dejtonskom sporazumu.

S druge strane, u Crnoj Gori nije naisao na podrsku predlog Vojislava Kostunice obelodanjen 10. januara, da nova zajednica Srbije i Crne Gore ima u nadleznosti spoljnu politiku, odbranu, monetarni i carinski sistem, saobracaj, sistem obligacionog prava i hartija od vrednosti.

Sve je jasnije da je rastanak neizbezan. Ali, sta posle toga ceka Srbiju?

Zoran Andjelkovic, generalni sekretar Miloseviceve SPS partije, na primer, smatra da je najbolje da Srbija i Crna Gora ostanu zajedno, a ako Crna Gora izadje iz SRJ, onda se "zalazemo za savez Srbije sa Makedonijom, umesto saveza sa Crnom Gorom".

Potpredsednik Vlade Srbije, Nebojsa Covic je rekao: "mozemo napraviti zajednicu sa Bugarskom, Rumunijom i Grckom".

Iza ovih iracionalnih scenarija krije se kljucni srpski strah - sta ce Srbija, kada ostane sama?

Mnogo je problema s kojima ona mora da se suoci. Ekonomija je unistena, Srbija je na drugom mestu u svetu po korupciji. Najteze ce biti suocavanje sa prosloscu i pocinjenim zlocinima. To ce izgleda biti najosetljivije pitanje.

Milanka Saponja-Hadzic, novinar i aktivista Helsinskog odbora za ljudska prava u Srbiji.