SRBIJANSKE SPECIJALNE SNAGE IZAZIVALE „NERED“ U KRAJINI
Svedok optužbe opisuje ulogu srbijanskih tajnih službi tokom perioda okupacije.
SRBIJANSKE SPECIJALNE SNAGE IZAZIVALE „NERED“ U KRAJINI
Svedok optužbe opisuje ulogu srbijanskih tajnih službi tokom perioda okupacije.
Jedan nekadašnji srbijanski obaveštajni oficir izjavio je ove sedmice pred Haškim tribunalom kako su, na području Krajine u Hrvatskoj, specijalne jedinice bile aktivne u čitavom periodu srpske vladavine – od početka 1991., pa do kraha koji se odigrao u avgustu 1995.
Bivši oficir srbijanske Kontra-obaveštajne službe (KOS), Slobodan Lazarević, svedočio je na suđenju dvojici nekadašnjih zvaničnika srbijanske službe Državne bezbednosti (DB), Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću.
Okrivljeni se terete za učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, čiji je cilj bilo prisilno i trajno raseljavanje ne-Srba iz mnogih delova Hrvatske i Bosne i Hercegovine – progonom, ubijanjem i deportacijom hrvatskog, kao i bosansko-muslimanskog i bosansko-hrvatskog stanovništva.
Stanišić je od 1991. do 1998. bio na dužnosti šefa DB-a, dok je Simatović – kao njegov potčinjeni – bio komandant Jedinice za specijalne operacije (JSO).
U optužnici se navodi da su Stanišić i Simatović osnivali, organizovali i finansirali centre za obuku srpskih snaga u cilju vojnog delovanja na teritoriji Hrvatske i Bosne.
Tvrdi se da su Stanišić i Simatović te snage slali u Hrvatsku i Bosnu, gde su one činile zločine i preuzimale kontrolu nad gradovima i selima na hrvatskim i bosanskim područjima koje su kontrolisali Srbi, prisiljavajući ne-Srbe da napuste te teritorije.
Lazarević je već svedočio pred Haškim tribunalom. Naime, u oktobru 2002. godine, on je – na suđenju bivšem srbijanskom predsedniku, Slobodanu Miloševiću – izjavio da su sve vojne, policijske i političke strukture Republike Srpske Krajine (RSK) bile pod kontrolom Beograda.
Lazarević se ove sedmice pred sudom pojavio kao svedok optužbe, čiji se iskaz ticao Stanišićevog i Simatovićevog uticaja na zbivanja u RSK-u.
Njegovo se svedočenje uglavnom zasnivalo na relevantnom transkriptu sa suđenja Miloševiću, koji je – zajedno sa dokumentima koji se odnose na taj slučaj – uvršćen u zapisnik odmah po otvaranju ovog procesa.
Na početku svog iskaza, svedok je naveo da je kao pripadnik KOS-a bio raspoređen na područje Krajine u svojstvu međunarodnog oficira za vezu pri 21. Kordunskom korpusu vojske RSK.
Na pitanje tužilaštva o tome ko ga je plaćao, on je odgovorio: „Bio sam plaćen iz dva izvora – iz vojske RSK, tačnije iz 21. korpusa, dok mi je iz Beograda stizala dodatna naknada.“
Opisujući metode posredstvom kojih je DB vršio uticaj na vojnu situaciju u Krajini, svedok je rekao kako je jedan od njihovih instrumenata na terenu bila i anti-teroristička jedinica, koja se od 1991. nalazila u sklopu 21. korpusa, i koja je delovala sve do pada RSK-a, u avgustu 1995.
„Njihov zadatak je bio da obavljaju prljave poslove, da zastrašuju ljude i izazivaju nemire kako bi doveli do krize. Na primer, kada god situacija na nekom području nije bila dovoljno napeta, to bi izazvalo zamiranje crnog tržišta i pad cena – tako da su pripadnici ove jedinice stvarali nered kad god su mogli, a cene bi ponovo skočile u roku od deset dana“, kazao je svedok.
„Oni bi stupali u akciju čak i kada bi situacija postala, da tako kažem, gotovo normalna – što se Beogradu nije sviđalo, jer bi međunarodna zajednica smesta počela da predlaže pregovore sa Hrvatskom. Beogradu se nije dopadala ta ideja, tako da je morao da stvori situaciju u kojoj bi pregovori bili nemogući.“
„Ko je finansirao tu jedinicu?“, pitalo je tužilaštvo.
„Poznavao sam 90 procenata jedinice, u pitanju su bili mladići sa dvadeset i nešto godina, a jedino što im je bilo zajedničko jeste to da su već tada svi oni imali krivična dosijea. Tvrdili su da ih plaća policija u Srbiji“, odgovorio je svedok.
Lazarević je izjavio kako je početkom 1991. Stanišić često dolazio u RSK da bi rešavao „organizaciona pitanja“, pojašnjavajući da bi „nakon što su problemi bili rešeni, Stanišić na teren poslao svoje zamenike, Franka Simatovića i Radojicu Raju Božovića“.
Svedok je rekao i da se njegovo verovanje u to da su Stanišić i srbijanski DB uticali na zbivanja u Krajini zasniva, između ostalog, i na informacijama dobijenim od tadašnjeg prijatelja Toše Pajića, jednog od najuticajnijih policajaca u krajiškoj policiji, odnosno Ministarstvu unutrašnjih poslova.
Lazarević tvrdi da je Pajić bio u redovnom telefonskom kontaktu sa Stanišićem, te da ga je u neformalnim situacijama čak zvao „tata“.
„Tošu Pajića sam viđao najmanje pet puta nedeljno, i često sam boravio u njegovoj kancelariji, pa sam došao do zaključka da je osoba koju on pominje kao ’tatu’ ili ’starog’ bio Stanišić. Pajić je o Stanišiću uvek pričao sa smeškom“, kazao je Lazarević.
Svedok je govorio i o osnivanju zajedničkog komandnog štaba pod nazivom Pauk, koji je po njegovoj tvrdnji predstavljao „vrhunac angažmana srbijanske tajne službe u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini tokom 1993.“.
Po svedokovim rečima, u sastav Pauka je ulazilo 400 vojnika iz 21. korpusa, 200 pripadnika policije Republike Srpske (RS), nekoliko stotina pripadnika paravojnih formacija pod komandom Željka Ražnatovića – zloglasnog gospodara rata, poznatog po nadimku Arkan – i nešto vojnika lojalnih samoproklamovanoj Autonomnoj pokrajini Zapadna Bosna Fikreta Abdića.
Svedok je rekao da je Pauk bio osnovan kako bi se policijske i paravojne formacije slale iz Srbije u Zapadnu Bosnu, sa ciljem da se pomogne Muslimanima koji su se borili protiv svojih sunarodnika iz sastava Petog korpusa bosanske vojske.
Bila je to specijalna jedinica, koju su činili ljudi iz Bosne, Srbije i Krajine, i čiji su pripadnici raspolagali najmodernijim naoružanjem i uniformama. Bili su opremljeni skoro kao NATO-trupe, kazao je Lazarević.
„Glavno sedište Pauka nalazilo se na teritoriji Bosne, nekih 200 metara od granice sa Hrvatskom, dok su ostala komandna mesta bila na hrvatskoj teritoriji, i njima je rukovodio Frenki Simatović“, kazao je on.
„Stoga je postojala tesna saradnja i koordinacija između svega što se u sklopu operacije Pauk dešavalo u Bosni i Krajini.“
Stanišića i Simatovića su srbijanske vlasti uhapsile 13. juna 2003. Obojica su se izjasnili kao nevini.
Suđenje se nastavlja naredne sedmice.
Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.
Bivši oficir srbijanske Kontra-obaveštajne službe (KOS), Slobodan Lazarević, svedočio je na suđenju dvojici nekadašnjih zvaničnika srbijanske službe Državne bezbednosti (DB), Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću.
Okrivljeni se terete za učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, čiji je cilj bilo prisilno i trajno raseljavanje ne-Srba iz mnogih delova Hrvatske i Bosne i Hercegovine – progonom, ubijanjem i deportacijom hrvatskog, kao i bosansko-muslimanskog i bosansko-hrvatskog stanovništva.
Stanišić je od 1991. do 1998. bio na dužnosti šefa DB-a, dok je Simatović – kao njegov potčinjeni – bio komandant Jedinice za specijalne operacije (JSO).
U optužnici se navodi da su Stanišić i Simatović osnivali, organizovali i finansirali centre za obuku srpskih snaga u cilju vojnog delovanja na teritoriji Hrvatske i Bosne.
Tvrdi se da su Stanišić i Simatović te snage slali u Hrvatsku i Bosnu, gde su one činile zločine i preuzimale kontrolu nad gradovima i selima na hrvatskim i bosanskim područjima koje su kontrolisali Srbi, prisiljavajući ne-Srbe da napuste te teritorije.
Lazarević je već svedočio pred Haškim tribunalom. Naime, u oktobru 2002. godine, on je – na suđenju bivšem srbijanskom predsedniku, Slobodanu Miloševiću – izjavio da su sve vojne, policijske i političke strukture Republike Srpske Krajine (RSK) bile pod kontrolom Beograda.
Lazarević se ove sedmice pred sudom pojavio kao svedok optužbe, čiji se iskaz ticao Stanišićevog i Simatovićevog uticaja na zbivanja u RSK-u.
Njegovo se svedočenje uglavnom zasnivalo na relevantnom transkriptu sa suđenja Miloševiću, koji je – zajedno sa dokumentima koji se odnose na taj slučaj – uvršćen u zapisnik odmah po otvaranju ovog procesa.
Na početku svog iskaza, svedok je naveo da je kao pripadnik KOS-a bio raspoređen na područje Krajine u svojstvu međunarodnog oficira za vezu pri 21. Kordunskom korpusu vojske RSK.
Na pitanje tužilaštva o tome ko ga je plaćao, on je odgovorio: „Bio sam plaćen iz dva izvora – iz vojske RSK, tačnije iz 21. korpusa, dok mi je iz Beograda stizala dodatna naknada.“
Opisujući metode posredstvom kojih je DB vršio uticaj na vojnu situaciju u Krajini, svedok je rekao kako je jedan od njihovih instrumenata na terenu bila i anti-teroristička jedinica, koja se od 1991. nalazila u sklopu 21. korpusa, i koja je delovala sve do pada RSK-a, u avgustu 1995.
„Njihov zadatak je bio da obavljaju prljave poslove, da zastrašuju ljude i izazivaju nemire kako bi doveli do krize. Na primer, kada god situacija na nekom području nije bila dovoljno napeta, to bi izazvalo zamiranje crnog tržišta i pad cena – tako da su pripadnici ove jedinice stvarali nered kad god su mogli, a cene bi ponovo skočile u roku od deset dana“, kazao je svedok.
„Oni bi stupali u akciju čak i kada bi situacija postala, da tako kažem, gotovo normalna – što se Beogradu nije sviđalo, jer bi međunarodna zajednica smesta počela da predlaže pregovore sa Hrvatskom. Beogradu se nije dopadala ta ideja, tako da je morao da stvori situaciju u kojoj bi pregovori bili nemogući.“
„Ko je finansirao tu jedinicu?“, pitalo je tužilaštvo.
„Poznavao sam 90 procenata jedinice, u pitanju su bili mladići sa dvadeset i nešto godina, a jedino što im je bilo zajedničko jeste to da su već tada svi oni imali krivična dosijea. Tvrdili su da ih plaća policija u Srbiji“, odgovorio je svedok.
Lazarević je izjavio kako je početkom 1991. Stanišić često dolazio u RSK da bi rešavao „organizaciona pitanja“, pojašnjavajući da bi „nakon što su problemi bili rešeni, Stanišić na teren poslao svoje zamenike, Franka Simatovića i Radojicu Raju Božovića“.
Svedok je rekao i da se njegovo verovanje u to da su Stanišić i srbijanski DB uticali na zbivanja u Krajini zasniva, između ostalog, i na informacijama dobijenim od tadašnjeg prijatelja Toše Pajića, jednog od najuticajnijih policajaca u krajiškoj policiji, odnosno Ministarstvu unutrašnjih poslova.
Lazarević tvrdi da je Pajić bio u redovnom telefonskom kontaktu sa Stanišićem, te da ga je u neformalnim situacijama čak zvao „tata“.
„Tošu Pajića sam viđao najmanje pet puta nedeljno, i često sam boravio u njegovoj kancelariji, pa sam došao do zaključka da je osoba koju on pominje kao ’tatu’ ili ’starog’ bio Stanišić. Pajić je o Stanišiću uvek pričao sa smeškom“, kazao je Lazarević.
Svedok je govorio i o osnivanju zajedničkog komandnog štaba pod nazivom Pauk, koji je po njegovoj tvrdnji predstavljao „vrhunac angažmana srbijanske tajne službe u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini tokom 1993.“.
Po svedokovim rečima, u sastav Pauka je ulazilo 400 vojnika iz 21. korpusa, 200 pripadnika policije Republike Srpske (RS), nekoliko stotina pripadnika paravojnih formacija pod komandom Željka Ražnatovića – zloglasnog gospodara rata, poznatog po nadimku Arkan – i nešto vojnika lojalnih samoproklamovanoj Autonomnoj pokrajini Zapadna Bosna Fikreta Abdića.
Svedok je rekao da je Pauk bio osnovan kako bi se policijske i paravojne formacije slale iz Srbije u Zapadnu Bosnu, sa ciljem da se pomogne Muslimanima koji su se borili protiv svojih sunarodnika iz sastava Petog korpusa bosanske vojske.
Bila je to specijalna jedinica, koju su činili ljudi iz Bosne, Srbije i Krajine, i čiji su pripadnici raspolagali najmodernijim naoružanjem i uniformama. Bili su opremljeni skoro kao NATO-trupe, kazao je Lazarević.
„Glavno sedište Pauka nalazilo se na teritoriji Bosne, nekih 200 metara od granice sa Hrvatskom, dok su ostala komandna mesta bila na hrvatskoj teritoriji, i njima je rukovodio Frenki Simatović“, kazao je on.
„Stoga je postojala tesna saradnja i koordinacija između svega što se u sklopu operacije Pauk dešavalo u Bosni i Krajini.“
Stanišića i Simatovića su srbijanske vlasti uhapsile 13. juna 2003. Obojica su se izjasnili kao nevini.
Suđenje se nastavlja naredne sedmice.
Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.
