Srpska artiljerija pokušala da „uništi“ bolnicu
Lekar smatra da je njegova bolnica u Sarajevu bila odabrana za metu.
Srpska artiljerija pokušala da „uništi“ bolnicu
Lekar smatra da je njegova bolnica u Sarajevu bila odabrana za metu.
Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 776, 15. februar 2013.)
Jedan lekar, koji je u vreme bombardovanja Sarajeva radio u tamošnjoj bolnici, izjavio je ove sedmice pred Haškim tribunalom da je bio u prilici da vidi kako sa teritorije koja je bila pod kontrolom bosanskih Srba bivaju ispaljivane tenkovske granate na dotični bolnički objekat.
Reč je o dr Bakiru Nakašu, svedoku optužbe na suđenju komandantu vojske bosanskih Srba, Ratku Mladiću. Nakaš je bivši generalni direktor sarajevske Državne bolnice, koja je – sve do povlačenja Jugoslovanske Narodne Armije (JNA) u maju 1992. – funkcionisala kao vojna.
Svedok je radio i kao stručni savetnik ministarstva zdravlja bosanske vlade, a bio je i član organizacije poznate kao „krizni centar“, u čiji su sastav ulazili direktori svih sarajevskih zdravstvenih ustanova.
Nakaš je rekao da je zbog neprekidnog granatiranja bolnička oprema bila premeštena sa viših spratova u podrum. Njegova kancelarija je, međutim, ostala na trećem spratu, gde je postojao i pristup terasi koja je gledala na teritoriju bosanskih Srba.
„Mogao sam da posmatram paljbu iz tog pravca, kao i ostale aktivnosti“, rekao je Nakaš pred sudom.
On je kazao i da je njegova sekretarica bila ranjena metkom „verovatno iz snajpera“, te da je nakon toga još „jedan sličan hitac“ pogodio njegovu kancelariju.
Nakaš je rekao da su svi znali za zloglasnu „aleju snajpera“ – kako je bio nazvan glavni sarajevski bulevar, koji se stalno nalazio na meti snajpera bosanskih Srba. Kazao je da se radi o putu koji je „direktno izlazio na državnu bolnicu, što je snajpersku vatru činilo mogućom na mnogo načina“.
Tužioci su Nakaša upitali na osnovu čega je zaključio da je namera bosanskh Srba bila da „unište“ bolnicu.
Svedok je odgovorio da je čuo za izjave svog bivšeg kolege, hirurga Dragana Kalinića, koji je postao ministar zdravlja u novoformiranom entitetu bosanskih Srba, nazvanom Republika Srpska (RS). Shvatio je da je Kalinić izjavio da je – pošto je bivša vojna bolnica izgubljena – postalo „dobro i neophodno“ da ju se, kao i još jednu gradsku bolnicu, gađa kako bi se „smanjila mogućnost pružanja nege ranjenim stanovnicima Sarajeva“.
Tužilaštvo je potom predočilo transkript sednice skupštine Republike Srpske održane 12. maja 1992., u kojem je navedeno kako je Kalinić rekao da „ukoliko vojna bolnica padne u ruke neprijatelju, zalažem se za uništenje bolnice Koševo, kako neprijatelj ne bi mogao da dobije medicinsku pomoć“.
Svedok je za te opaske rekao da „manje ili više objašnjavaju izjavu za koju smo čuli na sastanku u kriznom centru“.
Nakaš je kazao i da je jedan profesor arhitekture istraživao štetu koja je načinjena Državnoj bolnici, te da je ukazao na oštećenja jednog stuba na istočnoj strani osmog sprata.
„[Profesor] je kazao kako bi se, da je taj stub bio slomljen ili da je pretrpeo veću štetu, bolnica praktično srušila i implodirala. Otuda smo, shvativši da je izvestan broj hitaca bio usmeren ka osmom spratu, pretpostavili da je u pitanju bio pokušaj da se bolnica onesposobi za upotrebu“, objasnio je svedok.
Tužilaštvo je zamolilo Nakaša da prokomentariše posmrtne izveštaje o prvom od dva napada na gradsku pijacu Markale, koji je izveden 5. februara 1994. Ta granata je ubila oko 60 ljudi, a ranila preko stotinu. (Drugi napad na istu pijacu izvršen je više od godinu dana kasnije, 28. avgusta 1995., i u njemu je stradalo oko 40 ljudi.)
Na prethodnim suđenjima je utvrđeno da su napadi poticali sa teritorije pod kontrolom bosanskih Srba, premda je Mladićeva odbrana osporavala te zaključke.
Svedok je rekao da je video izvode iz zaključaka autopsije izvršene nad poginulima u spomenutom napadu iz 1994. Autopsije su obavljene na gradskom odeljenju sudske medicine, pri čemu se u izvodima koje je Nakaš video navodi ime žrtve, dijagnoza, priroda povreda i uzrok smrti.
U jednom od tih dokumenata se kaže da je „amputacija donjih ekstremiteta bila izazvana eksplozijom“, kazao je Nakaš.
„Bio je to sindrom eksplozije, a postojale su i povrede od eksplozije na glavi, stomaku i oba ekstremiteta, pa usled toga i potpuno uništenje levog stopala izazvano eksplozijom“, nastavio je on, pozivajući se na jedan od izvoda.
Tokom unakrsnog ispitivanja, Mladićev branilac Miodrag Stojanović ukazao je na to da je svedok odsustvovao iz bolnice u periodu od 8. aprila i 10. maja 1992., jer je zatražio da bude demobilisan iz JNA, koja je u to vreme vodila bolnicu.
Nakaš je rekao da je, od strane svog brata i svojih kolega, stalno bio obaveštavan o tome šta se događa za vreme njegovog odsustva; takođe, informacije je dobijao i iz medijskih izveštaja.
„Informacije su bile objavljivane u medijima, tako da sam mogao da ih čujem na TV-u – i čuo sam ih. A bio sam i u kontaktu sa svojim kolegama, ne samo sa svojim bratom, za koga su mi potvrdili da su ga jednom pogodili. Ne mogu da vam kažem kog je to dana bilo, ali se to zaista desilo u naznačenom periodu“, kazao je Nakaš.
Stojanović je postavio i nekoliko pitanja o „kriznom centru“, koji se spominje i kao „krizni štab“ – čiji je Nakaš bio član.
„Da li je to bilo ’ad hoc’ telo?“, upitao je Stojanović.
Svedok je rekao da je krizni štab bio formiran otprilike u martu ili aprilu 1992.
„Pretpostavljam da je on bio formiran na osnovu zakona i propisa koje je donelo ovlašćeno telo. Nije to bila nikakva ’ad hoc’ grupa. Ta grupa je imala posebnu ulogu. Ja sam zastupao svoju bolnicu i bio sam povezan sa tom grupom, ali kada je u pitanju osnivanje kriznog štaba, nisam bio upoznat ni sa kakvim detaljima“, kazao je Nakaš.
On je rekao da su većinu članova činili zdravstveni radnici, ali da su sastancima prisustvovali i lokalni i međunarodni humanitarni radnici. Povremeno bi se, „ukoliko bi dnevni red iziskivao njihovo prisustvo“, pojavili i pripadnici bosanske policije ili vojske.
Stojanović je pitao da li je krizni štab mogao da „donosi obavezujuće odluke kada je reč o bezbednosti, logistici i upravljanju bolnicom“.
„Uloga kriznog štaba bila je uglavnom uloga koordinacionog ili savetodavnog tela“, odgovorio je Nakaš. „Predlozi i sugestije koje su oni iznosili bili bi prosleđeni vlastima, koje su ih preoblikovale u instrukcije kojih je svako morao da se pridržava. [Krizni štab] nije imao većeg uticaja na upravljanje institucijom kojom sam ja rukovodio.“
Suđenje Mladiću biće nastavljeno iduće sedmice.
Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.
