SRPSKI AKTIVISTI NADAHNULI UKRAJINSKE PROTESTE

Dok na stotine hiljada pristalica opozicije protestvuju na ulicama Kijeva, ukrajinske prestonice, protiv navodnog laziranja rezultata predsednickih izbora, na sesnaestom spratu beogradskog nebodera Danijela Nenadic i Sinisa Sikman prate razvoj situacije poput jastrebova.

Oni su veterani nenasilnih studentskih protesta koji su doveli do sloma Milosevicevog rezima u Srbiji 2000. godine i licno su zainteresovani za ishod protesta koji sada potresaju Kijev.

Stisnutu pesnicu naslikanu na zastavama i na celima demonstranata u Kijevu je prvi put upotrebila njihova organizacija, Otpor, da bi ujedinila heterogeni front opozicionih stranaka u Srbiji nasuprot Miloseviceve autoritarne vladavine.

Mada je "Otpor" odigrao odredjenu ulogu pruzajuci pomoc ukrajinskim studentskim grupama i strankama u organizovanju njihovih snaga, Nenadic i Sikman se smeju kada ih pitaju o medijskim izvestajima u kojima se prakticno sugerise da oni neposredno upravljaju protestima u Kijevu.

"Otpor", sada nevladina organizacija pod nazivom "Centar za nenasilan otpor", se "ne bavi poslom izvoza revolucije", rekao je Nenadic. "Ni nismo savetnici za revolucije, mi prosto ne radimo na taj nacin".

"Ono sto smo uradili u Srbiji je poznato celom svetu", dodao je Nenadic, uz priguseni ponos, "a to sto se desava u Kijevu danas je veoma slicno onome sto se desilo nama".

"Medjutim, nema univerzalnog koncepta za borbu protiv autoritarnih sistema. Morate imati sopstvenu strategiju. Sve sto mi mozemo da uradimo jeste da podelimo s drugima nase iskustvo".

Direktne veze beogradskog centra sa Ukrajinom datiraju iz marta 2003. godine. Ipak, kljucni dogadjaj kojim su uspostavljene bliske veze je usledio u aprilu kada je osamnaest aktivista iz Ukrajine pohadjalo cetvorodnevnu radionicu "Otpora" o nenasilnom otporu u Novom Sadu.

Pripremanje revolucija i "promena rezima" nisu bili na meniju. Ukrajinci su dosli da se upoznaju sa bogatim iskustvom "Otpora" u organizaciji predizbornih kampanja i podsticanjem mladih s pravom glasa da izadju na izbore.

Upravo su u Novom Sadu Ukrajinci skovali ime – "Pora", sto znaci "vreme je" – da bi identifikovali svoj pokret.

"Oni su zeleli da se upoznaju s nasim iskustvima, kao slicna studentska i omladinska organizacija koja radi iste stvari", kaze Sikman u svojoj kancelariji iz koje se pruza pogled na saveznu skupstinu gde je srpski rezim konacno doziveo slom u oktobru 2000. godine, nakon sto su mase demonstranata upale u zgradu.

Sikman kaze da su Srbi pomogli svojim ukrajinskim kolegama da se organizuju i ujedine oko jednostavnog slogana i programa. "Prvo smo morali da ih ujedinimo i pronadjemo zajednicki imenitelj – to je ono sto je "Otpor" ucinio ranije", kaze on.

"Otpor", priseca se on, je ujedinio skoro beznadezno fragmentiranu opoziciju oko jedinstvene izborne liste stvaranjem nepoliticke opste organizacije. Time su ukrocene ambicije razlicitih stranackih lidera koji su se ujedinili oko jedinstvenog cilja – rusenje Milosevica.

"Ujedinili smo razlicite vizije i lidere oko devetnaest razlicitih stranaka", kaze Sikman, "i levica i desnica, monarhisti i nacionalisti – imali smo podrsku svih".

"Imali smo upravo ono sto je nedostajalo politickim strankama – delovali smo bez politicke agende i bez lidera", nastavlja on.

U novosadskoj radionici su izradili strateski plan koji bi pomogao "Pori", korak po korak, od marta do izbornog dana u novembru. Svaki dan, od predizborne tisine unatrag, je morao biti detaljno isplaniran.

Ipak, nista od toga nije podrazumevalo savete o upadu u vladine zgrade i predsednicke vile – nasuprot nekim nedavnim medijskim izvestajima na Zapadu u kojima se "Otpor" opisuje kao grupa revolucionara finansijski potpomognuta iz Sjedinjenih Americkih Drzava "za iznajmljivanje".

"Ucili smo ih prikupljanju potrebnih sredstava, timskom radu, pregovarackim tehnikama, odnosu prema medijima, vodjenju kampanje "od vrata do vrata" kao i kako da motivisu studente", kaze Sikman.

Malo je razlika izmedju "Otpora" i njihovog ukrajinskog parnjaka, primecuje Sikman. "Jedina razlika izmedju Srba i Ukrajinaca se sastojala u tome sto je Ukrajince bilo teze motivisati. Bili su vise zastraseni nego sto smo mi to bili".

Nenadic pripisuje to cinjenici da su srpski aktivisti ocvrsli, znatno vise nego Ukrajinci, zahvaljujuci skoro citavoj deceniji organizovanja protesta protiv Milosevicevog nasilnog, represivnog rezima.

Tokom nekoliko proteklih dana, sve sto su ljudi iz "Otpora" mogli da rade je posmatraju razvoj dogadjaja iz daljine. Nisu imali direktan licni kontakt sa Kijevom od kada je Aleksandar Maric, jos jedan aktivista centra, proteran iz Ukrajine pre dve nedelje.

To, mozda, i nije bila tako losa stvar, kaze Sikman. "Kada su Marica proterali iz Ukrajine, za njih ["Pora"] je to bila dodatna motivacija".

Dok se protesti nastavljaju u Ukrajini, Sikman svakoga dana razgovara preko telefona sa bivsim ucesnicima radionice. "Oni su tako uzbudjeni sada", kaze on s osmehom, posmatrajuci iz prostorija "Otpora" u centru grada sada veoma miran Beograd.

On pokazuje jednu fotografiju poslatu elektronskom postom mase demonstranata u Kijevu koji nose transparent s natpisom "Otpor – jer volim Ukrajinu". Radi se o izmenjenom srpskom sloganu koji je nekada glasio: "Otpor – jer volim Srbiju". Samo je rec Srbija zamenjena recju Ukrajina.

Medjutim, bivsi aktivist "Otpora" nemaju precizan savet o tome sta bi Ukrajinci sledece trebalo da urade. "Nas jedini odgovor je da je nenasilna strategija apsolutno primenjiva u svakoj zemlji", kaze Sikman. "Nacin na koji se sve to desavalo u Srbiji se nece na takav nacin desiti bilo gde drugde u svetu".

Dzon Simpson je saradnik IWPR-a u Beogradu. Markus Taner je urednik IWPR-a za Balkan.