Suđenje Hadžiću počelo obraćanjem tužilaštva

Piše: David Nelson iz Haga (TU br. 761, 19. oktobar 2012.)

Tužioci Haškog tribunala izneli su ove sedmice svoju uvodnu reč na poslednjem suđenju koje će se održati pred ovim sudom.

Kao ratni lider pobunjenih Srba u Hrvatskoj, Goran Hadžić je uhapšen u Srbiji, jula 2011., nakon što je sedam godina proveo u bekstvu. A budući da je on bio poslednji osumnjičenik za kojim je tragao Tribunal, njegovo će suđenje biti poslednje koje će se ovde održati.

„Ovo je poslednja uvodna reč na poslednjem suđenju koje će se održati u ovom Tribunalu“, rekao je tužilac Daglas Stringer (Douglas Stringer). „Ali zločini o kojima ćete slušati bili su među prvima koji su počinjeni tokom dugih godina sukoba i očaja koje su usledile nakon smrti jedne kulturno bogate, raznolike zemlje, po imenu Jugoslavija.“

Početkom devedesetih godina, tokom rata u Hrvatskoj Hadžić je obavljao visoke političke funkcije na području koje je bilo pod srpskom kontrolom. Bio je predsednik vlade samoproklamovane Srpske Autonomne Oblasti Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema (SAO SBZS), a od februara 1992. do decembra 1993. i predsednik takozvane Republike Srpske Krajine (RSK), koja je u sebe uključivala i spomenutu autonomnu oblast.

Hadžić se po 14 tačaka tereti za zločine protiv čovečnosti koji su navodno počinjeni nad hrvatskim i drugim nesrpskim stanovništvom, uključujući progone, istrebljenje, ubijanje, pritvaranje, mučenje, nečovečna dela, okrutno postupanje, deportaciju, bezobzirno razaranje i pljačku.

Zajedno sa brojnim drugim političkim i vojnim zvaničnicima – uključujući i tadašnjeg srbijanskog predsednika, Slobodana Miloševića – Hadžić se tereti i za učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu (ZZP), čija je svrha bilo „trajno prisilno raseljavanje većine hrvatskog i ostalog nesrpskog stanovništva sa približno jedne trećine teritorije Republike Hrvatske“, kako bi bila stvorena država u kojoj će dominirati Srbi.

„Goran Hadžić je bio čovek Slobodana Miloševića u Hrvatskoj“, rekao je tužilac Stringer tokom prvog dana suđenja.

Milošević je umro 2006., pre okončanja sudskog postupka koji je protiv njega vođen pred Haškim tribunalom.

Prema navodima tužilaštva, Hadžić je – pod vođstvom i uticajem Srbije – pomagao da bude iskorenjeno nesrpsko stanovništvo iz Srpske Krajine, i snabdevao oružane snage da bi postigle taj cilj.

Među incidentima na koje je tužilaštvo ove sedmice posebno skrenulo pažnju u svojoj uvodnoj reči, bio je i masakr koji se 1991. odigrao u selu Lovas (Hrvatska). Na minskom polju izvan grada, vojnici jugoslovenske vojske (Jugoslovenska Narodna Armija, JNA) prisilili su pedeset i jednog hrvatskog civila da hoda kroz minsko polje držeći se za ruke i tarući noge, kako bi ga očistili. Kada je jedna od mina aktivirana, vojnici su otvorili vatru na tu grupu i ubili dvadeset i dvoje ljudi.

Očekuje sa da će na suđenju biti reči i o bici za Vukovar (Hrvatska) i potonjem masakru koji su u novembru 1991. godine, nad oko 200 muškaraca i dečaka, snage JNA počinile na obližnjoj farmi Ovčara.

Odbrana nije iskoristila svoje pravo na uvodnu reč; ona će to učiniti na početku dokaznog postupka Hadžićeve odbrane.

Sudije su ove sedmice čule i svedočenje prvog svedoka optužbe na ovom suđenju – jednog hrvatskog civila koji je pred sudom opisao kako je spalio političku tetovažu na svojim grudima da bi izbegao mučenje dok je bio u zatočeništvu srpskih paravojnih snaga, poznatijih kao Arkanovi Tigrovi.

Arkanovim Tigrovima komandovao je Željko Ražnatovović, koji je imao nadimak „Arkan“ – srpski gospodar rata koji je pred Haškim tribunalom optužen u martu 1999., ali je ubijen 2000. godine u Beogradu.

Tokom ovosedmične uvodne reči, tužilaštvo je ukazalo na veze koje su postojale između Hadžića i Arkanovih Tigrova, naglašavajući da je okrivljeni bio veza između civilne vlade i srpskih vojnih snaga.

Na samom početku rata u Hrvatskoj, svedok Zlatko Antunović, koji je u to vreme imao 17 godina, živeo je u istočnohrvatskom gradu Erdutu. U avgustu 1991., nakon što je Hrvatska proglasila nezavisnost od Jugoslavije, snage JNA su ušle u taj grad.

Nekoliko dana kasnije, Antunović je bio uhapšen i odveden u obližnje selo Dalj, gde je zatočen u tamošnji kulturni centar. On je opisao kako su on i još jedan čovek bili tučeni i ponižavani od strane svojih porobljivača.

„Tukli su me po tabanima“, prisetio se Antunović. „Bol je bio stravičan. A ne možete da se branite.“

Antunović je opisao i kako je bio primoran da golim rukama i kofama vode pere stražarski toalet.

„Posle toga su mi dali hleb, kao da sam morao da namažem [fekalije] na hleb i pojedem ga“, prisetio se on.

Iako je nekoliko dana kasnije bio pušten, nakon čega mu je bilo dozvoljeno i da se vrati na posao u lokalnom vinogradu, Antunović je ponovo uhapšen u oktobru 1991. i odveden u daljski kulturni centar.

Tamo je došao u kontakt sa Željkom Ražnatovićem.

„Sećam se da me je pitao da li znam ko je on“, kazao je Antunović. „A onda me je ošamario i predstavio mi se kao Arkan.“

Svedok je rekao da je zajedno sa ostalim zatočenicima, dok je boravio u pritvoru Arkanovih Tigrova, ponovo bio izložen brutalnom premlaćivanju i ponižavanju.

Jednom prilikom, Antunović je bio prisiljen da se popne na vrh kamiona i peva pesme stražarima. Jedan od njih je od njega zatražio da skine košulju kako bi otkrio istetovirani znak tadašnje vladajuće partije u Hrvatskoj, Hrvatske demokratske zajednice (HDZ).

Stražar je Antunoviću rekao da će za dva dana biti pušten i da bi kada se vrati trebalo da skine tetovažu.

„Čim sam stupio u svoju ćeliju, uzeo sam cigarete i počeo da spaljujem tetovažu“, rekao je Antunović sudu. „Sledećeg jutra, skinuo sam ožiljak ili kožu. Nastavio sam da spaljujem dok nije nestao.“

Naposletku je Antunović ponovo bio oslobođen, ali samo da bi bio uhapšen i treći put – u decembru 1991., nekoliko dana posle vlastitog osamnaestog rođendana.

Ovoga je puta bio odveden u centar za obuku, kojeg su u Erdutu vodili Arkanovi Tigrovi.

„Lisicama su me vezali uz jednu stariju gospođu“, kazao je Antunović, dodajući kako je ta žena bila uhapšena zbog slavljenja Božića i ukrašavanja božićnog drveta. „Došle su dve devojke i udarile tu stariju ženu u lice. To me je zabolelo zbog trzaja lisica, ali siguran sam da je njoj bilo još gore.“

Nekoliko dana kasnije, Antunović je opet bio pušten. On je sudu rekao da su ga nedugo potom, zajedno sa preostalim hrvatskim stanvništvom iz Erduta, ukrcali u autobus i odvezli u obližnji grad Osijek.

Tokom unakrsnog ispitivanja, odbrana je osporavala Antunovićevo pamćenje događaja i preciznost njihovog vremenskog određenja.

„Jesu li prisutna lica nosila civilnu odeću?“, upitao ga je branilac Kristofer Gosnel (Christopher Gosnell).

„Ne sećam se toga“, odgovorio je Antunović.

„Jeste li za vreme boravka u pritvoru bili pretučeni jedanput, ili više puta?“, nastavio je advokat, misleći na njegovo prvo pritvaranje u daljskom kulturnom centru.

„Oni me jesu udarali, ali se ja ne sećam kada ili koliko puta“, uporan je bio Antunović.

Više puta je Antunović pokušavao da se priseti tačnih datuma. A bilo mu je teško i da objasni zbog čega je imao HDZ-tetovažu, koja ga je kasnije dovela u nepriliku sa pripadnicima Arkanove paravojske.

Antunović je, kao nekadašnji pripadnik HDZ-ovog podmlatka, pred sudom rekao da u to vreme nije bio političan i da je tetovažu imao samo zbog toga što ju je „naprosto imao, zbog mladosti i svega što ona donosi. Ludilo.“

„Mogli ste da istetovirate bilo koju brojku ili simbol“, kazao mu je Gosnel. „Ono što me zanima jeste zbog čega ste se opredelili za baš taj simbol.“

„Mora da mi je u ono vreme to bilo interesantno“, kazao je Antunović, koji je u više navrata insistirao na tome da nije sudelovao u politici, niti na HDZ-ovim mitinzima. „Ne znam koji drugi odgovor bih mogao da Vam dam.“

Suđenje se nastavlja naredne sedmice.

David Nelson je obučeni izveštač IWPR-a iz Haga.