SUĐENJE MILOŠEVIĆU: PRAVDA, PREVARA ILI FANTAZIJA?
Učesnici konferencije procenjuju nastup Haškog tribunala i pitaju se da li je suđenje bivšem srpskom lideru bilo pravično.
SUĐENJE MILOŠEVIĆU: PRAVDA, PREVARA ILI FANTAZIJA?
Učesnici konferencije procenjuju nastup Haškog tribunala i pitaju se da li je suđenje bivšem srpskom lideru bilo pravično.
Nešto više od mesec dana nakon što je bivši jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević sahranjen u Požarevcu, uz svu pompu i sjaj raskošne ceremonije ispraćaja iz Beograda, nema mesta bojazni da će i njegovo suđenje biti pokopano skupa s njim.
Ove sedmice su se u irskom Centru za ljudska prava u Galveju – na konferenciji pod ambicioznim naslovom „Suđenje Slobodanu Miloševiću: Presuda“ – okupili službenici Tribunala, eksperti za Balkan, akademici, diplomate i sudski komentatori.
Već prilikom otvaranja rasprave, stručnjak za genocid i direktor Centra, Vilijem Šabas (William Schabas), priznao je neobičan karakter ovog skupa. „Ne mogu se setiti da se išta slično ikada desilo u međunarodnom pravu“, rekao je on. „Sigurno je da to nikada ne bismo mogli napraviti u našim nacionalnim pravnim sistemima.“
Zamisao o konferenciji proistekla je iz osećanja da neočekivana Miloševićeva smrt, nakon skoro pune četiri godine suđenja, zahteva neku vrstu logičnog završetka, koji sudije Tribunala više ne mogu obezbediti.
Međutim, debata se nije odnosila na krivicu ili nevinost samog Miloševića, već na izricanje presude samom Tribunalu. Umesto rasprave o uverljivosti dokaza iznetih protiv bivšeg predsednika, naglasak je bio na tome kako su oni predočeni.
Učesnici su razmatrali pitanje pravičnosti samog suđenja, te da li je dovoljno toga učinjeno da bi se zaštitila prava bivšeg predsednika koji je sam zastupao svoju odbranu.
Konferencija je uglavnom protekla u kritičkom tonu, koji se sa rasprave o proceduralnim aspektima Miloševićevog suđenja preneo i na pitanja osnovnih principa, pri čemu su neki učesnici tvrdili da je Tribunal od samog početka bio ispolitizovan, te da se stoga nije ni polagalo previše nade u njegovu pravičnost.
Suprotan stav jedva da se čuo u Galveju – a to je da nesumnjivi problemi na koje je Haški sud nailazio tokom procesa ne bi trebalo da zamagle širu sliku. Pristalice Haga su isticale kako ratni zločinci moraju biti izvedeni pred sud pravde i da je zajednicama koje su sudelovale u sukobima potrebna neka vrsta zaključka – te da sve strane u podjednakoj meri moraju biti obuhvaćene istragom.
Jedan od govornika koji je na tome posebno insistirao bio je Majkl Šarf (Michael Scharf), direktor Međunarodnog pravnog centra Frederik K. Koks (Frederick K. Cox) pri Univerzitetu Kejs Vestern Risrv (Case Western Reserve), koji je rekao kako je sa pojavom Haškog suda „nakon doba imuniteta nastupilo doba odgovornosti“.
Miloševićev službeni branilac, Stiven Kej (Stephen Kay), bio je pak među onima koji su izrazili zabrinutost da bi politička istorija Tribunala mogla ugroziti njegovu sposobnost da dijeli pravdu na pošten i koherentan način.
On je zastupao stav po kojem se pred „ad hoc“ tribunalima – kakav je i Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) – odvijaju „politička suđenja“ koja na kraju bivaju „opterećena ograničenjima nametnutim od strane međunarodne zajednice koja ih je i začela“.
Kej i njegova saradnica Džilijen Higins (Gillian Higgins) prisustvovali su svim zasedanjima na ovom suđenju, a bili su zaduženi i za pisanje Miloševićevih podnesaka Tribunalu. Iz jedinstvene pozicije nekoga ko je bio u neposrednom kontaktu sa Miloševićem, Kej odlučno tvrdi da postupak protiv njegovog klijenta predstavlja primer „selektivne pravde“.
„[Haška suđenja] pokrenuta su kao procesi koji bi trebalo da koriste zajednici u kojoj je ratni sukob nastao. Ali svi znamo da države i nacije uspevaju da izbegnu kaznu [za kršenje zakona] ako se se nalaze na pravoj strani Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija”, rekao je on.
Pravičnost, pored ostalog, zavisi i od toga da li za svakoga važe ista pravila i uslovi, a Kej i ostali učesnici konferencije u Galveju tvde da se za Miloševićevo suđenje to ne može reći.
Britanski novinar Džon Lafland (John Laughland), koji upravo piše knjigu u kojoj zastupa stav da je suđenje predstavljalo „izvrtanje međunarodnog prava“, upitao je zbog čega pred jugoslovenskim Tribunalom nije optužen i NATO – za ratne zločine počinjene tokom kontroverznih vazdušnih udara na Kosovu, u periodu od marta do juna 1999.
Bivši ambasador Stejt dipartmenta za ratne zločine, Dejvid Šefer (David Scheffer), odgovorio je da je njegova vlada, zajedno sa tužilaštvom, „puno radila“ na tom pitanju, te da „odlučno“ stoji na stanovištu da istraga nije bila potrebna.
Šefer je odlučno porekao i da je američka vlada uticala na tužilaštvo da 1999. podigne optužnicu protiv Miloševića. „[Haški tribunal] je nezavisan sud“, rekao je on.
Uprkos takvim uveravanjima, česte su primedbe da optužnicu protiv Miloševića – u kojoj su na 166 stranica opisani navodni zločini u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu – nije sačinilo neko nezavisno telo.
Meta Šabasove kritike naročito je bila bosanska optužnica, kojom se Milošević tereti za genocid i saučesništvo u genocidu počinjenom nad bosanskim Muslimanima. Šabas je ukazao na to da „insistiranje na optužbi za genocid“ samo zato da se „zadovolji jedna trećina Jugoslavije“ nije pravi način da se vodi sudski postupak.
On je istakao da čak ni najpoznatiji zločin genocida izvršen u ratovima na području bivše Jugoslavije – masakr koji su nad oko 8,000 muslimanskih muškaraca i dečaka u Bosni izvršile srpske trupe – nije naredio Milošević, niti bilo ko iz srpskog rukovodstva u Beogradu.
Kej je pak dodao da zloglasni video-snimak jedinice Škorpioni, na kojem se navodno vide pripadnici paravojnih jedinica bosanskih Srba kako vrše egzekucije u Srebrenici, „nije uključen u dokazni materijal protiv Miloševića“, već da je „samo emitovan [tokom suđenja] kako bi o njemu izvestili svetski mediji”.
To, međutim, nisu i jedine primedbe koje su Miloševićevi branioci izneli na račun pravičnosti postupka.
Džilijen Higins tvrdi kako su dužina i obim optužnice predstavljali „preterano veliko“ opterećenje za sve učesnike procesa. Ona se pozvala na podatak po kojem je u Miloševićevoj optužnici samo deportacija opisana u vidu osam različitih formi zločinačkog ponašanja na 64 lokacije koje se protežu na 13 opština. Dokazni materijal tužilaštva dosegao je količinu od 85,526 stranica pisanog materijala i 117 video-zapisa.
„Nije li proces bio isuviše obiman i dalekosežan da bi bio pravičan?“, upitala je ona.
Zaključak Higinsove bio je da iako međunarodna suđenja nisu nužno i nepravična, važi pravilo da „što je veće ratište i što je duži rat, to je teže zaštititi prava okrivljenog“.
Tokom suđenja su mnogi posmatrači tvrdili da je situaciju u sudnici dodatno otežavao i sam Milošević. Međutim, kad je Šarf rekao da je Milošević opstruirao suđenje, usledile su salve kritike na njegov račun.
Higinsova se oštro usprotivila karakterizaciji Miloševića kao nekog ko je remetio proces, dodavši da ni sudije nikad nisu stekle takav dojam.
Braneći neretko neprijateljsko držanje bivšeg predsednika, Higinsova je konstatovala: „Sudnica je bojno polje, i Milošević se upravo za to i pripremio.“
Šabas je potvrdio da Milošević u sudnici „nije bio ni odbojan ni težak“, dok je Kej rekao da je razlog zbog kojeg su se ljudi protivili tome da Milošević zastupa samog sebe bila „politička ekspeditivnost“, a ne opstrukcije sa njegove strane.
Kej odlučno tvrdi da je pitanje Miloševićevog prava da se sam brani bilo ključno za uspeh čitavog suđenja. „Suđenje mora da bude organizovano tako da postupak vodi onaj ko ga najbolje poznaje“, rekao je on. „A nijedan advokat na svetu nije poznavao ovaj slučaj bolje od samog Miloševića.“
Ali i pored svih primedbi, Miloševićevi advokati su pažljivo izbegavali da krivicu svale na pojedince unutar samog Tribunala. Štaviše, Higinsova je u zaključku svog izlaganja nastupila iznenađujuće pomirljivo.
„Bacajući pogled unatrag, na sudnicu i one koji su u njoj proveli čitave dane i godine, stiče se utisak da su svi akteri bili beskrajno posvećeni zaštiti prava optuženog, bez obzira koliko različito su ta prava shvatale strane u procesu“, rekla je ona.
Tokom konferencije se kao poseban problem nametnula razlika u pristupu koji su imali učesnici u haškom suđenju.
Bivši šef tužilaštva Haškog tribunala, Majkl Džonson (Michael Johnson), ukazao je na to da tužioci nisu uvek bili saglasni oko toga kako treba postupiti.
„Tužilaštvo je velika institucija, koja ne govori uvek jednim glasom“, rekao je on, dodajući da su razlike u kulturama i procedurama nacinalnih sudova dovele do razilaženja u stavovima među samim tužiocima, čak i kada je reč o tako elementarnim pitanjima kao što je cilj samog suđenja.
“[U samom tužilaštvu] ima onih koji smatraju da je njihov posao da utvrde istoriju sukoba. Ima [takođe] i onih koji čvrsto veruju da je posao tužilaštva utvrđivanje krivice ili nevinosti okrivljenog”, rekao je Džonson.
Upravo ta razlika je, tvrdi Kej, presudna. Ako Tribunal pokuša da napiše istoriju, zapostaviće detalje vezane za pojedine zločine.
„Gubite iz vida leševe u dečjim bazenima s peskom, opustela sela, granatiranje gradova“, rekao je on. „A sve to predstavlja materijalnu podlogu samog suđenja.“
Pa iako su mnogi učesnici konferencije u Galveju kritikovali način na koji je vođeno suđenje, pa i neke važne principe, nekolicina njih je, poput Marka Vlašića – koji je na suđenju Miloševiću radio na strani tužilaštva – podsetila sve okupljene na to da je ovo suđenje posledica stvarnih akata nasilja.
„Svedoci su [u Tribunal] stizali iz celog sveta. Za njih je to bilo pozitivno iskustvo: vratili su se u svoje gradove, varošice, sela i zaseoke, gde su drugima pričali o tome kako su svedočili protiv onog ko je izazvao toliko nevolja u njihovim zemljama“, rekao je Vlašić.
„Vrlo je lako distancirati se i raspravljati o suđenjima na apstraktan način; ali masovne grobnice razasute su širom Balkana. MKSJ služi kao forum za ove izgubljene duše.“
Helen Warrell je saradnica IWPR-a.
Ove sedmice su se u irskom Centru za ljudska prava u Galveju – na konferenciji pod ambicioznim naslovom „Suđenje Slobodanu Miloševiću: Presuda“ – okupili službenici Tribunala, eksperti za Balkan, akademici, diplomate i sudski komentatori.
Već prilikom otvaranja rasprave, stručnjak za genocid i direktor Centra, Vilijem Šabas (William Schabas), priznao je neobičan karakter ovog skupa. „Ne mogu se setiti da se išta slično ikada desilo u međunarodnom pravu“, rekao je on. „Sigurno je da to nikada ne bismo mogli napraviti u našim nacionalnim pravnim sistemima.“
Zamisao o konferenciji proistekla je iz osećanja da neočekivana Miloševićeva smrt, nakon skoro pune četiri godine suđenja, zahteva neku vrstu logičnog završetka, koji sudije Tribunala više ne mogu obezbediti.
Međutim, debata se nije odnosila na krivicu ili nevinost samog Miloševića, već na izricanje presude samom Tribunalu. Umesto rasprave o uverljivosti dokaza iznetih protiv bivšeg predsednika, naglasak je bio na tome kako su oni predočeni.
Učesnici su razmatrali pitanje pravičnosti samog suđenja, te da li je dovoljno toga učinjeno da bi se zaštitila prava bivšeg predsednika koji je sam zastupao svoju odbranu.
Konferencija je uglavnom protekla u kritičkom tonu, koji se sa rasprave o proceduralnim aspektima Miloševićevog suđenja preneo i na pitanja osnovnih principa, pri čemu su neki učesnici tvrdili da je Tribunal od samog početka bio ispolitizovan, te da se stoga nije ni polagalo previše nade u njegovu pravičnost.
Suprotan stav jedva da se čuo u Galveju – a to je da nesumnjivi problemi na koje je Haški sud nailazio tokom procesa ne bi trebalo da zamagle širu sliku. Pristalice Haga su isticale kako ratni zločinci moraju biti izvedeni pred sud pravde i da je zajednicama koje su sudelovale u sukobima potrebna neka vrsta zaključka – te da sve strane u podjednakoj meri moraju biti obuhvaćene istragom.
Jedan od govornika koji je na tome posebno insistirao bio je Majkl Šarf (Michael Scharf), direktor Međunarodnog pravnog centra Frederik K. Koks (Frederick K. Cox) pri Univerzitetu Kejs Vestern Risrv (Case Western Reserve), koji je rekao kako je sa pojavom Haškog suda „nakon doba imuniteta nastupilo doba odgovornosti“.
Miloševićev službeni branilac, Stiven Kej (Stephen Kay), bio je pak među onima koji su izrazili zabrinutost da bi politička istorija Tribunala mogla ugroziti njegovu sposobnost da dijeli pravdu na pošten i koherentan način.
On je zastupao stav po kojem se pred „ad hoc“ tribunalima – kakav je i Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) – odvijaju „politička suđenja“ koja na kraju bivaju „opterećena ograničenjima nametnutim od strane međunarodne zajednice koja ih je i začela“.
Kej i njegova saradnica Džilijen Higins (Gillian Higgins) prisustvovali su svim zasedanjima na ovom suđenju, a bili su zaduženi i za pisanje Miloševićevih podnesaka Tribunalu. Iz jedinstvene pozicije nekoga ko je bio u neposrednom kontaktu sa Miloševićem, Kej odlučno tvrdi da postupak protiv njegovog klijenta predstavlja primer „selektivne pravde“.
„[Haška suđenja] pokrenuta su kao procesi koji bi trebalo da koriste zajednici u kojoj je ratni sukob nastao. Ali svi znamo da države i nacije uspevaju da izbegnu kaznu [za kršenje zakona] ako se se nalaze na pravoj strani Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija”, rekao je on.
Pravičnost, pored ostalog, zavisi i od toga da li za svakoga važe ista pravila i uslovi, a Kej i ostali učesnici konferencije u Galveju tvde da se za Miloševićevo suđenje to ne može reći.
Britanski novinar Džon Lafland (John Laughland), koji upravo piše knjigu u kojoj zastupa stav da je suđenje predstavljalo „izvrtanje međunarodnog prava“, upitao je zbog čega pred jugoslovenskim Tribunalom nije optužen i NATO – za ratne zločine počinjene tokom kontroverznih vazdušnih udara na Kosovu, u periodu od marta do juna 1999.
Bivši ambasador Stejt dipartmenta za ratne zločine, Dejvid Šefer (David Scheffer), odgovorio je da je njegova vlada, zajedno sa tužilaštvom, „puno radila“ na tom pitanju, te da „odlučno“ stoji na stanovištu da istraga nije bila potrebna.
Šefer je odlučno porekao i da je američka vlada uticala na tužilaštvo da 1999. podigne optužnicu protiv Miloševića. „[Haški tribunal] je nezavisan sud“, rekao je on.
Uprkos takvim uveravanjima, česte su primedbe da optužnicu protiv Miloševića – u kojoj su na 166 stranica opisani navodni zločini u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu – nije sačinilo neko nezavisno telo.
Meta Šabasove kritike naročito je bila bosanska optužnica, kojom se Milošević tereti za genocid i saučesništvo u genocidu počinjenom nad bosanskim Muslimanima. Šabas je ukazao na to da „insistiranje na optužbi za genocid“ samo zato da se „zadovolji jedna trećina Jugoslavije“ nije pravi način da se vodi sudski postupak.
On je istakao da čak ni najpoznatiji zločin genocida izvršen u ratovima na području bivše Jugoslavije – masakr koji su nad oko 8,000 muslimanskih muškaraca i dečaka u Bosni izvršile srpske trupe – nije naredio Milošević, niti bilo ko iz srpskog rukovodstva u Beogradu.
Kej je pak dodao da zloglasni video-snimak jedinice Škorpioni, na kojem se navodno vide pripadnici paravojnih jedinica bosanskih Srba kako vrše egzekucije u Srebrenici, „nije uključen u dokazni materijal protiv Miloševića“, već da je „samo emitovan [tokom suđenja] kako bi o njemu izvestili svetski mediji”.
To, međutim, nisu i jedine primedbe koje su Miloševićevi branioci izneli na račun pravičnosti postupka.
Džilijen Higins tvrdi kako su dužina i obim optužnice predstavljali „preterano veliko“ opterećenje za sve učesnike procesa. Ona se pozvala na podatak po kojem je u Miloševićevoj optužnici samo deportacija opisana u vidu osam različitih formi zločinačkog ponašanja na 64 lokacije koje se protežu na 13 opština. Dokazni materijal tužilaštva dosegao je količinu od 85,526 stranica pisanog materijala i 117 video-zapisa.
„Nije li proces bio isuviše obiman i dalekosežan da bi bio pravičan?“, upitala je ona.
Zaključak Higinsove bio je da iako međunarodna suđenja nisu nužno i nepravična, važi pravilo da „što je veće ratište i što je duži rat, to je teže zaštititi prava okrivljenog“.
Tokom suđenja su mnogi posmatrači tvrdili da je situaciju u sudnici dodatno otežavao i sam Milošević. Međutim, kad je Šarf rekao da je Milošević opstruirao suđenje, usledile su salve kritike na njegov račun.
Higinsova se oštro usprotivila karakterizaciji Miloševića kao nekog ko je remetio proces, dodavši da ni sudije nikad nisu stekle takav dojam.
Braneći neretko neprijateljsko držanje bivšeg predsednika, Higinsova je konstatovala: „Sudnica je bojno polje, i Milošević se upravo za to i pripremio.“
Šabas je potvrdio da Milošević u sudnici „nije bio ni odbojan ni težak“, dok je Kej rekao da je razlog zbog kojeg su se ljudi protivili tome da Milošević zastupa samog sebe bila „politička ekspeditivnost“, a ne opstrukcije sa njegove strane.
Kej odlučno tvrdi da je pitanje Miloševićevog prava da se sam brani bilo ključno za uspeh čitavog suđenja. „Suđenje mora da bude organizovano tako da postupak vodi onaj ko ga najbolje poznaje“, rekao je on. „A nijedan advokat na svetu nije poznavao ovaj slučaj bolje od samog Miloševića.“
Ali i pored svih primedbi, Miloševićevi advokati su pažljivo izbegavali da krivicu svale na pojedince unutar samog Tribunala. Štaviše, Higinsova je u zaključku svog izlaganja nastupila iznenađujuće pomirljivo.
„Bacajući pogled unatrag, na sudnicu i one koji su u njoj proveli čitave dane i godine, stiče se utisak da su svi akteri bili beskrajno posvećeni zaštiti prava optuženog, bez obzira koliko različito su ta prava shvatale strane u procesu“, rekla je ona.
Tokom konferencije se kao poseban problem nametnula razlika u pristupu koji su imali učesnici u haškom suđenju.
Bivši šef tužilaštva Haškog tribunala, Majkl Džonson (Michael Johnson), ukazao je na to da tužioci nisu uvek bili saglasni oko toga kako treba postupiti.
„Tužilaštvo je velika institucija, koja ne govori uvek jednim glasom“, rekao je on, dodajući da su razlike u kulturama i procedurama nacinalnih sudova dovele do razilaženja u stavovima među samim tužiocima, čak i kada je reč o tako elementarnim pitanjima kao što je cilj samog suđenja.
“[U samom tužilaštvu] ima onih koji smatraju da je njihov posao da utvrde istoriju sukoba. Ima [takođe] i onih koji čvrsto veruju da je posao tužilaštva utvrđivanje krivice ili nevinosti okrivljenog”, rekao je Džonson.
Upravo ta razlika je, tvrdi Kej, presudna. Ako Tribunal pokuša da napiše istoriju, zapostaviće detalje vezane za pojedine zločine.
„Gubite iz vida leševe u dečjim bazenima s peskom, opustela sela, granatiranje gradova“, rekao je on. „A sve to predstavlja materijalnu podlogu samog suđenja.“
Pa iako su mnogi učesnici konferencije u Galveju kritikovali način na koji je vođeno suđenje, pa i neke važne principe, nekolicina njih je, poput Marka Vlašića – koji je na suđenju Miloševiću radio na strani tužilaštva – podsetila sve okupljene na to da je ovo suđenje posledica stvarnih akata nasilja.
„Svedoci su [u Tribunal] stizali iz celog sveta. Za njih je to bilo pozitivno iskustvo: vratili su se u svoje gradove, varošice, sela i zaseoke, gde su drugima pričali o tome kako su svedočili protiv onog ko je izazvao toliko nevolja u njihovim zemljama“, rekao je Vlašić.
„Vrlo je lako distancirati se i raspravljati o suđenjima na apstraktan način; ali masovne grobnice razasute su širom Balkana. MKSJ služi kao forum za ove izgubljene duše.“
Helen Warrell je saradnica IWPR-a.
