SUDSKA HRONIKA: SLUCAJ MILOSEVIC

Sedma nedelja sudjenja Slobodanu Milosevicu po optuzenog je nepovoljno pocela, da bi se jos nepovoljnije zavrsila.

Najpre je nastavljeno unakrsno ispitivanje penzionisanog britanskog generala Karola Drevienkievica, koji je svedocio o onome sto je prethodilo vazdusnim udarima NATO (vidi Dnevnik tribunala br. 261).

U periodu od oktobra 1998. do marta 1999., general Drevienkievic je bio operativni sef Kosovske verifikacione misije (KVM), specijalnog organa OSCE koji je osnovan kako bi se utvrdilo da li se Beograd pridrzava ugovora sklopljenog oktobra 1998., kojim se obavezao da ce redukovati svoje snage i njihovo naoruzanje.

Tokom unakrsnog ispitivanja, Milosevic je sugerisao da su se pripadnici OSCE ponasali kao "spijuni NATO" i "saveznici OVK [Oslobodilacka Vojska Kosova]", a sa ciljem "pripremanja terena za agresiju NATO na Srbiju".

Britanski general je porekao te navode. Opisujuci samu misiju kao "sprecavanje daljeg pogorsanja veoma lose situacije", on je insistirao na tome da su njeni clanovi "ucinili sve da do rata ne dodje", te da u tome nisu uspeli prevashodno zbog opstrukcije koju je vrsio Milosevicev rezim.

Milosevic je znatan deo unakrsnog ispitivanja iskoristio za poricanje generalovih izjava koje su se ticale onoga sto se dogadjalo u Racku 15. januara 1999. i narednog dana, kada je svedok, zajedno sa sefom verifikacione misije Vilijemom Vokerom, obisao to mesto.

Milosevic je tvrdio da su svih 45 leseva etnickih Albanaca, koliko ih je pronadjeno u jednom jarku nadomak sela, bili lesevi "terorista" i "pripadnika OVK", koji su ubijeni u borbama vodjenim u brdima, da bi im tela potom bila doneta na isto mesto kako bi se stvorio utisak o masakru. A sve je to zapravo bio "televizijski masakr".

Drevienkievic se drzao vlastite verzije dogadjaja i insistirao na tome da su zrtve ubijene na mestu na kojem su njihova tela i pronadjena. On je rekao da nije bilo nikakvih "tragova borbe" i da su zrtve, van svake sumnje, "hladnokrvno pogubljene". Izrazio je i zaljenje zbog toga sto je srpska strana odbila da o tom incidentu sprovede zajednicku istragu sa KVM, dok je za sam istrazni postupak srpskih organa, kome je prisustvovao, rekao da je bio "umnogome manjkav", te da je predstavljao krsenje uobicajene procedure za prikupljanje dokaza.

Drugi svedok koji je protekle nedelje saslusan bio je britanski pukovnik Ricard Ciaglinski, oficir iz sastava KVM koji je bio zaduzen za vezu sa Srbima. Njegovo svedocenje o onome sto se na Kosovu dogodilo potkraj 1998. i pocetkom 1999. poklopilo se s Drevienkievicevim izjavama, ali su u tom iskazu po prvi put saopstene i neke dodatne pojedinosti. On je naime ispricao kako se, polovinom marta 1999. - a nakon jednog od poslednjih sastanaka sa srpskim predstavnicima - zadesio sam u drustvu jednog visokog oficira Vojske Jugoslavije (VJ), koji mu je tom prilikom na vojnoj mapi pokazao kako ce operacija "potpunog i trajnog unistenja OVK" teci nakon povlacenja KVM.

Oficir je, takodje, navodno rekao da ce vojska, posto "zavrsi sa OVK, sa Kosova proterati sve Albance". Ciaglinski je izjavio da su se dogadjaji odvijali upravo onako kako ih je oficir opisao, sto pokazuje da je sve to bilo unapred planirano, uskladjeno i pripremljeno.

Tokom unakrsnog ispitivanja, Milosevic je najpre nastojao da doticnog oficira predstavi kao "izdajnika", koji je vojne planove odavao "oficiru neprijateljske vojske" i tako "ugrozio desetine hiljada svojih kolega".

Ciaglinski je negirao da je KVM bio "neprijatelj" Srbije i naglasio da on o planiranoj operaciji nije izvestio pripadnike OVK. Potom je Milosevic nagovestio da je pomenuti plan predstavljao "privatno misljenje" pomenutog oficira. Britanski pukovnik je izrazio svoju sumnju u tako nesto, buduci da su se dogadjaji odvijali sasvim u skladu sa opisom koji je dao oficir VJ.

Milosevic je zatim sugerisao da taj oficir "nije mogao znati" ni za kakve vojne planove. Ciaglinski se jos jednom nije slozio, rekavsi da se radilo o dobro obavestenom i iskusnom oficiru. Da bi najzad ojadjeni Milosevic zahtevao da se oficir pojavi i pred sudom kako bi "skinuo ljagu" sa VJ, upozoravajuci da njegovo ime "nece zauvek ostati tajna" i bez ikakvog obrazlozenja dodajuci da on mozda ima "decu i unuke". Sudije se nisu obazirale na taj zahtev. Tuzilastvo takodje nije otkrilo da li se ime doticnog oficira nalazi na spisku zasticenih svedoka.

Najvece iskusenje je za optuzenog, medjutim, protekle nedelje predstavljalo pojavljivanje kosovskog novinara i izdavaca, Vetona Suroija, cije je svedocenje trebalo da pokaze da je Milosevic "sve znao i o svemu odlucivao".

Suroi je rekao da je Milosevic ocigledno znao sta se na Kosovu dogadjalo u trenutku kada su se njih dvojica, polovinom maja 1998., prvi put sreli. Kao clan albanske delegacije sa Kosova koju je Milosevic pozvao u Beograd na pregovore o politickom razresenju krize, Suroi je ukazao na krsenje ljudskih prava i vrsenje nasilja. On je posebno istakao slucaj Adema Jasarija, koji je marta te godine od strane srpske policije bio ubijen zajedno sa 60 pripadnika svoje porodice (ukljucujuci i zene i decu).

Svedok je saopstio da je Milosevic Jasarija opisao kao "kriminalca koji je sam pobio svoju porodicu". A kada ga je tuzilac zapitao da li je stekao utisak da je Milosevic bio obavesten o sudbini porodice Jasari, Suroi je izjavio da jeste, dodajuci da je optuzeni "objasnio sve pojedinosti te operacije" i da je pri tom izgledalo kao da "veruje u ono sto govori".

Suroi je svoj zakljucak da Milosevic zapravo o svemu odlucuje potvrdio i tokom pregovora vodjenih u Rambujeu, februara 1999., u kojima je ucestvovao kao clan pregovarackog tima kosovskih Albanaca. "Izuzev trojice ili cetvorice delegata, koji su pripadali najuzem krugu oko optuzenika", srpska delegacija "nije imala pojma o tome sta se tamo dogadjalo", rekao je Suroi. Uskoro se ispostavilo da cak ni pripadnici najuzeg kruga "nisu dosli da pregovaraju, nego da ometaju pregovore".

Suroi je pomenuo da su medjunarodni posrednici u jednom trenutku dozvolili Nikoli Sainovicu, kao sefu srpske delegacije, da ode u Beograd kako bi se konsultovao s Milosevicem "jer je on bio taj koji odlucuje". A na samom kraju konferencije, Milan Milutinovic je, po recima svedoka, odbio da potpise sporazum saopstavajuci posrednicima da "on ne donosi nikakve odluke", te da ce to uciniti "njegov sef iz Beograda".

Milosevic se okomio na to kako je Suroi opisao ponasanje srpske delegacije u Rambujeu, konstatujuci da ih je on "prikazao kao idiote". Kada je Milosevic podvukao da je njegova delegacija bila sastavljena od predstavnika svih kosovskih nacionalnosti - Srba, Albanaca, Turaka, Roma, pa cak i "Egipcana" - Suroi je odgovorio da je ta delegacija bila "visenacionalna, ali i jednopartijska", formirana iskljucivo od clanova Miloseviceve stranke, koji su "smatrali da je politicki identitet mnogo vazniji od nacionalnog".

A kada ga je Milosevic optuzio da se ruga "politici nacionalne ravnopravnosti", Suroi je odgovorio jos ostrije. Milosevicev rezim je, po njegovim recima, sprovodio politiku "orvelovske ravnopravnosti, po kojoj su svi bili jednaki, ali su neki bili ´vise jednaki´ nego drugi . . . Takva je bila ideologija vase drzave."

Nakon zavrsetka Suroijevog svedocenja, Milosevic je dao oduska svojoj frustraciji prilikom saslusanja sledeceg svedoka optuzbe - Resita Salihija, seljaka iz kosovskog sela Celine - sto je pak izazvalo veoma ostru reakciju, kako tuzioca Dzefrija Najsa, tako i sudije Patrika Robinsona.

Salihi se u svojoj izjavi prisetio onoga sto se dogodilo 24. marta 1999., kada je vojska opkolila i granatirala njegovo selo, da bi potom u njega i usla, spalila kuce, neke seljane pobila, a ostatak potrpala u kamione, kojima ih je odvezla do albanske granice. Njegovo svedocenje trebalo je da potvrdi svedocenje Agima Zecirija, stanovnika istog sela koji se pred sudom pojavio na samom pocetku procesa.

Milosevic je, vise puta ukazujuci na to da je svedok nepismen, tvrdio da to uopste nije njegova izjava, nego izjava "cinovnika tuzilastva koji su je napisali". Najs je odlucno odbacio tu optuzbu, rekavsi da je on kao tuzilac "imao privilegiju da radi sa internacionalnom grupom istrazitelja ciji se integritet moze dokazati". Sudija Robinson je potom ukorio Milosevica zbog "potpuno neprikladnog" ispitivanja. "Nemojte iznositi klevete na racun prirode ili integriteta tuzilastva ukoliko ne raspolazete i dokazima za to. Ovo je vrlo, vrlo ozbiljna stvar," rekao je on.

Mirko Klarin je visi urednik IWPR za pitanja tribunala za ratne zlocine i glavni urednik novinske agencije SENSE.