SVEDOČENJA PRED MSP-om PROTEKLA BEZ VEĆIH IZNENAĐENJA
Obe strane tvrde da im iskazi svedoka idu u prilog, dok posmatrači ističu kako je sudski postupak donekle predstavljao razočarenje.
SVEDOČENJA PRED MSP-om PROTEKLA BEZ VEĆIH IZNENAĐENJA
Obe strane tvrde da im iskazi svedoka idu u prilog, dok posmatrači ističu kako je sudski postupak donekle predstavljao razočarenje.
Nakon što su protekle sedmice okončana svedočenja na suđenju po tužbi za genocid koju je Bosna podigla protiv Srbije, u procesu koji se vodi pred Međunarodnim sudom pravde (MSP) usledila je tronedeljna pauza, posle koje se očekuju i završna usmena izlaganja obeju strana.
U međuvremenu, posmatrači tu pauzu koriste za ocenu onoga što su bili u prilici da čuju, a neki od njih ne kriju svoje razocarenje.
Očekivalo se da će svedočenja biti vrhunac suđenja koje je u svom ostatku bilo suvoparno i pretežno tehničke prirode. Živa svedočenja o stvarnim događajima u MSP-u zapravo predstavljaju novinu, jer se dokazi pred ovim sudom obično izvode na temelju ekspertskih izveštaja i velikog broja dokumenata.
Među svedocima koji su se pojavili u Velikoj dvorani pravde, pred većem od 16 sudija, bili su i jedan stručnjak za islamsku arhitekturu, dvojica britanskih vojnih generala, jedan francuski demograf, kao i brojni jugoslovenski i zvaničnici bosanskih Srba.
Oni su ponudili širok spektar tumačenja nasilja koje je razorilo Bosnu u periodu od 1992. do 1995.
Međutim, izneti dokazi uglavnom nisu otkrili ništa novo. Sam postupak tekao je prilično sporim tempom – u poređenju sa žustrim raspravama kakve se mogu videti na suđenjima za ratne zločine koja se odvijaju pred obližnjim Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ).
„Mislim da su ljudi – barem oni koji prate suđenja pred MKSJ-om – od svedoka očekivali mnogo više“, izjavio je Miloš Milić, dopisnik beogradske televizijske stanice B92.
„Smatram da su svedoci bili manje važni od onoga što se dešavalo pre no što su saslušanja uopšte počela, u vreme kada su obe strane odlučivale o tome kakva će im biti strategija i glavni argumenti.“
Pravni tim Sarajeva pozvao je svega dva svedoka koji su trebali podržati tezu da Srbiju i Crnu i Goru, kao državu-naslednicu danas nepostojeće Jugoslavije, treba smatrati odgovornom za brojna kršenja Konvencije o genocidu Ujedinjenih nacija do kojih je došlo tokom bosanskog rata.
General ser Ričard Danat (Richard Dannat), koji je od 1994. do 1996. komandovao britanskim trupama u Bosni, izjavio je pred sudom kako su politiku koja je „izvorno . . . i pretežno orkestrirana iz Beograda“ s druge strane reke Drine sprovodile formacije kojima je komandovao general bosanskih Srba Ratko Mladić.
Da bi to dokazao, on se pozvao na „podršku u ljudstvu, podršku u opremi [i] logističku podršku“ koju je uživala Mladićeva Vojska Republike Srpske (VRS). Takođe je ukazao i na to da su se u izvesnom broju operacija na strani vojnih formacija bosanskih Srba borile i beogradske snage bezbednosti.
Iako je Danat priznao da nikad nije video konkretan dokaz da su formalna naređenja iz Beograda prosleđivana VRS-u, on je istakao da se Mladić redovno sastajao sa tadašnjim predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem.
Skrećući sudijama pažnju i na dokumentaciju iz koje se vidi da su oficiri VRS-a primali platu od Vojske Jugoslavije (VJ), Danat ih je podsetio i na izreku da je „onaj ko plaća svirača obično taj koji mu diriguje“.
Drugi i poslednji svedok u korist Bosne bio je Andras Ridlmajer (Andras Riedlmayer), bibliograf Programa islamske arhitekture Aga Kan, koji je govorio o tome kako je genocid u Bosni pored ostalog vršen i „promišljenim i sistematskim uništavanjem kulturne i verske tradicije i nasleđa napadnutih zajednica“.
Pripremajući se za ranija pojavljivanja pred MKSJ-om u svojstvu ekspertskog svedoka, Ridlmajer je izvšio terenska istraživanja, da bi na temelju toga konstatovao kako se „granice teritorije koju su tokom rata, u periodu od 1992. do 1995., kontrolisale srpske snage“ mogu utvrditi već „na osnovu odsustva minareta“.
Na dugoj strani, umesto da se usredsrede na osporavanje genocida u Bosni, srpski su svedoci insistirali na poricanju veze između onog što se dešavalo na terenu i tadašnjih srpskih i jugoslovenskih vlasti.
Bivši komandant mirovnih trupa Ujedinjenih nacija za Bosnu (UNPROFOR), gereral ser Majkl Rouz (Michael Rose), spremno je potvrdio da su „vojne snage koje su bile pod komandom generala Mladića počinile daleko najveći broj zločina i zverstava“.
On je takođe rekao kako je sasvim moguće da je Beograd moralno i materijalno podržavao Mladićevu VRS. „Ali“, dodao je, „oni ih nisu kontrolisali u vojnom smislu“.
Rouz se takođe izričito usprotivio samoj ideji sa kojom je Bosna stupila pred MSP. „Bolje je za zločine suditi pojedincima, nego pravno goniti i teretiti države“, izjavio je on, dodajući kako kažnjavanje „niza generacija mladih Srba koji pokušavaju da ostave prošlost iza sebe“ neće „doprineti miru“.
Vladimir Lukić i Vitomir Popović – koji su tokom 1993. i 1994. u Republici Srpskoj obavljali funkciju premijera, odnosno vicepremijera – insistirali su na tome da je njihov entitet tokom rata funkcionisao potpuno nezavisno od Beograda.
Lukić je rekao kako je Republika Srpska posedovala „sve elemente državnosti, izuzev međunarodnog priznanja“, uključujući lokalnu i nacionalnu upravu, vojsku i policiju, te sudski, zdravstveni, obrazovni i finansijski sistem.
„Niko sa strane nije mogao, niti je – koliko znam – pokušavao da komanduje VRS-om“, rekao je Lukić.
„Dok sam ja bio na funkciji, a i kasnije, vlada Republike Srpske bila je potpuno nezavisna pri odlučivanju i sprovođenju svojih odluka“, ponovio je Popović.
On je rekao i da su odnosi između Jugoslavije i bosanskih Srba postali zategnuti nakon što su potonji odbili dve mirovne inicijative koje je Beograd podržao – Vens-Ovenov (Vance-Owen) plan iz 1993. i mirovni plan Kontakt grupe iz naredne godine.
Dodao je i da su, nakon neuspeha prvih pregovora, „svi oblici ranijeg partnerstva i saradnje“ sa Jugoslavijom bili obustavljeni, te da čak ni ministrima bosanskih Srba nije bio dozvoljen odlazak u Srbiju.
Popović je porekao da je Jugoslavija Republici Srpskoj ikada pružala finansijsku podršku. Upitan o pomoći koja je prosleđivana VRS-u – preko specijalnih i u te svrhe pri VJ-u formiranih tela, poznatijih kao Trideseti, odnosno Četrdeseti personalni centar – svedok je, čini se, bio skloniji da i to podvede pod „partnerske odnose“.
Beogradski pravni tim takođe je izveo i Dušana Mihajlovića, bivšeg ministra unutrašnjih poslova Srbije, koji je pred sudom rekao kako bosanski Srbi ne samo da su početkom devedesetih delovali potpuno autonomno, nego su zapravo često postupali suprotno odlukama samog Beograda, a neretko i protivno pozicijama samog Miloševića i [jugoslovenskog predsednika] Dobrice Ćosića“.
Pred sudom je svedočio i Vladimir Milićević, zvaničnik ministarstva unutrašnjih poslova odgovoran za izbeglički centar u Srbiji u kojem su bile smeštene muslimanske izbeglice koje su nakon zauzimanja srebreničke enklave od strane VRS-a, u julu 1995., pobegle iz Bosne.
U nastojanju da humanu politiku Beograda suprotstavi pokolju koji su nad više hiljada muških zarobljenika u Srebrenici otprilike u isto vreme izvršile snage bosanskih Srba – što je zločin koji je pred MKSJ-om definitivno proglašen genocidom – Milićević je govorio o tome kako su onima koji su pobegli srpske vlasti pružile utočište, odeću i hranu.
Milićević je istakao i da je centar kojim je rukovodio posedovao centralno grejanje i sportske objekte, te da je čuvarima bilo zabranjeno da stupaju u direktne kontakte sa pritvorenicima. Dodao je i da drugi smeštajni centar u kojem su srebreničke izbeglice našle utočište nije imao centralno grejanje, ali da su i tamo zapravo vladali slični uslovi.
Iste sedmice se pred sudom pojavio i Dragoljub Mićunović – opozicioni političar iz vremena Miloševićeve vladavine – koji je govorio o tome da ni srpski predsednik, poput svojih kolega iz Sarajeva i Zagreba, nije bio u stanju da spreči eskalaciju rata u Bosni.
Svedočio je i francuski demograf Žan-Pol Sardon (Jean-Paul Sardon), koji je trebalo da ospori navodno preuveličane podatke o broju poginulih tokom bosanskog rata. Najpouzdanije procene za sada se, po njegovim rečima, kreću oko cifre od 100,000.
Sasvim očekivano, predstavnici obeju strana su za IWPR izjavili kako su zadovoljni samim svedočenjima.
„Smatram da su naši svedoci i eksperti podržali sve glavne teze koje smo izneli“, zaključio je Saša Obradović, advokat srpskog tima. On je prvog bosanskog svedoka, Ridlmajera, kritikovao zbog prekoračivanja ovlasti koje je imao kao ekspert. A istakao je i da Danatovi dokazi „podržavaju argumente obeju strana“.
Podjednako je dobro raspoložen bio i bosanski pravni zastupnik Sakib Softić.
„Smatram da je bosanski tim kroz svedočenja eksperata uspeo da dokaže svoje glavne tvrdnje“, izjavio je Softić za IWPR. A kad su u pitanju srpski svedoci, dodao je: „Moglo se i očekivati da će oni prilagoditi svoja svedočenja željama srbijanskog tima“.
Softić je istakao kako je Popoviću i Lukiću, kao vladinim zvaničnicima, još početkom devedesetih bio poveren zadatak pronalaženja dokaza kojima bi bila osporena bosanska tužba koja je MSP-u bila podneta 1993.
Izvesni su se posmatrači priključili kritikama izbora svedoka za koji se opredelio srpski tim.
Edina Bećirević, viši predavač Fakulteta kriminalističkih nauka Univerziteta u Sarajevu, izjavila je za IWPR kako je teško očekivati da su jugoslovenski i zvaničnici bosanskih Srba u stanju da svedoče objektivno.
Srpski tim je prvobitno nameravao da pozove još jednog jugoslovenskog zvaničnika – bivšeg predsednika Zorana Lilića. Obradović je priznao da je razočaran time što je Lilić u poslednji čas otkazao svedočenje, što je po njegovom mišljenju „ostavilo prilično loš utisak“.
Istovremeno, ni bosanski tim nije pošteđen kritike.
Direktor sarajevskog Centra za istraživanje i dokumentaciju, koji se bavi prikupljanjem podataka o žrtvama rata – Mirsad Tokača – izjavio je kako za odluku da se izvedu samo dvojica svedoka (i to iz inostranstva) ipak „ne postoji razumno objašnjenje“.
„Postoje veoma dobri lokalni eksperti u samoj Bosni i Hercegovini, koji su sa situacijom i pozadinom konflikta upoznati mnogo bolje od međunarodnih“, rekao je on.
Miloš Milić pak zapaža kako će konačnu ocenu o korisnosti čitavog postupka dati sudije. No njegov utisak je – kako kaže – da su svedoci „dobili verovatno više medijske pažnje nego što zaslužuju“.
U međuvremenu, posmatrači tu pauzu koriste za ocenu onoga što su bili u prilici da čuju, a neki od njih ne kriju svoje razocarenje.
Očekivalo se da će svedočenja biti vrhunac suđenja koje je u svom ostatku bilo suvoparno i pretežno tehničke prirode. Živa svedočenja o stvarnim događajima u MSP-u zapravo predstavljaju novinu, jer se dokazi pred ovim sudom obično izvode na temelju ekspertskih izveštaja i velikog broja dokumenata.
Među svedocima koji su se pojavili u Velikoj dvorani pravde, pred većem od 16 sudija, bili su i jedan stručnjak za islamsku arhitekturu, dvojica britanskih vojnih generala, jedan francuski demograf, kao i brojni jugoslovenski i zvaničnici bosanskih Srba.
Oni su ponudili širok spektar tumačenja nasilja koje je razorilo Bosnu u periodu od 1992. do 1995.
Međutim, izneti dokazi uglavnom nisu otkrili ništa novo. Sam postupak tekao je prilično sporim tempom – u poređenju sa žustrim raspravama kakve se mogu videti na suđenjima za ratne zločine koja se odvijaju pred obližnjim Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ).
„Mislim da su ljudi – barem oni koji prate suđenja pred MKSJ-om – od svedoka očekivali mnogo više“, izjavio je Miloš Milić, dopisnik beogradske televizijske stanice B92.
„Smatram da su svedoci bili manje važni od onoga što se dešavalo pre no što su saslušanja uopšte počela, u vreme kada su obe strane odlučivale o tome kakva će im biti strategija i glavni argumenti.“
Pravni tim Sarajeva pozvao je svega dva svedoka koji su trebali podržati tezu da Srbiju i Crnu i Goru, kao državu-naslednicu danas nepostojeće Jugoslavije, treba smatrati odgovornom za brojna kršenja Konvencije o genocidu Ujedinjenih nacija do kojih je došlo tokom bosanskog rata.
General ser Ričard Danat (Richard Dannat), koji je od 1994. do 1996. komandovao britanskim trupama u Bosni, izjavio je pred sudom kako su politiku koja je „izvorno . . . i pretežno orkestrirana iz Beograda“ s druge strane reke Drine sprovodile formacije kojima je komandovao general bosanskih Srba Ratko Mladić.
Da bi to dokazao, on se pozvao na „podršku u ljudstvu, podršku u opremi [i] logističku podršku“ koju je uživala Mladićeva Vojska Republike Srpske (VRS). Takođe je ukazao i na to da su se u izvesnom broju operacija na strani vojnih formacija bosanskih Srba borile i beogradske snage bezbednosti.
Iako je Danat priznao da nikad nije video konkretan dokaz da su formalna naređenja iz Beograda prosleđivana VRS-u, on je istakao da se Mladić redovno sastajao sa tadašnjim predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem.
Skrećući sudijama pažnju i na dokumentaciju iz koje se vidi da su oficiri VRS-a primali platu od Vojske Jugoslavije (VJ), Danat ih je podsetio i na izreku da je „onaj ko plaća svirača obično taj koji mu diriguje“.
Drugi i poslednji svedok u korist Bosne bio je Andras Ridlmajer (Andras Riedlmayer), bibliograf Programa islamske arhitekture Aga Kan, koji je govorio o tome kako je genocid u Bosni pored ostalog vršen i „promišljenim i sistematskim uništavanjem kulturne i verske tradicije i nasleđa napadnutih zajednica“.
Pripremajući se za ranija pojavljivanja pred MKSJ-om u svojstvu ekspertskog svedoka, Ridlmajer je izvšio terenska istraživanja, da bi na temelju toga konstatovao kako se „granice teritorije koju su tokom rata, u periodu od 1992. do 1995., kontrolisale srpske snage“ mogu utvrditi već „na osnovu odsustva minareta“.
Na dugoj strani, umesto da se usredsrede na osporavanje genocida u Bosni, srpski su svedoci insistirali na poricanju veze između onog što se dešavalo na terenu i tadašnjih srpskih i jugoslovenskih vlasti.
Bivši komandant mirovnih trupa Ujedinjenih nacija za Bosnu (UNPROFOR), gereral ser Majkl Rouz (Michael Rose), spremno je potvrdio da su „vojne snage koje su bile pod komandom generala Mladića počinile daleko najveći broj zločina i zverstava“.
On je takođe rekao kako je sasvim moguće da je Beograd moralno i materijalno podržavao Mladićevu VRS. „Ali“, dodao je, „oni ih nisu kontrolisali u vojnom smislu“.
Rouz se takođe izričito usprotivio samoj ideji sa kojom je Bosna stupila pred MSP. „Bolje je za zločine suditi pojedincima, nego pravno goniti i teretiti države“, izjavio je on, dodajući kako kažnjavanje „niza generacija mladih Srba koji pokušavaju da ostave prošlost iza sebe“ neće „doprineti miru“.
Vladimir Lukić i Vitomir Popović – koji su tokom 1993. i 1994. u Republici Srpskoj obavljali funkciju premijera, odnosno vicepremijera – insistirali su na tome da je njihov entitet tokom rata funkcionisao potpuno nezavisno od Beograda.
Lukić je rekao kako je Republika Srpska posedovala „sve elemente državnosti, izuzev međunarodnog priznanja“, uključujući lokalnu i nacionalnu upravu, vojsku i policiju, te sudski, zdravstveni, obrazovni i finansijski sistem.
„Niko sa strane nije mogao, niti je – koliko znam – pokušavao da komanduje VRS-om“, rekao je Lukić.
„Dok sam ja bio na funkciji, a i kasnije, vlada Republike Srpske bila je potpuno nezavisna pri odlučivanju i sprovođenju svojih odluka“, ponovio je Popović.
On je rekao i da su odnosi između Jugoslavije i bosanskih Srba postali zategnuti nakon što su potonji odbili dve mirovne inicijative koje je Beograd podržao – Vens-Ovenov (Vance-Owen) plan iz 1993. i mirovni plan Kontakt grupe iz naredne godine.
Dodao je i da su, nakon neuspeha prvih pregovora, „svi oblici ranijeg partnerstva i saradnje“ sa Jugoslavijom bili obustavljeni, te da čak ni ministrima bosanskih Srba nije bio dozvoljen odlazak u Srbiju.
Popović je porekao da je Jugoslavija Republici Srpskoj ikada pružala finansijsku podršku. Upitan o pomoći koja je prosleđivana VRS-u – preko specijalnih i u te svrhe pri VJ-u formiranih tela, poznatijih kao Trideseti, odnosno Četrdeseti personalni centar – svedok je, čini se, bio skloniji da i to podvede pod „partnerske odnose“.
Beogradski pravni tim takođe je izveo i Dušana Mihajlovića, bivšeg ministra unutrašnjih poslova Srbije, koji je pred sudom rekao kako bosanski Srbi ne samo da su početkom devedesetih delovali potpuno autonomno, nego su zapravo često postupali suprotno odlukama samog Beograda, a neretko i protivno pozicijama samog Miloševića i [jugoslovenskog predsednika] Dobrice Ćosića“.
Pred sudom je svedočio i Vladimir Milićević, zvaničnik ministarstva unutrašnjih poslova odgovoran za izbeglički centar u Srbiji u kojem su bile smeštene muslimanske izbeglice koje su nakon zauzimanja srebreničke enklave od strane VRS-a, u julu 1995., pobegle iz Bosne.
U nastojanju da humanu politiku Beograda suprotstavi pokolju koji su nad više hiljada muških zarobljenika u Srebrenici otprilike u isto vreme izvršile snage bosanskih Srba – što je zločin koji je pred MKSJ-om definitivno proglašen genocidom – Milićević je govorio o tome kako su onima koji su pobegli srpske vlasti pružile utočište, odeću i hranu.
Milićević je istakao i da je centar kojim je rukovodio posedovao centralno grejanje i sportske objekte, te da je čuvarima bilo zabranjeno da stupaju u direktne kontakte sa pritvorenicima. Dodao je i da drugi smeštajni centar u kojem su srebreničke izbeglice našle utočište nije imao centralno grejanje, ali da su i tamo zapravo vladali slični uslovi.
Iste sedmice se pred sudom pojavio i Dragoljub Mićunović – opozicioni političar iz vremena Miloševićeve vladavine – koji je govorio o tome da ni srpski predsednik, poput svojih kolega iz Sarajeva i Zagreba, nije bio u stanju da spreči eskalaciju rata u Bosni.
Svedočio je i francuski demograf Žan-Pol Sardon (Jean-Paul Sardon), koji je trebalo da ospori navodno preuveličane podatke o broju poginulih tokom bosanskog rata. Najpouzdanije procene za sada se, po njegovim rečima, kreću oko cifre od 100,000.
Sasvim očekivano, predstavnici obeju strana su za IWPR izjavili kako su zadovoljni samim svedočenjima.
„Smatram da su naši svedoci i eksperti podržali sve glavne teze koje smo izneli“, zaključio je Saša Obradović, advokat srpskog tima. On je prvog bosanskog svedoka, Ridlmajera, kritikovao zbog prekoračivanja ovlasti koje je imao kao ekspert. A istakao je i da Danatovi dokazi „podržavaju argumente obeju strana“.
Podjednako je dobro raspoložen bio i bosanski pravni zastupnik Sakib Softić.
„Smatram da je bosanski tim kroz svedočenja eksperata uspeo da dokaže svoje glavne tvrdnje“, izjavio je Softić za IWPR. A kad su u pitanju srpski svedoci, dodao je: „Moglo se i očekivati da će oni prilagoditi svoja svedočenja željama srbijanskog tima“.
Softić je istakao kako je Popoviću i Lukiću, kao vladinim zvaničnicima, još početkom devedesetih bio poveren zadatak pronalaženja dokaza kojima bi bila osporena bosanska tužba koja je MSP-u bila podneta 1993.
Izvesni su se posmatrači priključili kritikama izbora svedoka za koji se opredelio srpski tim.
Edina Bećirević, viši predavač Fakulteta kriminalističkih nauka Univerziteta u Sarajevu, izjavila je za IWPR kako je teško očekivati da su jugoslovenski i zvaničnici bosanskih Srba u stanju da svedoče objektivno.
Srpski tim je prvobitno nameravao da pozove još jednog jugoslovenskog zvaničnika – bivšeg predsednika Zorana Lilića. Obradović je priznao da je razočaran time što je Lilić u poslednji čas otkazao svedočenje, što je po njegovom mišljenju „ostavilo prilično loš utisak“.
Istovremeno, ni bosanski tim nije pošteđen kritike.
Direktor sarajevskog Centra za istraživanje i dokumentaciju, koji se bavi prikupljanjem podataka o žrtvama rata – Mirsad Tokača – izjavio je kako za odluku da se izvedu samo dvojica svedoka (i to iz inostranstva) ipak „ne postoji razumno objašnjenje“.
„Postoje veoma dobri lokalni eksperti u samoj Bosni i Hercegovini, koji su sa situacijom i pozadinom konflikta upoznati mnogo bolje od međunarodnih“, rekao je on.
Miloš Milić pak zapaža kako će konačnu ocenu o korisnosti čitavog postupka dati sudije. No njegov utisak je – kako kaže – da su svedoci „dobili verovatno više medijske pažnje nego što zaslužuju“.
